Litografija
Litografija (fr. litographie, nem. steindruck, eng. lithography) je grafička tehnika ravne štampe koja kao podlogu koristi litografski kamen sa ravnom površinom. Naziv za ovu grafičku tehniku je nastao kao kovanica grčkih reči "lithos" (srpskohrvatski: kamen) i "graphein" (srpskohrvatski: pisati).
Litografija se razlikuje od ostalih grafičkih tehnika jer se zasniva na hemijskim reakcijama a ne na fizičkoj razdvojenosti nabojenih i nenabojenih delova matrice. Ova tehnika je popularna zbog njene mogućnosti da zabeleži svežinu poteza četkom ili krejonom i očuva direktnost umetnikovog rada.
Pronalazak ove najmlađe grafičke tehnike se pripisuje Nemcu Alojzu Zenefelderu (1771-1834) 1796. godine. U početku, Zenefelder je tehniku nazivao „hemijskim“ štampanjem. Bila je poznata i pod imenom steindruckerei, odnosno „štampa na kamenu“. Zenefelder nije bio umetnik, već dramski pisac, koji je pokušavao pronaći jeftiniji način za štampanje svojih tekstova i muzičkih particija. Poznata je priča o slučajnom pronalasku litografije, kada je Zenefelder, nemajući pri ruci papir, u jednom trenutku zapisao listu tušem na kamenu ploču. Zenefelder je zatim pokušao da ovaj zapis obradi hemijskim putem. Nakon što je kamen oprao rastvorom sapuna i vode, otkrio je da sa površina koje su bile pod tušem voda beži. Kada je pokušao da naboji kamen, te površine su prihvatale boju, dok su površine obrađene hemijskim putem, koje su ostajale mokre, boju odbijale. Iako je i prethodno bilo onih koji su eksperimentisali na kamenim pločama, Zenefelder je prvi otkrio i utvrdio princip litografije.
Zenefelder se nije obogatio ovim izumom. Ipak, zaradio je dovoljno da otvori radionicu u Ofenbahu i da obuči radnike za rad sa ovom tehnikom. Usavršio je i princip prenosa na kamen sa papira. Eksperimentisao je sa štampom u boji, usavršio litografske boje. Izdao je 1819. godine priručnik pod imenom A Complete Course of Litography.
Nova tehnika se ubrzo raširila po Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Španiji, Holandiji i SAD, bez ikakve koristi za Zenefeldera koji je od bavarskog kralja dobio prava na korišćenje ove tehnike u svojoj zemlji. Umetnici su ubrzo shvatili da ova nova tehnika verno prenosi njihov crtež sa svim detaljima i tonskim gradacijama. U Francuskoj je litografija naišla na pozitivni odziv umetnika kao što su Ežen Delakroa i Teodor Žeriko. Sa Gojom i Domijeom, tehnika je definitivno postala jedan od cenjenih umetničkih medijuma. Do 1820, samo u Parizu je otvoreno 280 litografskih radionica.
Za pravu distinkciju litografije od njene reproduktivne uloge najzaslužniji su umetnici kao Nikola Tusan Šarle (1792-1845), Žan Ogist Dominik Engr (1780-1867), Teodor Žeriko (1791-1824), Ežen Delakroa (1798-1863), Francisko Goja (1746-1828). Jedan od najpoznatijih litografa je svakako Onore Domije (1808-1879) sa više od 4000 grafičkih listova. Od modernijih autora treba spomenuti Eduara Manea (1832-1883), Fanten-Latura (1836-1904), Ežena Karijera (1849-1906) i Odilona Redona (1840-1916).
Goja je počeo da se bavi litografijom u Španiji, sa ograničenim uspehom. Tek je u Francuskoj, u Bordou, ovladao u potpunosti tehnikom. Radio je direktno na kamenu, naslonjenom vertikalno na štafelaj, koristeći litografsku kredu i tuš, ali i alate za grebanje crteža sa kamena. 1825. godine je uradio seriju od četiri litografije koje prikazuju špansku koridu, Les Taureaux de Bordeaux.
Domije je ostao i do današnjeg dana model političkog karikaturiste. Jedan je od najproduktivnijih korisnika litografije. Uradio je za listove La Caricature i Charivari preko četiri hiljade litografija.
Ova popularna grafička tehnika doživela je veliki uspeh i među savremenim umetnicima. Od velikog broja onih koji su ovu tehniku praktikovali, navedimo samo nekoliko najpoznatijih: Edvard Munk (1863-1944), Žorž Ruo (1871-1958), Pablo Pikaso (1881-1973), Antoni Klave (1913-2005).
Litografija u boji se razvila paralelno sa usavršavanjem tehnike. Već ih je Zenefelder proizveo nekoliko 1809. godine. Ipak, tek je Godfroa Engelman detaljno opisao proces litografije u boji (kromolitografije) 1837. godine. Litografija u boji je dočekana sa oduševljenjem, jer je predstavljala daleko jeftiniju i dostupniju zamenu za do tada skupe i komplikovane grafike u boji izrađivane u tehnikama duboke štampe. Njene tehničke mogućnosti su je ubrzo postavile za uobičajeni tehnički proces pri izradi plakata, časopisa, promotivnog materijala. Litografiju u boji je na nivo umetničkog medijuma podigao Tuluz-Lotrek, koji je nakon Žila Šerea, francuskog umetnika, izdradio neke od danas najpoznatijih plakata u ovoj tehnici. Litografiju u boji su praktikovali i umetnici kao Eduar Vijar i Pjer Bonar.
Litografija je grafička tehnika ravne štampe koja kao podlogu koristi litografski kamen sa ravnom površinom. Na glatku i obrađenu površinu kamena se nanosi crtež, masnom litografskom kredom, litografskim tušem ili nekim drugim masnim sredstvom (uljani pastel, olovke za crtanje po staklu, sapun...). Površina kamena za litografiju je porozna, rupičasta, a zrnasta struktura lako prima na sebe litografsku kredu i tuš.
Nakon hemijske obrade rastvorom azotne i fosforne kiseline tako izvedenog crteža, površina kamena iscrtana masnim materijalom prima štamparsku boju, dok površina koja nije bila zaštićena i na koju je delovala kiselina boju odbija. Kod nabojavanja, kamen se mora stalno i ravnomerno kvasiti vodom. Na nabojani kamen se postavlja papir, a nakon toga se pristupa štampi uz pomoć litografske štamparske prese, kroz koju se kamen kreće horizontalno uz konstantni vertikalni pritisak.
Tradicionalno, najbolji kamen za litografiju je krečnjački kamen koji se vadi severno od Minhena, u oblasti Frankonije, u Zolnhofenu, Langenalthajmu i Mernshajmu. Ovaj kamenolom je još uvek aktivan, iako je potražnja ograničena na zahteve od strane umetnika, univerziteta i umetničkih škola. Kamenolomi postoje i u drugim zemljama, ali se jedino bavarski kamen smatra dovoljno kvalitetnim za ovu tehniku.
Danas su kamene ploče visokog kvaliteta postale retke i skupe. Razlog je smanjena potražnja za kamenjem velike debljine koje je u industrijskoj litografiji počev od 1930. zamenjeno metalnim pločama. Današnji najaktivniji kamenolomi se nalaze u delovima gde se vadi kamenje manje debljine, koje se koristi u građevinarstvu. Uprkos tome, još uvek se proizvode i kamene ploče pogodne za klasičnu litografiju, čija cena zavisi od debljine, veličine i kvaliteta.
Po hemijskom sastavu, litografski kamen je 94 do 98% kalcijum karbonat. Ostali deo zauzimaju silicijum, gvožđe, mangan i aluminijum oksid. Zbog velike čistoće, kamen prima masnoću i kiselinu ravnomerno, i veoma je osetljiv na hemijska sredstva koja se u litografskoj tehnici koriste.
Karakteristike kamena se prepoznaju lako po boji. Tamno-sivi i plavo-sivi kamen je najtvrđi i najkompaktniji, ali nije pogodan za delikatne tonske gradacije. Svetlo-plavo-sivi kamen je najbolji za sve tehnike, daje odlične rezultate kod tonskih gradacija, i pogodan je za velike tiraže. Tamno-žuti je nešto mekši od prethodnog, takođe pogodan za sve tehnike, i stabilan prilikom štampe. Žuti kamen je najmekši, ima veliku proporciju oksida, kristala i fosila, pa tako ga ponekad nije moguće hemisjki obraditi ravnomerno, a suptilniji crtež gubi na oštrini. Ova vrsta kamena je najbolja za linerani crtež i površine identičnog tona. Vrstu kamena je dakle potrebno izabrati u skladu sa kvalitetom crteža i vrstom materijala koji se koristi.
Litografski kamen mora biti savršeno ravan da bi se osigurao kvalitetan otisak, a njegova površina fino obrađena i ispolirana da bi omogućila detaljan crtež. Uz pomoć karborunduma (silicijum karbid) ili peska, levigatora ili drugog kamena manjeg formata, litografski kamen se priprema nazrnačavanjem. Na nakvašeni kamen se nanosi pesak, a zatim se levigator ili kamen manjeg formata povlače preko njega pravilnim pokretima u obliku osmice. Na taj način se sa kamena uklanja prethodni crtež i sloj masnoće, a kamen niveliše i priprema za sledeću upotrebu.
U zavisnosti od granulacije peska ili karborunduma, dobija se manje ili više izražena nazrnčana površina. Izraženija tekstura je pogodnija za rad sa litografskom kredom, dok je glađa površina pogodnija za crtež izveden litografskim tušem i perom.
Osnovni materijal za crtanje na kamenu su litografski tuš i litografski kreda. Pored toga postoji i niz drugih materijala, mogućnost transfera crteža, kao i fotografske metode. Osnovna karakteristika crtaćeg materijala je njegova masnoća.
Litografska kreda sadrži životinjsku mast, šelak i pigment. U prodaji se nalazi u više gradacija označenih brojevima od 0 do 5, u zavisnosti od tvrdoće, gde je 0 najtvrđa a 5 najmekša litografski kreda (američki sistem označavanja je suprotan). Litografska kreda se prodaje u obliku štapića ili u obliku olovke.
Litografski tuš se u prodaji nalazi u čvrstom ili tečnom obliku. Njegov sastav je sličan litografskoj kredi. Rastvara se i razeđuje alkoholom, litotinom ili terpentinom. Nanosi se četkicama ili perom, prskanjem i slično.
Nakon što je na obrađenom kamenu izrađen ili na njega prenesen crtež, pristupa se hemijskoj obradi. Ona se sastoji prvo iz nanošenja kolofonijuma i talka na crtež, a zatim i iz ecovanja, odnosno obrade kamena rastvorom azotne i fosforne kiseline u gumiarabici, eventualno sa dodatkom tanina. U zavisnosti od karakteristika crteža, priprema se jači ili slabiji rastvor.
Nakon hemijske obrade kiselinom, na kamenu ostaje sloj gumiarabike koji štiti neiscrtane delove kamena. Crtež se ispira terpentinom, čime se sa površine kamena uklanja sloj litografskog tuša ili krede, a ostaje masnoća koja je iz crtaćeg materijala prodrla u površinski sloj kamena. Na kamen se zatim nanosi bitumen ili specijalna litografksa boja, koja stabilizuje sloj masnoće, tj. crtež na kamenu. Gumiarabika se zatim ispira vodom, a kamen se nabojava litografskom bojom uz pomoć litografskog valjka. Crtež se iznova pojavljuje na kamenu. Ceo proces se zatim ponavlja još jednom, a nakon toga je kamen spreman za štampu.
Litografija se štampa na litografskim presama, uz pomoć litografskih valjaka i litografske boje. Kao podloga se koristi papir.
Postoji više tipova litografskih presa, engleske, nemačke, francuske ili američke konstrukcije. Svi tipovi se sastoje od dve osnovne komponente, sa varijacijama u formi ili načinu na koji se vrši pritisak. Osnovne komponente su pokretni horizontalni plato na koji se polaže kamen, i u odnosu na njega, pod pravim uglom, deo koji nosi rajber i omogućava izvršavanje vertikalnog pritiska na kamenu ploču.
Najbolji tip valjka za litografiju je kožni valjak. On se koristi uglavnom u crno-beloj tehnici, dok se kod višebojne litografije koristi samo za nanošenje crne boje, dok se za ostale boje koriste sintetički valjci. Iako je čuvanje i čišćenje kožnog valjka komplikovan proces, on se i dalje koristi, jer daje štamparu bolju kontrolu pri štampi u odnosu na sintetičke valjke.
Litografska boja je specijalno izrađena za primenu u litografiji. Postoji više vrsta litografske boje, koje se primenjuju u zavisnosti od karakteristika crteža.
Za litografiju je kao podloga najbolji jak i gladak papir, neizražene teksture, neutralne kiselosti. Najpoznatiji papiri su: Strathmore, Fabriano, BFK Rives, Arches, Guarro, Somerset i drugi. Takođe su pogodne i neke vrste japanskog papira. Papir se kvasi pre upotrebe, pri čemu je potrebno postići ravnomernu vlažnost. Jedino se na taj način mogu dobiti zadovoljavajući rezultati pri štampi delikatnijeg crteža. Japanski papir, koji je tanji, se ne kvasi.
- Dževad Hozo, Umjetnost multioriginala, Prva književna komuna Mostar, 1988.
- Devon Marjorie, Tamarind techniques for Fine Art Lithography, Tamarind Institut, Univesity of New Mexico, Abrams, New York, 2008.
- Ross John, The Complete Printmaker, The Free Press, New York, 1990.
- Kratki filmovi na sajtu Muzeja moderne umetnosti u Njujorku koji objašnjavaju proces izrade litografije
- Edukativna interaktivna prezentacija koja objašnjava principe grafičkih tehnika i proces izrade grafičkog lista (Muzej moderne umetnosti u Njujorku)
- Tamarind institut za litografiju u Albukerkiju, Novi Meksiko
