Пређи на садржај

Угаљ у Турској

С Википедије, слободне енциклопедије
Владина рударска турска управа за управљање угљем у Иеникои-у, Милас (Yeniköy, Milas)

Преко једне четвртине угља се испоручује од примарне енергије у Турској (Turkey) .[1] Снажно субвенционисана индустрија угља производи преко трећине електричне енергије у земљи [2] и емитује трећину гасова са ефектом стаклене баште у Турској (TurkeyTurkey). Сваке године, хиљаде људи прерано умире од узрока повезаних са угљем, од којих је најчешће локално загађење ваздуха .

Већина угља ископаног у Турској (Turkey) је лигнит (смеђи угаљ), који загађује више од осталих врста угља.[3] Енергетска политика Турске подстиче рударство лигнита за електране на угаљ како би се смањио увоз гаса ;[2] и угаљ испоручује преко 40% домаће енергетске производње.[4] Рударство је досегло врхунац у 2018. години, са преко 100 милиона тона,[5] и знатно је опало у 2019.[6] За разлику од локалне производње лигнита, Турска (Turkey) увози такође и битуменски угаљ који користи. Највеће угљено поље у Турској је Елбистан (Elbistan).[7]

Историја

[уреди | уреди извор]
Пристаниште које је раније испоручивало угаљ из Зонгулдака
Османска подморница <i id="mwOQ">Абдул Хамид са угљем</i>, изграђена 1886. године, била је прва подморница у историји која је гађала торпедо док је била потопљена [8]

Рударство и индустрија

[уреди | уреди извор]

Како је Османска морнарица 1840-их проширила флоту на парни погон како би помогла у одбрани Османског царства против ширећег Руског царства (Russian Empire), постао је национални приоритет проналажење домаћих налазишта угља. Постоји неколико апокрифних прича о открићу угља на обали Црног мора (Black Sea) у садашњој провинцији Зонгулдак (Zonguldak Province) . Извесно је, међутим, да је компанија Ергли Рудник угља (Eregli Coal Mine Company) започела производњу 1842. године и да је угаљ који се вади у Ерегли (Eregli) и Амасри (Amasra) коришћен за гориво на парним бродовима.[9]

Године 1848. Ереглијев угљени базен (који се данас назива Zonguldak Basin) био је пресликан и тражен од стране султана Абдулмејида ( Sultan Abdulmejid I), који га је касније даo у закуп, углавном страним трговцима.[9] Први купац турске индустрије угља била је Османска морнарица . Међутим, током кримског рата (Crimean War) средином 1850-их, производњом су управљали савезници Отоманског царства, британска краљевска морнарица (British Royal Navy), а производња се повећавала увозом рударске механизације и обучавањем турских рудара.[10] До 1875. године Османска морнарица постала је трећа по величини у свету и ширење рудника привлачило је раднике ван тог подручја, упркос опасним условима.[11]

Прва електрана на угаљ, електрана Силахтарага (данас културни центар SantralIstanbul ) отворена је 1914. године, а након пораза империје у Првом светском рату и последичном турском рату за независност, нова Република Турска (Republic of Turkey) се додатно индустријализовала као део Ататуркових реформи . Лигнит из Сомe (Soma) испоручио је војску у Првом светском рату [9] а копање лигнита започело је на неколико других налазишта угља 1927. године.[12] Зонгулдаково угљено поље остаје једини национални извор тешког угља који је био историјски неопходан за производњу челика: његове мине су национализоване 1940. године.[13] Средином 20. века држава је подстакла раст цемента и производње челика у Зонгулдаку. У касном 20. веку изграђене су многе електране у близини поља лигнита, као што је Елбистанско угљено поље (Elbistan coalfield).

Старински кокс шпорет излагао у Арикан Хоусе, Козан .

Почетком 21. века дошло је до све веће спознаје штете коју је угљен нанео јавном здравству. Међутим, турска влада је желела да избегне увоз превише природног гаса, који је у то време био скуп, а снабдевањем је доминирала Русија (Russia).[14] Наставно еколошко кретање није било у стању да спречи изградњу много више електрана на угаљ. Након вишегодишње борбе еколога, стандарди емисија димних гасова коначно су побољшани крајем 2010-те, што је резултирало затварањем неколико старијих постројења.[15] Што се тиче израде челика, већина постројења сада су електричне пећи .[16]

Грејање и кување у стамбеним објектима

[уреди | уреди извор]

Почев од 19. века, пећи на дрва су заузеле место у традиционалним Анатолским кућама. За грејање је свака соба имала шпорет са димњаком. Након касних 1970-их, кокс је био резервисан за употребу у институцијама као што су школе,био је јефтинији али домаћинства је загађивао. Увоз природног гаса почео је крајем 1980-их [17] а крајем 2010-их дистрибутивна мрежа гасовода проширена је на преко 80% становништва.[18] Међутим, због енергетског сиромаштва, неки од тих људи су још увек користили угаљ.[19] Већина зграда изграђених крајем 20. века има грејање на гас, а не на угаљ.

У 2020-има, пећи на угаљ и дрва се и даље понекад користе за грејање, посебно у руралним областима, па чак и повремено за кување, иако су струја и гас из боца доступни свуда. Бесплатни угаљ се испоручује домаћинствима са просечним примањима по особи мањим од једне трећине минималне зараде (мање од 700 лира у 2020. години), чак и у четвртима које имају гас.[20] Концентрација честица у затвореном је највећа зими.[21] Преко три четвртине смртних слуцајева су од угљен-моноксидних пећи: скоро 200 у 2017. години углавном у сиромашнијим руралним срединама.[22]

Поља и рудници

[уреди | уреди извор]

Турска (Turkey) је од 2017. године била 11. на листи земаља по производњи угља и ископала је 1,3% светског угља, а налазишта лигнита и суб битумена били су распрострањени у целој земљи. Због геологије земље, на 1000 m површине нема чврстог угља који има већу густину енергије (преко 7.250 kcal/kg). Сва лежишта угља су у власништву државе, али више од половине рудника је приватни сектор. У 2017. готово половину турске производње угља минирали су рудници у државном власништву, али влада тражи проширење приватизације. Од 2019. године постоји 436 компанија за вађење угља, 740 рудника угља, а расписује се још дозвола за рударство и истраживање. Међутим, неке компаније за бушење не лицитирају за лиценце јер је истраживање минерала исплативије и у 2018. години многе рударске дозволе комбиноване су с лиценцама за угаљ. Ископавање је документовано у рачунарском систему "e-maden" (на турском језику "маден" значи "рудник"). Рудари угља немају право на штрајк.

Тврд угаљ

[уреди | уреди извор]

Зонгулдаков басен (Zonguldak basin)на северозападу једини је регион за вађење угља у Турској који производи чврсти угаљ: [23] око 2 милиона тона годишње [6] из рудника укључујући Кандили (Kandilli), Амасра (Amasra), Карадон (Karadon), Козлу (Kozlu) и Узулмез(Uzulmez) . У поређењу са другим земљама, енергетска вредност угља је ниска и износи 4,000 kcal/kg (1,814 kcal/lb) до 6,000 kcal/kg (2,722 kcal/lb). Ниског степена квалитета су кокс или полукокс.[24][25] Јер постоји толико преступа и савијањa, рударство у региону је веома тешко.[26] Ископавање дугих зидова је неопходно због тектонске структуре шавова.[27]

Лигнит

[уреди | уреди извор]

У 2018. Турска (Turkey) је била трећа по величини земља за ископавање лигнита [28] са 7% светске производње.[3] Најзначајнија лежишта лигнита угаљ су положена у геолошком неогенском периоду.[29] Скоро половина резерви лигнита у земљи налази се у сливу Афин-Елбистан (Afsin-Elbistan basin).[2] Лигнитна налазишта укључују Елбистан (Elbistan), Кутахиа Тавсанлı, Инез(Inez), Маниса (Manisa), Ина зı-Баглıк и Гедиз,[30][31] а 90% производње лигнита је из површинских копова.[32] Локације великих појединих рудника лигнита укључују Тунцбилек у Тавсанлı, Иатаган у близини јужне Егејском мору (Aegean Sea), Иеникои (Yenikoy) у Мугла (Mugla) и Сеиитомер (Seyitomer) у Кутахиа (Kuatahya) ; а ту је и Гилсоните (Gilsonite) рудник у Силопи . Турски лигнит садржи велики проценат угљеника, [34] сумпор, пепео, влагу и испарљиве компоненте.[24][35] Његова калоријска вредност је мања од 12,5 МЈ/kg - а она из Афсин Елбистана (Afsin Elbistan) има мање од 5 МЈ/kg, што је четвртина типичног термалног угља.[36]

Рударска технологија

[уреди | уреди извор]

Истраживање и истраживање ради Маден Теткик Арама Генел Мудурлугу (Genel Müdürlüğü) (МТА).[37] У 2010.-има је из Кине (China) увезена технологија вађења угља. [38] Али према енергетском аналитичару Халук Дирескенели (Haluk Direskeneli) технологија која се увози није погодна за турски угаљ, па се јављају ватросталне дисторзије, а контролни системи и друга опрема пропадају. Каже да технологија циркулираног флуидног слоја (ЦФБ) није погодна јер турски лигнит не сагорева континуирано у комори за сагоревање ЦФБ без додатног течног горива. Према Дирескенелијевом мишљењу, „локални угљен улази у комору за сагоревање као лед зими и као блато љети“, тако да би се садржајем воде у домаћем угљу требао смањити предгријавањем.[39]

Од 2018. године еколошки прописи за руднике угља и даље заостају за међународним стандардима, упркос побољшањима. Од 2019. године планирано је проширење капацитета за прање угља заједно са истраживањима ублажавања загађења и гасификације лигнита.

Здравље и безбедност

[уреди | уреди извор]

Истанбулски центар за политику процјењује да сваке године у Турској угаљ узрокује најмање 2800 превремених смрти, изгуби се 637 000 радних дана и 3,6 милијарди еура додатних трошкова. Иако постоје забринутости због загађења земље [40] [42] и воде [43], већина смрти повезаних са угљем узрокована је погоршањем загађења ваздуха у Турској .[3]

Здравље и сигурност радника

[уреди | уреди извор]

Након смрти преко 300 људи у катастрофи мина Сома (Soma mine disaster) 2014. године,[44] су уведени нови здравствени и безбедносни прописи. Од 2018. године, већина рударских несрећа догађа се у рудницима угља, али разлози за лошу сигурност рударства у Турској нису сасвим јасни. [38] Влада је ограничила приступ статистици о незгодама на радном месту, али се сматра да је вађење угља сектор економије који је највише подложан несрећама.[3] у 2018-ој смртни случајеви настали од угља и даље се дешавају у илегалним коповима .[45] Рудари угља трпе респираторне болести као што су црна плућа,[46] хронична опструктивна плућна болест, болови у леђима,[47] пародонтална болест [48] и друга обољења; и повећан ризик од респираторних инфекција као што је коронавирусна болест 2019 .[49]

Загађење ваздуха

[уреди | уреди извор]

Загађење ваздуха из неких великих електрана на угаљ је јавно видљиво у сателитским подацима Сентинела (Sentinel).[50][51] Организација за економску сарадњу и развој (OECD) каже да старе електране на угаљ и грејање стана испуштају опасне нивое ситних честица: зато препоручује смањење емисије честица заменом угља који се користи за грејање станова гасом и накнадном опремом или затварање старих електрана на угаљ.[52] Иако турска влада прима извештаје о мерењима загађења ваздуха из димњака појединих електрана на угаљ, она не објављује извештаје, за разлику од ЕУ (EU). ОЕЦД (OECD) је такође препоручио Турској (Turkey) да створи и објави регистар испуштања и преноса загађивача .[53]

Иеникои(Yenikoy) електрана у Миласу(Milas), Мугла(Mugla)

Границе емисије димних гасова у милиграмима по кубном метру (mg/Nm 3 ) су:[54][55]

Величина електране Прашина СО 2 НЕ 2 CO
0,5 МW ≤ капацитет <5 МW 200 види цитирани извор види цитирани извор 200
5 МW ≤ капацитет <50 МW 150 види цитирани извор види цитирани извор 200
50 MW ≤ капацитет <100 МW 50 850 400 150
снага ≥ 100 МW 30 200 200 200

Неким биљкама недостају електростатички филтeри за таложење .[39] Министар за заштиту животне средине Мурат Курум (Murat Kurum) рекао је у децембру 2019. године да уколико постројења која испуштају прекограничне вредности у првој половини 2020. године инсталирају потребне филтере, суочиће се са новчаним казнама, национализацијом или затварањем.[56] Ограничења су мања од ЕУ директиве о индустријским емисијама и ограничења СО 2 за велике електране на угаљ у другим земљама, попут Индије (India), на 100 mg/m³, а Кина (China) на 35 mg/m³ .[57]

Од 2018. године загађење ваздуха у областима у близини електрана на угаљ увелико прелази националне границе ПМ10 (грубе честице) и СО2. У округу Елбистан (Elbistan), просечне вредности ПМ10 су преко три пута више од регулаторне границе, а у Соми СО2 просечно су и преко четири пута већи од границе. Од 2019. године, према Гринпеацеовој (Greenpeace) загађености ваздуха око електрана у провинцији Кутахиа (Kutahya Province), била је три пута већа од препоручених граница Свјетске здравствене организације. Од 2020. нема ограничења за ПМ2.5.

Окружење

Емисија стакленичких плинова у 2018. години
Сагоревања фосилних горива из CO2

Утицај индустрије угља на животну средину је и локални и међународни.

Ефекат стаклене баште

[уреди | уреди извор]

Изгарање угља емитирано преко 150   Мт CO2 у 2018. години, [58] око трећине турског стакленичког плина. [а] Мере се емисије из појединих електрана преко 20 МВ.[59] Емисије у турским електранама на угаљ из животног циклуса су више од 1   кг CO<sub id="mwAbE">2</sub> еквивалента по киловатсату.[60] Процјена утицаја на животну средину (ЕИА) за предложену електрану Афсин-Елбистан Ц процијенила је </br> емисије би биле више од 60   милион тона </br> годишње. [61] Поређења ради, укупна годишња емисија гасова са ефектом стаклене баште у Турској износи око 520   милион тона;[62] према томе, више од десетине емисија гасова са ефектом стаклене баште из Турске произлази из планиране електране. [64] [71]

Метан угља из 2019. године остаје изазов за животну средину, јер га је уклањање из подземних рудника сигурносни услов, али ако се одводи у атмосферу, то је моћан стакленички гас.

Потрошња воде

[уреди | уреди извор]

Будући да турске електране на лигнит морају бити врло близу својих рудника да би се избјегли прекомјерни трошкови транспорта лигнита,[72] углавном су у унутрашњости (види карту активних електрана на угаљ у Турској ). У електранама на угаљ може бити потребна велика количина воде за постројење за циркулацију воде [73] и прање угља ако је потребно. У Турској се користи слатка вода због локација биљака. Између 600 и 3000 кубних метара воде се користи по произведеној ГВх,[74] много више од енергије сунца и ветра.[75] Ова интензивна употреба довела је до несташица у оближњим селима и пољопривредним површинама.[76]

Потрошња

[уреди | уреди извор]

Количина утрошеног угља у 2017. била је више од четвртине већа од износа у 2012. години, али је угаљ чинио око 30% примарне енергије Турске у обе године.[77] У 2018. години 80% угља коришћено је за производњу енергије у електранама на угаљ у Турској, 14% у индустрији, а 6% у зградама.[78] У апсолутним бројевима за 2018. годину, 13 Мтое тврдог угља коришћено је за производњу електричне и топлотне енергије; 4 Мтое, у коксним пећницама; 2 Мтое, за грејање куће; 2 Мтое, у производњи цемента; и 1 Мтое је коришћено за гвожђе и челик.[79] У 2018. години 12 Мтое лигнита коришћено је за производњу електричне и топлотне енергије, 2 Мтое у индустрији, а 1 Мтое је коришћено за грејање кућа. Електране на лигнит нису постале продуктивније између 2009. и 2018.[80] али три четвртине тежине угља спаљеног у турским електранама је лигнит.[81]

Субвенције

[уреди | уреди извор]

Као потписница Конвенције о биолошкој разноликости (Аицхи Таргет 3), Турска се обавезала да ће до 2020. укинути штетне субвенције за животну средину, укључујући оне на фосилна горива.[82] Међутим, угљен је и даље нај субвенционисани извор електричне енергије у Турској.[83] Према 2020. години, према карбон Тракеру, и нова ветра и соларна енергија била су јефтинија од изградње нових електрана на угаљ; и предвиђају да ће ветар постати јефтинији од постојећих електрана угља 2027, а соларни 2023.[84] Електране на лигнит добијају вишеструке субвенције за изградњу [85] [86] и рад.[87] Специфични програми субвенција укључују одрицање од пореза на додату вредност, надокнађивање трошкова улагања и умањења пореза.[88]

Подршка турске владе за производњу и потрошњу угља и производње електричне енергије на угаљ ₺ милиони, годишњи просек 2016–2017.[82]
Инструмент Производња угља Снага на угаљ Потрошња угља
Фискална подршка (прорачунски трансфери и ослобађање од пореза) 947 31 1,287
Улагање у државна предузећа 198 953 није идентификовано

У 2019. години, турска влада је подржала нацрт закона о субвенционисању ископавања угља уз вишеструке економске подстицаје.[89] Рударске и угљене електране финансира Турски фонд за богатство, али они то не описују као субвенцију и планирају да исплате дивиденде у благајну до 2025. године.[90] Kарбон Тракер је 2020. проценио да је просечна флота угља профитабилност је 24 $/МWh и да четвртина електрана имају негативан проток новца. [91]

Капацитети механизма

[уреди | уреди извор]

У 2019. години велике станице за спаљивање лигнита субвенционисане су с механизмима за исплате капацитета у укупној вриједности од скоро милијарду лира .[92][93] [94] За разлику од нове соларне и ветроелектране на турском тржишту електричне енергије, о њима није одлучено обрнутим аукцијама, већ их је утврдила влада, а управљање потражњом енергије није прихватљиво.[95] Субвенција се наставља у 2020. години и 13 електрана на угаљ добило је јануарске исплате.[96]

Цена електричне енергије произведене из домаћег угља прилагођава се према индексу потрошачких цена, индексу цена произвођача и курсу долара, а плаћа их државна електроенергетска компанија приватним електранама.[97]

Предузећа

[уреди | уреди извор]

Између 2008. и 2018, индустрија угља делимично је приватизована;[27] ипак су државне компаније ископале преко половине укупне количине турског угља у 2018. години.[5] Турско тијело за управљање угљем (ТКИ) посједује руднике лигнита, а турска предузећа за чврсти угаљ (ТТК) посједују руднике тврдог угља.

Неколико компанија стекло је рударска права на пољима тврдог угља: Ердемир Маденцилик, подружница турског аутономног војног пензијског програма; Оиак; Тумас, подружница Берекет холдинга, и енергетска компанија Емса Енерји.[30] У 2019. приватне компаније су ТТК-у исплатиле више од 20 милиона лирија на име.[98] Поља од лигнита пренета су у Имбат Маденцилик (Imbat Madecnilik), Фернас Холдинг (Fernas Holding), Демир Екпорт (Demir Export) и грађевинску групу Иапи Тек (Yapi Tek).[27] Друга компанија, Пољак Еинез (Polyak Eynez), развија рудник тврдог лигнита у близини Измира који је планиран да буде најдубљи у земљи [38] и припадајућу електрану.[99] Ерен Холдинг(Eren Holding) држи највећу количину капацитета за производњу угља, 2.790 мегавата [100] у енергетском комплексу ЗЕТЕС у Зонгулдаку. Неколико компанија поседује више од гигаватног капацитета за производњу угља: ИЦ Ицтас Енерји, државна компанија за производњу електричне енергије (ЕУАС); Кониа Чекер, компанија у власништву компаније Анадолу Бирлик Холдинг; ЕРГ Електрик; Дилер Холдинг; Целиклер Холдинг и Цинер Холдинг.[101] Међутим, информације о дозволама за рударство које влада држи у бази е-маден не објављују се јавности.[102]

Крајем 2010-их, влада је покушала лицитирати рударске дозволе приватним компанијама под условом да граде зграде у близини електрана [27] али аукције су изазвале мало интереса [103] јер је валута ослабила. Такође је влада покушала да приватизује 290 МВ електране Иунус Емре, али она остаје у јавном власништву. Иако је лигнит загађујући од већине других врста угља, влада је покушала да убеди друге електране на угаљ да се претворе у лигнит како би смањили трошкове увоза.[104] Криза валуте у Турској за 2018. годину и рецесија цоронавируса за 2020. годину повећали су трошкове за рударске компаније и повећали потешкоће у добијању банкарских кредита, претећи индустрији угља. [38] [105] Турске енергетске компаније банкама дугују више од 50 милијарди америчких долара. Конкретно, Анадолу Бирлик Холдинг има дуг од милијарду долара.[106]

Међународне инвестиције

[уреди | уреди извор]

Турска компанија Иıлмаден стекла је права на вађење угља у Колумбији . [38] Компаније са седиштем у Турској граде електране на угаљ у другим земљама као што је Шри Ланка [107] а национална еким банка још увек је спремна да финансира снагу угља ако је Ултра супер критична са емисијама <750 г ЦО2 / кВх.[108] Кинеска државна предузећа и компаније које улажу у пројекте напајања угљем [109] укључују Схангхаи Елецтриц Повер, који је главни инвеститор у електрану Емба Хунутлу која се гради у провинцији Адана .[110][111]

Увоз

[уреди | уреди извор]
Велики пораст потрошње у 21. веку настао је изградњом обалних електрана које су справљале увозни тврди угљен.

У 2019. години увезено је око 32 милиона тона,[112] 3% светског угља [77] а 2018. године потрошено је 4,4 милијарде УСД.[113] Увозни угаљ производи око четвртине националне енергије:[114] више од локалног угља.[115] Договор о царинској унији са ЕУ укључује билатералне трговинске концесије на угаљ.[116] Највећи добављач у 2019. години била је Колумбија са 17,5 Мт.[117] Руски је други највећи снабдевач, а његов угаљ може постати конкурентнији када се заврше побољшања луке Таман 2020. године или када неки уговори истекну 2021. године.[118]

У 2019. години највећи добављач коксног угља била је Аустралија, а кокс увезен из Русије и Кине.[119] Ажурирано: 2018. ако је увозна цена термалног угља нижа од 70 америчких долара / тона ( фоб ) држава наплаћује разлику као увозне царине.[37] Године 2020. коксни угаљ коштао је око 130 УСД / тону.[120] Постоје билатералне трговинске концесије са ЕУ о производима угља.[121] Антрацитни угаљ из Донбаса, региона у Украјини, извози се (наводно илегално) у Турску.[122] Антрацит се транспортује кроз руске луке Азов (Azov) и Таганрог (Taganrog) до турског града Самсуна (Samsun).[123]

Политика

[уреди | уреди извор]

Од 2020. године Зафер Сонмез (Zafer Sonmez), генерални директор турског сувереног фонда за богатство, жели да инвестира у угљен: моћ угља је део националне енергетске стратегије, али приватни сектор неће улагати у њега без значајне државне подршке. Према Умит Сахину, који предаје климатске промене на Универзитету Сабанц (Sabanci University), Турска се не суочава са реалношћу да ће већина угља морати да се остави у земљи и ризикује да изгуби приступ међународним климатским финансијама ако земља не планира брзо излазак из угаљ.

Многе локалне заједнице снажно се противе електранама на угље [124] и рудницима,[125] понекад подузимајући законске мјере против њих.[126] Од краја 2000-их, становници Амасре снажно су се борили против успостављања електране на угаљ у близини града; отказано је.[127] У округу Алпу, локално становништво региона победило је у судској битци 2018. године како би спречило изградњу новог рудника угља; 14. вијеће Државног вијећа пресудило је да се рудник може изградити само уз извјештај о околишу.[128] Турски активисти су такође спровели своју кампању на међународним конференцијама.[129] Ипак, у 2019. само 36 од 600 чланова парламента гласало је за смањење лимита емисије у електранама.[130]

Испуштање угља

[уреди | уреди извор]

Пет старих биљака ( Афсин-Елбистан А, Сеиитомер, Тунцбилек, Кангал и Цаталагзı) затворено је 2020. године, јер нису испуниле нове границе загађења.[131] Земља је девети највећи потрошач угља на свету, слично Пољској и Немачкој, али Немачка има развијеније планове за обуставу угља [132] - област за планирану сарадњу.[133] Што се тиче енергетских ресурса, Шпанија (Spanish) је сличнија, има хидроенергетску енергију и обилује сунчеву светлост, а њен прелазак из угља такође би могао да буде модел.[134] Турска индустрија има искуства у претварању угља у солар ван земље.[135]

2019. године, ОЕЦД је саопштио да турски програм за изградњу електрана на угаљ ствара висок ризик од затварања угљеника због великих капиталних трошкова и дугог животног века инфраструктуре.[136] Такође је навела да енергетске и климатске политике које у будућности не буду усклађене могу спречити неки капитал да оствари економски поврат због преласка на економију са ниским удјелом угљеника .[137] Уз то, предвиђа се да ће нова ветроелектрана или соларна енергија бити јефтинија од нових електрана на угаљ до 2022. године помоћу истраживачког резервоара Царбон Трацкер . Предвиђа се да ће просечна турска електрана на угаљ имати веће дугорочне оперативне трошкове од нових обновљивих извора до 2023. године [101] а свих обновљивих извора до 2030. године.[138]

Радни однос

[уреди | уреди извор]

До краја 2017. године, индустрија обновљивих извора енергије запошљавала је 84.000 људи,[139] док је у експлоатацији угља запослено 10.000 на 13 радних места у јавном сектору и 26.000 на 430 радних места у приватном сектору.[140] У 2019. години минимална плата за рударе угља била је 4,059 лира (700 Долара) месечно, двоструко више од стандардне минималне плате.[141]

Због сложене геологије басена Зонгулдак (Zonguldak basin), производња тврдог угља у Турској је безначајна, високо субвенционисана и напорна.[142] Међутим, провинција Зонгулдак је високо зависна од угља:[143] ажурирано: 2018. , већина радника у граду Зонгулдак била је запослена у индустрији угља.[144] Упркос томе, ажурирано: 2020. , Турска није спровела политику праведне транзиције, иако је влада за то говорила у 2015. години.[77] Три електране на угаљ, које се налазе у провинцији Мугла, Јатаган (Yatagan), Јенкиној (Yenikoy) и Кемеркои (Kemerkoy), постају застареле. Тренутно је старим постројењима потребна обнова како би се испуниле надолазеће локалне границе загађења ваздуха. Мрежа за климатске акције Европа препоручује да их се искључи уместо обнављања уколико се субвенције прерасподељују локално као економски изведива опција. Међутим, ако би постројења и повезани рудници лигнита били затворени, око 5000 радника требало би финансирање за рано пензионисање или преквалификацију.[145] Било би и здравља [146] и користи за животну средину [147] али то је тешко квантификовати јер је у Турској јавно доступно врло мало података о локалном загађењу биљкама и рудницима.[148] [149] У близини рудника Зонгулдак и електране на угаљ запошљава се већина радника у округу Сома .[150]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ 29% of the 521 Mt gross emissions in 2018 or 35% of the 426 Mt net emissions

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Total primary energy supply (TPES) by source, Turkey”. International Energy Agency. Архивирано из оригинала 1. 4. 2020. г. Приступљено 28. 3. 2020. 
  2. ^ а б в „Coal”. Ministry of Energy and Natural Resources (Turkey). Архивирано из оригинала 17. 9. 2018. г. Приступљено 5. 1. 2020. 
  3. ^ а б в г д „Lignite coal – health effects and recommendations from the health sector” (PDF). Health and Environment Alliance (HEAL). децембар 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 12. 2018. г. Приступљено 10. 1. 2019. 
  4. ^ Ersoy 2019, стр. 5
  5. ^ а б „Turkey breaks local coal production record in 2018”. Anadolu Agency. 16. 1. 2019. Архивирано из оригинала 3. 2. 2019. г. Приступљено 2. 2. 2019. 
  6. ^ а б Di̇reskeneli̇, Haluk (3. 1. 2020). „Enerji piyasalarında 2020 yılı öngörüleri” [2020 energy market outlook]. Enerji Günlüğü (на језику: турски). 
  7. ^ „Turkey transfers operating rights of seven coal fields to private companies”. Hürriyet Daily News. 12. 10. 2018. Архивирано из оригинала 12. 10. 2018. г. Приступљено 12. 10. 2018. 
  8. ^ „The First Barrow Submarines”. rnsubs.co.uk. Архивирано из оригинала 20. 11. 2019. г. Приступљено 22. 5. 2020. 
  9. ^ а б в Ayhan, Arda. „The History of Coal in Turkey and the Story of its Origins” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 1. 12. 2018. г. Приступљено 30. 11. 2018. 
  10. ^ Güney, Mehmet (1966). „Underground mining operations in Zonguldak coal mines”. Middle East Technical University. Архивирано из оригинала 26. 3. 2020. г. 
  11. ^ Şengül, H. Tarık; Aytekin, E. Attila (2012), Kirk, John; Contrepois, Sylvie; Jefferys, Steve, ур., „Zonguldak Coalfield and the Past and Future of Turkish Coal-mining Communities”, Changing Work and Community Identities in European Regions: Perspectives on the Past and Present, Identity Studies in the Social Sciences (на језику: енглески), Palgrave Macmillan UK: 154—183, ISBN 9780230353916, doi:10.1057/9780230353916_6 
  12. ^ Atalay, Figen (2015). „The History of the Coal Mining Industry and Mining Accidents in the World and Turkey”. Turkish Thoracic Journal. 16 (Suppl 1): S5—S8. ISSN 2148-7197. PMC 5783104 Слободан приступ. PMID 29404107. doi:10.5152/ttd.2015.002. 
  13. ^ Aytekin, Erden Attila (2001). „Workers of the Ereğli̇-Zonguldak Coal Basin, 1848–1922” (PDF). Bilkent University. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 5. 2005. г. 
  14. ^ Kraemer, Richard (16. 4. 2020). „Diversify and expand: Turkey’s drive towards natural gas security”. Middle East Institute. Архивирано из оригинала 24. 4. 2020. г. 
  15. ^ „Turkey shuts power plants for not installing filters – Turkey News”. Hürriyet Daily News (на језику: енглески). Demirören News Agency. 2. 1. 2020. Архивирано из оригинала 15. 5. 2020. г. 
  16. ^ „Statistics”. Turkish Steel. Архивирано из оригинала 12. 4. 2020. г. Приступљено 12. 4. 2020. 
  17. ^ „Republic of Turkey Ministry of Energy and Natural Resources – Natural Gas Pipelines and Projects”. enerji.gov.tr. Архивирано из оригинала 29. 4. 2020. г. Приступљено 27. 3. 2020. 
  18. ^ „Total inflow to Turkish gas system down 6.33% in 2019”. Daily Sabah (на језику: енглески). Anadolu Agency. 5. 1. 2020. Архивирано из оригинала 27. 3. 2020. г. Приступљено 27. 3. 2020. 
  19. ^ „Household gas consumption slumps by 12.3%, association blames it on global warming!”. PA Intelligence. 20. 4. 2019. Архивирано из оригинала 27. 3. 2020. г. Приступљено 27. 3. 2020. 
  20. ^ „Kömür ve Yakacak Yardımı Başvurusu Nasıl Yapılır? Maddi Yardım 2020” [How to apply for fuel and coal assistance? Material help 2020]. Finans 365 (на језику: турски). Приступљено 6. 5. 2020. 
  21. ^ Mentese, Sibel; Mirici, Nihal A.; Otkun, Muserref T.; Bakar, Coskun; Palaz, Elif; Tasdibi, Deniz; Cevizci, Sibel; Cotuker, Osman (1. 11. 2015). „Association between respiratory health and indoor air pollution exposure in Canakkale, Turkey”. Building and Environment. Special Issue: Indoor pollutants, chemistry and health- Selected papers presented at Indoor Air 2014 conference in Hong Kong (на језику: енглески). 93: 72—83. ISSN 0360-1323. doi:10.1016/j.buildenv.2015.01.023. Архивирано из оригинала 1. 12. 2018. г. Приступљено 27. 3. 2020. 
  22. ^ Can, Günay; Sayılı, Uğurcan; Aksu Sayman, Özden; Kuyumcu, Ömer Faruk; Yılmaz, Duygu; Esen, Eren; Yurtseven, Eray; Erginöz, Ethem (3. 1. 2019). „Mapping of carbon monoxide related death risk in Turkey: a ten-year analysis based on news agency records”. BMC Public Health. 19 (1): 9. ISSN 1471-2458. PMC 6318903 Слободан приступ. PMID 30606153. doi:10.1186/s12889-018-6342-4. 
  23. ^ Bituminous coal is called hardcoal (taşkömür in Turkish) in the International Energy Agency document for Turkey and anthracite in Turkish government documents. On Wikipedia, hardcoal redirects to anthracite.
  24. ^ а б „Carbon Capture, Utilization and Storage in the Context of Turkish Energy Market” (PDF). IICEC. јун 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 1. 2019. г. Приступљено 7. 1. 2019. 
  25. ^ „Prospects for coal and clean coal technologies in Turkey” (PDF). IEACCC. јул 2014. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 1. 2019. г. Приступљено 7. 1. 2019. 
  26. ^ Collings, Ronald. „Pre-feasibility Study for Coal Mine Methane Drainage and Utilization at the Kozlu Coal Mine in Zonguldak, Turkey” (PDF). 
  27. ^ а б в г „Turkey's 21st Century Coal Rush”. Global Business Reports. Архивирано из оригинала 17. 5. 2019. г. Приступљено 17. 5. 2019. 
  28. ^ Ersoy 2019, стр. 7
  29. ^ Oskay, R. G.; Inaner, H.; Karayigit, A. I.; Christanis, K. (2013). „Coal deposits of Turkey: properties and importance on energy demand”. Bulletin of the Geological Society of Greece. 47 (4): 2111—2120. doi:10.12681/bgsg.11106 Слободан приступ. 
  30. ^ а б „Turkish government to transfer 203 million mt of coal reserves to private owners”. S & P Global. 12. 10. 2018. Архивирано из оригинала 16. 10. 2018. г. Приступљено 16. 10. 2018. 
  31. ^ „Prospects for coal and clean coal technologies in Turkey” (PDF). IEACCC. јул 2014. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 1. 2019. г. Приступљено 7. 1. 2019. 
  32. ^ „Coal overview: Turkey” (PDF). Global Methane Project. 2020. 
  33. ^ Turkstat report (2020), p. 50
  34. ^ The net calorific value of Turkish lignite is lower than that of typical lignite,[33] varying by power station; its average is about 2,800
  35. ^ „Prospects for coal and clean coal technologies in Turkey” (PDF). IEACCC. јул 2014. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 1. 2019. г. Приступљено 7. 1. 2019. 
  36. ^ „Nuclear Power in Turkey | Nuclear Energy In Turkey – World Nuclear Association”. www.world-nuclear.org. Приступљено 12. 6. 2020. 
  37. ^ а б „Energy pricing and non-market flows in Turkey's energy sector” (PDF). SHURA Energy Transition Center. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 12. 2019. г. 
  38. ^ а б в г д Global Business Reports (2018).
  39. ^ а б Direskeneli, Haluk (2. 12. 2019). „Turkey: Energy And Infrastructure Forecast 2020 – OpEd”. Eurasia Review (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 12. 2019. г. Приступљено 4. 12. 2019. 
  40. ^ Soil Congress (2019).
  41. ^ Ozden, Banu; Güler, Erkan; Vaasma, Taavi; Horváth, Mária; Kiisk, Madis; Kovács, Tibor (август 2018). „Enrichment of naturally occurring radionuclides and trace elements in Yatagan and Yenikoy coal-fired thermal power plants, Turkey”. Journal of Environmental Radioactivity. 188: 100—107. PMID 28965987. doi:10.1016/j.jenvrad.2017.09.016. 
  42. ^ Fly ash, a byproduct of the coal refining process, is often sold to cement factories as a raw material.[3] Concentrations of natural radionuclides vary depending on the power station and the product may be safe in building materials depending on the amount used.[41]
  43. ^ Uçar, Ali; Şensöğüt, Cem; Ediz, İ Göktay (5. 1. 2019). „Investıgatıon for Envıronmental Effects and Evaluatıon of Fıne Taılıngs from Tuncbılek Coal Processıng Plant/Turkey”. International Journal of Economic and Environmental Geology (на језику: енглески): 28—34. ISSN 2223-957X. Архивирано из оригинала 12. 4. 2020. г. Приступљено 12. 4. 2020. 
  44. ^ „Turkey: Rights violations found in mine disaster case”. www.aa.com.tr. Архивирано из оригинала 10. 3. 2020. г. Приступљено 30. 3. 2020. 
  45. ^ „Two workers killed in illegal mine collapse in Turkey's Zonguldak”. Hürriyet. 8. 7. 2018. Архивирано из оригинала 31. 12. 2018. г. Приступљено 31. 12. 2018. 
  46. ^ ERBOY, Fatma. „Coal Worker's Pneumoconiosis” (PDF). Zonguldak Kara Elmas Üniversitesi Tıp Fakültesi, Göğüs Hastalıkları Ana Bilim Dalı, Zonguldak. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 1. 2020. г. 
  47. ^ Sarikaya, Selda; Özdolap, Şenay; Gümüştasş, Şenol; Koç, Ülkü (2007). „Low back pain and lumbar angles in Turkish coal miners”. American Journal of Industrial Medicine. 50 (2): 92—96. PMID 17238134. doi:10.1002/ajim.20417. Архивирано из оригинала 27. 10. 2018. г. Приступљено 27. 10. 2018. 
  48. ^ İnanç Cengiz, Murat; Zengin, Büşra; İçen, Murat; Köktürk, Firüzan (2018). „Prevalence of periodontal disease among mine workers of Zonguldak, Kozlu District, Turkey: a cross-sectional study”. BMC Public Health. 18 (1): 361. PMC 5857090 Слободан приступ. PMID 29548308. doi:10.1186/s12889-018-5304-1. 
  49. ^ Ugurtas, Selin (17. 4. 2020). „Coronavirus outbreak exposes health risks of coal rush”. Al-Monitor (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 4. 2020. г. Приступљено 18. 4. 2020. 
  50. ^ „Polluters exposed by new eye in the sky satellite”. 5. 7. 2018. Архивирано из оригинала 24. 10. 2018. г. Приступљено 24. 10. 2018. 
  51. ^ „TROPOMI Level 2 data products”. KNMI R&D Satellite Observations. Архивирано из оригинала 24. 10. 2018. г. Приступљено 24. 10. 2018. 
  52. ^ OECD (2019), p. 20
  53. ^ OECD (2019), p. 30
  54. ^ „Emission standards: Turkey” (PDF). International Energy Agency. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 10. 2021. г. 
  55. ^ „Sanayi̇ Kaynakli Hava Ki̇rli̇li̇ği̇ni̇n Kontrolü Yönetmeli̇ği̇nde Deği̇şi̇kli̇k Yapilmasina Dai̇r Yönetmeli̇k” [Official Gazette: Changes to industrial air pollution regulation]. Resmî Gazete (29211): Appx 1 page 15. 20. 12. 2014. Архивирано из оригинала 27. 2. 2019. г. Приступљено 22. 2. 2019. 
  56. ^ Sayın, Ayşe (4. 12. 2019). „Erdoğan'ın veto kararının altında ne yatıyor?” [What lies behind Erdoğan's veto?]. BBC (на језику: турски). Архивирано из оригинала 5. 12. 2019. г. Приступљено 5. 12. 2019. 
  57. ^ „Greenpeace analysis ranks global SO2 air pollution hotspots”. Greenpeace International (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 1. 9. 2019. г. Приступљено 1. 9. 2019. 
  58. ^ Turkstat report (2020).
  59. ^ „ETS Detailed Information: Turkey”. International Carbon Action Partnership. Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. 
  60. ^ Atilgan, Burcin; Azapagic, Adisa (2016). „An integrated life cycle sustainability assessment of electricity generation in Turkey”. Energy Policy. 93: 177. doi:10.1016/j.enpol.2016.02.055 Слободан приступ. 
  61. ^ Çınar (2020).
  62. ^ а б „Turkey's greenhouse gas emissions fall for second year in a row”. Daily Sabah. Anadolu Agency. 31. 3. 2020. Архивирано из оригинала 2. 4. 2020. г. Приступљено 5. 5. 2020. „Turkey's total greenhouse gas emissions in 2018 ..... equivalent to 520.9 million tons of carbon dioxide (CO2).” 
  63. ^ а б Çınar (2020), стр. 319.
  64. ^ 62 megatonnes would be emitted annually[63] if run at the targeted capacity factor, whereas Turkey's current annual emissions are 521 megatonnes.[62] By simple arithmetic 62 megatonnes is more than 10% of 521+62 megatonnes.
  65. ^ Atilgan et al (2016), стр. 177.
  66. ^ Çınar (2020), стр. xix.
  67. ^ Turkstat report (2020), стр. 50.
  68. ^ „Turkey shuts power plants for not installing filters”. Anadolu Agency. 2. 1. 2020. Архивирано из оригинала 2. 1. 2020. г. Приступљено 5. 5. 2020. 
  69. ^ Yerli̇ ve mi̇lli̇ enerji̇ poli̇ti̇kalari ekseni̇nde kömür [Coal on the axis of local and national energy policies] (PDF) (Извештај). Foundation for Political, Economic and Social Research. јануар 2019. Архивирано (PDF) из оригинала 14. 2. 2019. г. Приступљено 13. 2. 2019. 
  70. ^ Turkstat report (2020), стр. 59, 60.
  71. ^ On average somewhat over a million tonnes of CO2 was emitted for every TWh of electricity generated in Turkey by coal-fired power stations in 2010.[65] This power station aims to generate just over 12.5 TWh (gross) per year.[66] The calculation in the EIA assumes an emission factor of 94.6 tCO2/TJ,[63] which is three times the average of 31 for Turkish lignite,[67] but it is unclear whether this is the only reason the CO2 emissions per kWh are predicted to be very high compared to the 2010 average. Since 2020, more stringent filtering of local air pollutants from the smokestack has been compulsory.[68] Moreover, although the average is about 2800,[69] the net calorific value of Turkish lignite varies between 1000 and 6000 kcal/kg.[70]
  72. ^ „Why is there no lignite market?”. Euracoal. 11. 9. 2014. Архивирано из оригинала 11. 5. 2020. г. Приступљено 18. 5. 2020. 
  73. ^ El-Khozondar, Balkess D. J. (2017). „"Investigating the Use of Water for Electricity Generation at Turkish Power Plants"” (PDF). Hacettepe University. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 8. 2019. г. Приступљено 18. 5. 2020. 
  74. ^ Özcan, Zeynep; Köksal, Merih Aydınalp; Alp, Emre (2020). Naddeo, Vincenzo; Balakrishnan, Malini; Choo, Kwang-Ho, ур. „Evaluation of Water–Energy Nexus in Sakarya River Basin, Turkey”. Frontiers in Water-Energy-Nexus—Nature-Based Solutions, Advanced Technologies and Best Practices for Environmental Sustainability. Advances in Science, Technology & Innovation (на језику: енглески). Cham: Springer International Publishing: 421—424. ISBN 978-3-030-13068-8. doi:10.1007/978-3-030-13068-8_105. 
  75. ^ „The water-energy nexus at rivers can be resolved worldwide by 2050 as a consequence of the energy transition - News - LUT”. www.lut.fi (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 2. 2020. г. Приступљено 18. 5. 2020. 
  76. ^ „Thermal power plants in Zonguldak and Muğla leave nearby villages without water in the middle of a pandemic”. www.duvarenglish.com. 13. 4. 2020. Архивирано из оригинала 19. 4. 2020. г. Приступљено 5. 5. 2020. 
  77. ^ а б в „Managing the Phase-out of Coal: A Comparison of Actions in G20 Countries” (PDF). Climate Transparency. мај 2019. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 5. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  78. ^ „Turkey energy market research | Turkey data, reports, prices”. estore.enerdata.net. Архивирано из оригинала 3. 7. 2017. г. Приступљено 28. 3. 2020. 
  79. ^ Energy Administration (2018)
  80. ^ Kasap, Yaşar; Şensöğüt, Cem; Ören, Özer (1. 3. 2020). „Efficiency change of coal used for energy production in Turkey”. Resources Policy (на језику: енглески). 65: 101577. ISSN 0301-4207. doi:10.1016/j.resourpol.2019.101577 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 14. 1. 2020. г. Приступљено 13. 4. 2020. 
  81. ^ „Ağustos ayında termik santrallerde 7 milyon 989 bin ton kömür yakıldı” [7 million 989 million tonnes of coal was burnt in power stations in August]. Yeşil Gazete. Архивирано из оригинала 26. 06. 2020. г. 
  82. ^ а б Doukas 2019, стр. 2
  83. ^ Yildizhan, Hasan (2017). „Incentive policies for coal plants in Turkey”. Thermal Science. 21 (5): 1917—1924. doi:10.2298/TSCI160428004Y Слободан приступ. 
  84. ^ „Wind vs Coal Power in Turkey/Solar PV vs Coal in Turkey” (PDF). Carbon Tracker. 2020. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 3. 2020. г. 
  85. ^ „Investment Guide > Investors' Guide > Incentives”. Invest in Turkey. Архивирано из оригинала 19. 10. 2018. г. Приступљено 19. 10. 2018. 
  86. ^ "Metals" described in the 4-b group of Article 2 of the current Mining Law No. 3213 include lignite thus lignite-fired power plants can receive region 5 subsidies regardless of their actual location in Turkey.
  87. ^ "Fossil Fuel Support – TUR" Архивирано 2018-09-16 на сајту Wayback Machine, OECD, accessed October 2018
  88. ^ „A New Strategy for EU-Turkey Energy Cooperation”. Turkish Policy Quarterly. 27. 11. 2018. Архивирано из оригинала 21. 12. 2018. г. Приступљено 21. 12. 2018. 
  89. ^ „Turkish gov't submits draft bill for recovering incentives – Xinhua | English.news.cn”. www.xinhuanet.com. Архивирано из оригинала 28. 06. 2020. г. Приступљено 11. 6. 2019. 
  90. ^ Öztürk, Sinan (21. 1. 2020). „Turkey Wealth Fund eyes becoming strategic investment arm of the country”. Daily Sabah (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 1. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2020. 
  91. ^ Carbon Tracker (2020).
  92. ^ „Kapasite mekanizmasıyla 2019’da 40 santrale 1.6 milyar lira ödendi” [1.6 billion lira paid to 40 power stations through the capacity mechanism in 2019]. Enerji Günlüğü (на језику: турски). 6. 2. 2020. Приступљено 8. 2. 2020. 
  93. ^ „MUÇEP: Muğla’daki tüm termik santraller kapatilmalidir!” [Muğla Environment Platform: All thermal power stations in Muğla must be closed!]. www.milasonder.com (на језику: турски). Архивирано из оригинала 4. 2. 2020. г. Приступљено 8. 2. 2020. 
  94. ^ In the neighbouring EU, by contrast, state aid to new coal power has been banned since 2019 and will be prohibited to existing coal power by 2025.
  95. ^ „Elektri̇k Pi̇yasasi Kapasi̇te Mekani̇zmasi Yönetmeli̇ği̇nde Deği̇şi̇kli̇k Yapilmasina Dai̇r Yönetmeli̇k” [Changes to electricity market capacity mechanism regulations]. Official Gazette. 9. 1. 2019. Архивирано из оригинала 12. 1. 2019. г. Приступљено 12. 1. 2019. 
  96. ^ „TEİAŞ Yayınladı: Kapasite Mekanizması 2020 Yılı Ocak Ayı Ödeme Listesi” [Turkish Electricity Transmission Corporation press release: January 2020 capacity mechanism payments list]. Enerji Ekonomisi (на језику: турски). Архивирано из оригинала 23. 3. 2020. г. Приступљено 23. 3. 2020. 
  97. ^ „Kömür yerli ama ödemesi dolarla” [The coal is local but payment is in dollars]. Sözcü. 5. 2. 2019. Архивирано из оригинала 14. 2. 2019. г. Приступљено 13. 2. 2019. 
  98. ^ „'Kara elmas'ı gün yüzüne çıkaran kömür firmaları TTK'ye de kazandırıyor” [Coal companies digging out black diamonds also benefit Turkish Hardcoal Enterprises]. www.aa.com.tr. Архивирано из оригинала 5. 5. 2020. г. Приступљено 7. 5. 2020. 
  99. ^ „About Us”. Fina Enerji. Архивирано из оригинала 17. 5. 2019. г. Приступљено 17. 5. 2019. 
  100. ^ „Energy”. Eren Holding. Архивирано из оригинала 28. 12. 2018. г. Приступљено 27. 12. 2018. 
  101. ^ а б „Powering down coal: Navigating the economic and financial risks in the last years of coal power” (PDF). Carbon Tracker Initiative. новембар 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 12. 2018. г. Приступљено 23. 12. 2018. 
  102. ^ „"Madenleri olan" değil verimli işleyen kazanır!”. Yeni Akit. Архивирано из оригинала 11. 1. 2019. г. Приступљено 11. 1. 2019. 
  103. ^ „Sweet dreams are made of this: Turkey's coal to disagree”. 350.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 7. 2019. г. Приступљено 20. 7. 2019. 
  104. ^ „Economic Issues to Weigh on Turkish Market”. S & P Global: Platts. 3. 1. 2019. Архивирано из оригинала 6. 1. 2019. г. Приступљено 6. 1. 2019. 
  105. ^ Gauthier-Villars, Caitlin Ostroff and David (6. 5. 2020). „Pressure on Turkey’s Economy Builds as Lira Nears Record Low”. Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 7. 5. 2020. г. Приступљено 8. 5. 2020. 
  106. ^ „One of Turkey's Largest Food Producers Seeks Loan Restructuring”. Bloomberg. 23. 1. 2019. Архивирано из оригинала 7. 2. 2019. г. Приступљено 4. 2. 2019. 
  107. ^ „A 4th coal power plant for Sri Lanka? – Sri Lanka Latest News”. Sri Lanka News – Newsfirst (на језику: енглески). 29. 9. 2019. Архивирано из оригинала 3. 10. 2019. г. Приступљено 3. 10. 2019. 
  108. ^ „Over 100 and counting”. Institute for Energy Economics & Financial Analysis. Архивирано из оригинала 29. 3. 2020. г. Приступљено 30. 3. 2020. 
  109. ^ OECD (2019), p. 36
  110. ^ „Turkey sees a sudden spike in Chinese investments through 'Belt and Road Initiative'”. Daily Sabah. 30. 6. 2018. Архивирано из оригинала 24. 10. 2018. г. Приступљено 1. 12. 2018. 
  111. ^ „China's power plant project with direct investment in Turkey starts construction”. www.xinhuanet.com. Архивирано из оригинала 25. 9. 2019. г. Приступљено 25. 9. 2019. 
  112. ^ „Turkey coal imports surge 20% amid lignite plant suspensions”. www.montelnews.com. Архивирано из оригинала 23. 3. 2020. г. Приступљено 23. 3. 2020. 
  113. ^ „Incentives to speed up returns on Turkish rooftop solar – Latest News”. Hürriyet Daily News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 12. 2019. г. Приступљено 21. 12. 2019. 
  114. ^ „Türkiye'nin kömür aşkı bitmiyor” [Turkey's love of coal never ends]. www.sozcu.com.tr (на језику: турски). Архивирано из оригинала 7. 2. 2020. г. Приступљено 5. 3. 2020. 
  115. ^ „Turkey's daily wind power generation sets record”. DailySabah. Архивирано из оригинала 27. 9. 2019. г. Приступљено 27. 9. 2019. 
  116. ^ „Updating customs union with EU is priority: Turkish Finance Minister”. Hürriyet Daily News. 28. 2. 2019. Архивирано из оригинала 28. 2. 2019. г. Приступљено 28. 2. 2019. 
  117. ^ „Colombian coal producers face disruption with exports”. www.drycargomag.com. Архивирано из оригинала 17. 4. 2020. г. Приступљено 8. 5. 2020. 
  118. ^ „Bearish mood for US, Colombian participants at Coaltrans event: sources | S&P Global Platts”. www.spglobal.com. 21. 10. 2019. Архивирано из оригинала 1. 11. 2019. г. Приступљено 1. 11. 2019. 
  119. ^ „Turkey boosts imports of coking coal from US, Canada”. Argus Media. 10. 5. 2019. Архивирано из оригинала 24. 5. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  120. ^ „Atlantic coking coal: Focus turns to logistics”. www.argusmedia.com (на језику: енглески). 24. 3. 2020. Приступљено 30. 3. 2020. 
  121. ^ „Turkey : Customs Unions and preferential arrangements”. Taxation and Customs Union – European Commission (на језику: енглески). 13. 9. 2016. Архивирано из оригинала 3. 2. 2020. г. Приступљено 2. 3. 2020. 
  122. ^ „Dirty fuel: Ukrainian separatists sell pilfered coal to keep the war economy rolling”. Washington Post (на језику: енглески). Приступљено 12. 6. 2020. 
  123. ^ „Russia's Hybrid Strategy in the Sea of Azov: Divide and Antagonize (Part Two)”. Eurasia Daily Monitor Volume: 16 Issue: 18. Jamestown Foundation. Архивирано из оригинала 13. 2. 2019. г. Приступљено 13. 2. 2019. 
  124. ^ Turhan, Ethemcan; Özkaynak, Begüm; Aydın, Cem İskender (2020). Transforming Socio-Natures in Turkey: Landscapes, State and Environmental Movements. ISBN 978-0-429-42969-9. 
  125. ^ „Dereköy Yaylası'na maden ocağı girişimi köylüleri ayağa kaldırdı” [Villagers stand up to Dereköy high pasture mine enterprise]. Yeşil Gazete – ekolojik, politik, katılımcı, şenlikli... (на језику: турски). 5. 2. 2020. Архивирано из оригинала 26. 06. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2020. 
  126. ^ Haber, Korfezgazete. „Hatay'daki Çevre Koruma Dernekleri 305 Maden Sahasının İptalini Talep Etti | Körfez Gazetesi” [Hatay environmental organisations apply to shutdown 305 mines] (на језику: турски). Приступљено 2. 4. 2020. 
  127. ^ „Regional Briefings for the 2018 Coal Plant Developers List” (PDF). Coalexit. 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 4. 2019. г. Приступљено 21. 12. 2018. 
  128. ^ „Court says 'environment report necessary' for planned coal mine in western Turkey”. Demirören News Agency. 10. 8. 2018. Архивирано из оригинала 16. 10. 2018. г. Приступљено 26. 12. 2018. 
  129. ^ „Climate change: Governments don't act? We do!”. Deutsche Welle. 14. 12. 2018. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 18. 12. 2018. 
  130. ^ „Termik santralların gerçek bedeli ölüm” [The real cost of thermal power stations is death]. birgun.net (на језику: Turkish). Архивирано из оригинала 31. 1. 2020. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  131. ^ „Filtre taktırmayan ve baca gazı arıtma önlemi almayan 5 termik santral tamamen kapatıldı” [Five thermal power stations which did not install filters or flue gas treatment shutdown completely] (на језику: енглески). 2. 1. 2020. Архивирано из оригинала 12. 1. 2020. г. Приступљено 2. 1. 2020. 
  132. ^ Sartor, O. (2018). Implementing coal transitions Insights from case studies of major coal-consuming economies (PDF). IDDRI and Climate Strategies. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 10. 2018. г. Приступљено 25. 10. 2018. 
  133. ^ „Turkey, Germany agree to join forces for new energy, industry projects”. Daily Sabah. 26. 10. 2018. Архивирано из оригинала 27. 10. 2018. г. Приступљено 27. 10. 2018. 
  134. ^ „Spain to close most coalmines in €250m transition deal”. The Guardian. 26. 10. 2018. Архивирано из оригинала 27. 10. 2018. г. Приступљено 27. 10. 2018. 
  135. ^ „Eastern Europe shows how to convert coal to solar”. The Fifth Estate (на језику: енглески). 3. 3. 2020. Архивирано из оригинала 23. 3. 2020. г. Приступљено 23. 3. 2020. 
  136. ^ OECD (2019), p. 40
  137. ^ OECD (2019), p. 39
  138. ^ „Powering down coal: Navigating the economic and financial risks in the last years of coal power”. Carbon Tracker Initiative. Архивирано из оригинала 1. 12. 2018. г. Приступљено 30. 11. 2018. 
  139. ^ „How Turkey Can Ensure a Successful Energy Transition”. Center for American Progress. Архивирано из оригинала 20. 2. 2019. г. Приступљено 19. 2. 2019. 
  140. ^ „Maden İstatistikleri” [Mining statistics]. MAPEG. Архивирано из оригинала 22. 2. 2019. г. Приступљено 22. 2. 2019. 
  141. ^ „Changes to minimum wage, severance payments and administrative fines”. Gün and Partners. Архивирано из оригинала 13. 2. 2019. г. Приступљено 22. 2. 2019. 
  142. ^ „Turkey: country profile”. Euracoal. Архивирано из оригинала 27. 10. 2018. г. Приступљено 27. 10. 2018. 
  143. ^ ERGEN, Mustafa (7. 3. 2013). A New Methodology Proposal for Urban Regeneration of Brownfield Areas; Case Study of Zonguldak City, Turkey (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 10. 2018. г. Приступљено 27. 10. 2018. 
  144. ^ „Absolute darkness: A day in a miner's life”. DailySabah. Архивирано из оригинала 20. 7. 2019. г. Приступљено 20. 7. 2019. 
  145. ^ „The Real Costs of Coal: Muğla”. Climate Action Network Europe. Архивирано из оригинала 26. 1. 2019. г. Приступљено 25. 1. 2019. 
  146. ^ Ugurtas, Selin (17. 4. 2020). „Coronavirus outbreak exposes health risks of coal rush”. Al-Monitor (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 4. 2020. г. Приступљено 19. 5. 2020. 
  147. ^ „Beyaz Çamaşır Asılamayan Şehir (ler)” [Cities where washing cannot be hung out to dry]. Sivil Sayfalar (на језику: турски). 13. 4. 2020. Приступљено 19. 5. 2020. 
  148. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Turkey: Censorship fogging up pollution researchers' work | DW | 17 September 2019”. DW.COM (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 4. 2020. г. Приступљено 19. 5. 2020. 
  149. ^ European Commission (2019).
  150. ^ „Soma Termik Santrali’nde emisyon oranlarını Bakanlığa anlık bildiren sistem kuruldu”. Sabah (на језику: турски). Приступљено 24. 6. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Угаљ_у_Турској&oldid=28452109”