Prijeđi na sadržaj

ZANU–PF

Izvor: Wikipedija
Afrički nacionalni savez Zimbabvea – Patriotski front
Afrički nacionalni savez Zimbabvea
Osnivanje1963.
IdeologijaPopulizam[1][2]

Anti-imperijalizam[3]
Panafrikanizam[3]

Afrički nacionalizam[4]
Međunarodna afilijacijaBivši oslobodilački pokreti južne Afrike, a do izbacivanja i deo Socijalističke Internacionale
Službene boje                   
Donji dom Parlamenta Zimbabvea
190 / 280
Gornji dom Parlamenta Zimbabvea
33 / 80
Službene stranice
www.zanupf.org.zw
Stranačka zastava

Afrički nacionalni savez Zimbabvea – Patriotski front (engleski: The Zimbabwe African National Union – Patriotic Front, shona: Sangano reZimbabwe reKubatanidzwa kweVana veAfrica – Bato rePatriotic), poznatija po skraćenici ZANU–PF je politička partija koja je na vlasti u Zimbabveu, zemlji na jugu Afrike, od oslobođenja zemlje od kolonijalne vlasti 1980. godine. Partiju je godinama vodio Robert Mugabe, prvo kao premijer neovisnog Zimbabvea do 1987. godine, a zatim i kao predsednik nakon ujedinjenja sa glavnim rivalom Afričkim narodnim savezom Zimbabvea ZAPU. Mugabe je uklonjen sa vlasti 2017. godine kada je prestao biti i lider ZANU-a.

Savez su 1967. godine osnovali neki od lidera oslobodilačkog pokreta Zimbabvea koji su bili nezadovoljni dotadašnjom politikom ZAPU-a. U periodu oslobodilačkog rata vojno krilo ZANU-a postalo je uz vojno krilo ZAPU-a jedno od dva vodeća pokreta oružanog otpora u zemlji. 1976. godine dva su pokreta oformila nominalno ujedinjeni Patriotski front koji je na vlast došao padom međunarodno nepriznatog rodezijskog režima kolonijalne vlasti belačke manjine. U tom je periodu ZANU pokazivala komunističke simpatije i orjentaciju, ali je nasuprot pokretu ZAPU kojega je podržavao Sovjetski Savez, ZANU sarađivao i primao podršku od Kine i nekih drugih zemalja uključujući SFR Jugoslaviju.

ZANU je na izborima 2008. godine po prvi puta izgubio apsolutnu većinu u Parlamentu Zimbabvea pa je bio primoran na stvaranje nestabilne koalicione vlade sa Pokretom za demokratske promene – Tsvangirai (MDC). Ta je koalicija ipak potrajala do 2013. godine kada je ZANU ponovno osvojio dvotrećinsku većinu u parlamentu. Partija je uz određene gubitke zadržala tu većinu i na izborima 2018. godine. 19. novembra 2017. godine, nakon državnog udara, ZANU-PF je smenio Roberta Mugabea sa čela partije a na njegovo je mesto došao njegov dotadašnji zamenik Emmerson Mnangagwa.

Istorija

[uredi | uredi kod]

Period pre osnivanja ZANU-a (1955–1963)

[uredi | uredi kod]

Prva militantna afrička nacionalistička organizacija u Južnoj Rodeziji koju su osnovali James Chikerema, Dunduzu Chisiza, George Nyandoro i Edson Sithole bila je Gradska omladinska liga (City Youth League CYL) koja je u avgustu 1955. godine osnovana u Salisburyju (današnji Harare).[6][7][8][9] 12. septembra 1957. CYL je ujedinjena sa mnogo ranije osnovanim ali uglavnom neaktivnim ogrankom Afričkog nacionalnog kongresa (ANC) u Južnoj Rodeziji čime je nastao Južnorodezijski afrički nacionalni kongres (SRANC).[8][9][10][11] Nova organizacija usvojila je osnovne postulate CYL kao i zalaganje za načelo „jedan čovek, jedan glas” te je kao svog predsednika izabrala Joshuu Nkoma.[9][10] SRANC koji se zalagao za prenos političke vlasti na obespravljenu crnačku većinu stekao je široku potporu u celoj zemlji, ali su mu u februaru 1959. godine južnorodezijske vlasti zabranile daljnji rad.[8][9][10] Kao odgovor, 1. januara 1960. godine osnovana je Nacionalna demokratska partija (NDP).[8][9][10][12] NDP se zalagao za slične ciljeve pa je i njoj rad zabranjen u decembru 1961. godine.[8][9][10][12] Istog je meseca Nkomo osnovao Afrički narodni savez Zimbabvea ZAPU kao organizaciju sa istim ciljevima i taktikama kao i prethodno zabranjene organizacije.[8][9] U septembru 1962. godine, u kontekstu rastućeg nezadovoljstva i nemira u velikim gradovima, ZAPU je zabranjen a njegovi su lideri privedeni.[8][9][13] Donet je i kolonijalni Zakon protiv nezakonitog organizovanja s namerom da se spreči daljnje pokušaje obnove rada ZAPU-a pod različitim nazivom.[8]

Osnivanje (1963)

[uredi | uredi kod]

Afrička crnačka nacionalistička politika u Rodeziji u šezdesetim godinama dvadesetog veka bila je obeležena unutarnjim rivalstvima i neslogom oko pitanja strategije.[13][14] Podele su izašle na vidjelo u aprilu 1963. godine kada je Nkomo sazvao skup partijskog vodstva u Dar es Salaamu gde je otišao nakon što je rad ZAPU-a zabranjen 1962. godine.[9][13][15] Glavne kritike koje je Nkomo tom prilikom primio bile su usmerene na njegovu inicijalnu podršku južnorodezijskom ustavu iz 1961. (koju je kasnije povukao), njegova brojna i skupa putovanja po inostranstvu u kojima je tražio podršku za pokret oslobođenja kao i greške u nastojanjima da se u Tanganjiki formira vlada u progonstvu.[9][16] Prema Nknomu, on je i pre sastanka primio saglasnost za formiranje vlade u progonstvu, ali je do dolaska ostatka političkog vodstva ZAPU-a u Da es Salaam promenio mišljenje o toj ideji.[16] Po prisećanjima drugih učesnika podela se sastojala u tome što je Nkomo želeo pokret obnoviti i voditi izvan same Rodezije, dok su ga ostali, uključujući Enocha Dumbutshena i Ndabaningia Sitholea pritiskali na unutarnju borbu i povratak u Rodeziju.[9][13] Predsednik Tanganjike Julius Nyerere rekao je okupljenom vodstvu kako niti on niti ijedan drugi afrički šef države ili vlade ne podržava ideju vlade u progonstvu i kako pobeda može da bude postignuta jedino u samoj Rodeziji.[9]

Ndabaningi Sithole, osnivač i prvi predsednik, 1955. godine.

Nkomo se u Salisbury vratio 2. jula 1963. godine nakon čega je većina partijskog vodstva koja je ostala u Dar es Salaamu glasovala da ga se ukloni sa čelnog mesta partije.[9][13] Kao odgovor na to, Nkomo je suspendovao veći broj članova koje je označio kao pobunjenike među kojima su bili i Sithole i Robert Mugabe.[9] U nemogućnosti da odnesu prevagu nad Nkomom, njegovi su oponenti odlučili oformiti vlastitu organizaciju. 8. avgusta 1963. godine Sithole, Herbert Chitepo, Leopold Takawira, Edgar Tekere, Henry Hamadziripi i Mukudzei Midzi okupili su se u Highfieldu u domu Enosa Nkala gde su osnovali Afrički nacionalni savez Zimbabvea ZANU.[13][16][17][18]

Kao odgovor na formiranje nove partije ZANU, Nkomo je sazvao masovni skup na međurasnoj zadruzi Cold Comfort Farm u blizini Salisburyja 10. avgusta 1963. godine gde je osnovana nova organizacija nazvana Narodni savet čuvara (People's Caretaker Council PCP) koje je funkcionisalo kao zamena za zabranjeni ZAPU.[9][13][19] Kako bi pokušao da spreči rast nove partije ZANU Nkomo je preduzeo korake prema konsolidaciji svog položaja u širokim masama gde je postojeću centraliziranu strukturu svoje partije zamenio sa većim brojem manjih lokalnih pododbora.[9] Pri raskolu ZAPU–ZANU najveći deo Nknomovih dugogodišnjih saveznika iz vremena osnivanja SRANC-a ostali su uz ZAPU dok su se mlađi nacionalistički vođe kaji su se profilirali u šezdesetim godinama u većem broju opredelili za ZANU.[15][20]

Sithole je održao prvu medijsku konferenciju nove partije 22. avgusta 1963. godine na kojoj je rekao kako će „kada partija dođe na vlast ukinuti Zakon o raspodeli zemlje.[20] Ukinuće i Zakon o gospodarenju zemljom i zameniti oba s novim zakonom o preraspodeli”. Uz najavu agrarne reforme, Sithole je istakao posvećenost „Povelji o pravima koja bi bila ugrađena u ustav, garantujući prava i slobodu svakog građanina”.[20] Sithole je rekao novinarima da je ZANU nerasistički i da će prihvatiti ljude koji dele zajedničku sudbinu i posvećenost demokratskom upravljanju od strane većine, bez obzira na rasu, boju kože, veru ili pleme.[20] Platforma ZANU-a brzo je postala popularna u medijima, i isticala se u kontrastu s ZAPU-om, koji nije javno iznosio sveobuhvatnu platformu.[20] ZAPU je odgovorio napadom na karakter i ideološku verodostojnost lidera ZANU-a.[20]

Gotovo odmah nakon raskola, u gradskim područjima širom zemlje izbili su nasilni sukobi između pristalica suparničkih partija.[9][13][20] Na jednom sastanku ZANU-a u avgustu 1963. u Highfieldu, 200 pristaša trebalo je zaštitu rodezijske policije kako bi održali događaj, dok je mnoštvo pro-Nkomovih pristaša od hiljadu ljudi pretilo smrću "izdajicama", čekalo ih vani i kamenovalo automobile vođa ZANU-a, Sitholea i Nathana Shamuyarire, dok su odlazili.[20] Nkomova podrška bila je još snažnija u afričkim četvrtima Hararea i Mufakosea.[20] Dan nakon sastanka, Sithole je priznao pogrešnu procenu Nkomove masovne podrške.[20] U Bulawayi su dve kuće bile bombardovane molotovljevim koktelima, a 17. avgusta trojica policajaca ozleđena su u sukobu s gomilom Nkomovih pristaša koja je bacala kamenje.[21] Do 14. avgusta, i Sithole i Nkomo pozivali su na kraj nasilja putem afričke štampe, ali to nije imalo velikog učinka.[20] Nkomo je za nasilje okrivio pristaše ZANU-a, tvrdeći da su se njegovi sledbenici koristili samoobranom protiv skupine gladne moći koja nije uspela pridobiti podršku javnosti.[20] Sithole je također tvrdio da njegovi pristaše nisu bili inicijatori, rekavši da ima dobro disciplinovane funkcionere koji mogu da kontrolišu mlade.[20]

Uprkos početnom otporu, ZANU je stekao sledbenike, osobito snažnu podršku u istočnim okruzima oko Fort Victoria i Umtalija.[15] U međuvremenu, ZAPU je zadržao prednost u Bulawayu i Matabelelandu kao i u glavnom gradu Salisburyju i oko njega.[8][15] Iako vođe nijedne stranke nisu pripadali isključivo jednoj etničkoj skupini, podela je imala i etničku komponentu, sa većom podrškom ZAPU-a među Ndebeleima i ZANU-a među Shonama.[8][15][22] U poređenju sa ZAPU-om, ZANU se brendirao kao stranka koja zauzima konfrontacijski pristup prema vladavini bele manjine, dok je Nkomo prikazivan kao slab, neodlučan i nedovoljno revolucionaran.[22][23] Poruke ZANU-a umanjivale su važnost etničke pripadnosti kao faktora u podelama unutar nacionalističkog pokreta, naglašavajući strateške i ideološke razlike.[23] Nasuprot tome, Nkomo je u svojoj autobiografiji naveo plemenske razlike kao glavni uzrok raskola između ZAPU-a i ZANU-a."[23]

Rodezijski građanski rat i osnivanje Patriotskog fronta (1964–1980)

[uredi | uredi kod]

ZANU je prvi kongres održao u predgrađu Mkoba u Gwelu od 21. do 23. maja 1964. godine.[22][24][25][26] Ndabaningi Sithole je izabran za prvog predsednika partije, Leopold Takawira za potpredsednika, Robert Mugabe za generalnog sekretara, Herbert Chitepo za nacionalnog predsednika, a Enos Nkala za blagajnika.[18][24][25] U svom predsedničkom govoru, Sithole je rekao kako ZANU zastupa demokratiju, socijalizam, nacionalizam, pravilo jedan čovek jedan glas, slobodu, pan-afrikanizam, nepristranost i republikanizam.[22]

Patriotski front (PF) formiran je kao politički i vojni savez između ZAPU-a i ZANU-a tokom rata protiv vladavine bele manjine u Rodeziji. PF je uključivao ZAPU, kojeg je podržavao Sovjetski Savez, a vodio ga je Joshua Nkomo, te je delovao uglavnom iz Zambije, dok je ZANU, koji je podržavala Kina, vodio Robert Mugabe i delovao uglavnom iz susednog Mozambika. Oba pokreta pridonela su konačnoj poedi i oslobođenju zemlje svojim vojnim snagama. Vojno krilo ZAPU-a bilo je poznato kao Zimbabveanska narodna revolucionarna vojska, dok su ZANU-ovi gerilci bili poznati kao Afrička narodnoooslobodilačka vojska Zimbabvea. Cilj PF-a bio je svrgnuti vladu bele manjine, koju je predvodio premijer Ian Smith, putem političkog pritiska i vojne sile.[27]

Period nakon nezavisnosti

[uredi | uredi kod]

Zajednički cilj partija u Patriotskom frontu postignut je 1980. godine, nakon potpisivanja Sporazuma iz Lancaster Housea u decembru 1979. godine koji je omogućio tranziciju u međunarodno priznatu nezavisnost na načelu većinske crnačke vlasti nakon ponovnog kratkog uvođenja kolonijalne vlasti Ujedinjenog Kraljevstva umesto nepriznatog rodezijskog režima. Tokom kampanje za opšte izbore 1980. godine, stranke u okviru Patriotskog fronta takmičile su se zasebno kao ZANU–PF I PF–ZAPU. Na izborima sa opštim pravom glasa je uverljivo i delom neočekivano pobedio Mugabe i ZANU–PF, dok su Nkomo i njegov PF–ZAPU zadržali uporište u pokrajinama u regiji Matabeleland.[27] U decembru 1981., agenti koje je poslao aparthejdski režim Južnoafričke Republike bombardovali su centralu partije, zamalo ubivši mnoge visoke vođe ZANU–PF-a, uključujući Roberta Mugabea.[28] U decembru 1987., nakon pet godina građanskog rata niskog intenziteta, opoziciona ZAPU, pod vodstvom Nkomea, prisajedinjena je partiji ZANU kroz Sporazum o jedinstvu, čime je formiran savremeni ZANU–PF.[29] Od 1999. do 2017. Mugabe se suočio sa velikim političkim izazovom od strane opozicionog Pokreta za demokratske promene (MDC). Mugabe je na predsedničkim izborima 9. i 11. martu 2002. godine osvojio 56% glasova.

Na redovnoj petogodišnjoj konferenciji u decembru 2004. godine Joice Mujuru, čiji je pokojni suprug Solomon Mujuru bio penzionisani komandant oružanih snaga, unapređena je na poziciju potpredsednice partije kao prva žena na toj funkciji.[30] Parlamentarni izbori u Zimbabveu 2005. održani su 31. marta 2005. godine. Stranka je osvojila 59,6% glasova i 78 od 120 poslaničkih mesta. Kasnije te godine, 26. novembra, osvojili su 43 od 50 izabranih mesta u senatu. Parlamentarni izbori bili su osporeni kao nepravedni. Vođa opozicionog MDC-a izjavio je: "Duboko smo uznemireni zbog prevarnih aktivnosti koje smo otkrili", a razne organizacije za ljudska prava izvestile su da su stotine hiljada "fiktivnih glasača" dodane na popis birača od 5,8 miliona ljudi.

Na parlamentarnim izborima 2008. godine, ZANU–PF je prvi put od neovisnosti izgubio većinu u parlamentu, zadržavši 94 mesta od ukupnog proširenog broja od 210 poslanika.[31] Na predsedničkim izborima 2008. godine Morgan Tsvangirai, kandidat MDC-a, dobio je najviše glasova, ali nije postigao apsolutnu većinu te je sazvan i drugi krug glasanja. Početni rezultati su doveli do tvrdnji MDC-a kako su osvojili potrebnu većinu ali su glasovi ponovo prebrojavani u Nacionalnom komandnom centru što je trajalo više od mesec dana bez prisutnosti nezavisnih promatrača. Izborni proces bio je obeležen daljnjim nasiljem nad biračima i radnicima stranke i zastrašivanjem. Morgan Tsvangirai je isprva izjavio kako namerava učestvovati u drugom krugu, ali se kasnije povukao, rekavši da je slobodan i pošten izbor nemoguć u trenutnoj atmosferi. Izbori su održani 27. juna sa jednim kandidatom, Robertom Mugabeom, koji je ponovo izabran.

2008. godine brojni su komentatori okrivili ZANU–PF za zanemarivanje problema kolere koji je zahvatio Zimbabve a koji je do početka decembra 2008. odneo između 500 i 3.000 života.[32]

Bivši predsednik Južnoafričke Republike Thabo Mbeki posredovao je pod pokroviteljstvom Južnoafričke razvojne zajednice u formiranju Zimbabveanske Vlade nacionalnog jedinstva između ZANU–PF-a, Pokreta za demokratske promene – Tsvangirai i Pokreta za demokratske promene – Mutambara.

Period nakon smene Mugabea

[uredi | uredi kod]

2014. godine započela je borba između potpredsednice Joice Mujuru i ministra pravosuđa Emmersona Mnangagwe, kao i prve dame Zimbabvea Grace Mugabe oko pitanja nasleđivanja predsednika Roberta Mugabea. Iako predsednik Mugabe nije imenovao naslednika, mnogi su Joice Mujuru smatrali najizglednijom kandidatkinjom. Imala je podršku kako u politbirou, tako i među širim narodnim masama.[33] Ministar Emmerson Mnangagwa imao je podršku manje skupine, uglavnom starijih članova bezbednosnog aparata, dela parlamentarne grupacije ZANU–PF, mlađih članova partije i nekih uticajnih delova zimbabveanske poslovne zajednice.[34] Bio je uz Mugabea od stecanja neovisnosti i mnogi su ga smatrali naslednikom koji bi mogao da očuva stabilnost nakon Mugabeova odlaska.

Mujuru je izbačena iz partije 2015. godine.[35] Time je započela je nova fakcijska borba za Mnangagwine frakcije (poznate kao Team Lacoste) i frakcije Grace Mugabe (poznate kao Generation 40 ili G40), koja je poprimila i nasilne oblike do 2017. godine.[36] Emmerson Mnangagwa smenjen je s pozicije ministra pravosuđa nakon preustroja vlade, ubrzo nakon što je javno tvrdio da je otrovan, početkom oktobra 2017. godine. 15. novembra 2017. godine vojni udar u Zimbabveu rezultirao je kućnim pritvorom predsednika Roberta Mugabea, što je dovelo do nagađanja o tome hoće li ga naslediti Grace Mugabe ili Emmerson Mnangagwa. Nakon udara, ZANU–PF je glasovao za smenu Roberta Mugabea s čelne pozicije u partiji i imenovanje proteranog Emmersona Mnangagwe kao novog čelnika. Pre nego što je zimbabveanski parlament mogao da glasa za opoziv Mugabea, on je 21. novembra 2017. podneo ostavku na predsedničku funkciju.[37] Mnangagwa je prisegnuo kao novi predsednik Republike Zimbabve 24. novembra 2017. 6. septembra 2019. Robert Mugabe je preminuo u dobi od 95 godina.[38]

Izvori

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Drinkwater, Michael (1991). The State and Agrarian Change in Zimbabwe's Communal Areas. Basingstoke: Palgrave-Macmillan. str. 93–96. ISBN 978-0312053505. 
  2. ↑ Nyambi, Oliver (2021). Cultures of Change in Contemporary Zimbabwe: Socio-Political Transition from Mugabe to Mnangagwa. Routledge. 
  3. ↑ 3,0 3,1 „What is ZANU-PF”. ZANU-PF. Pristupljeno 9 June 2018. 
  4. ↑ „ROBERT GABRIEL MUGABE | African Nationalist Leaders – Rhodesia to Zimbabwe”. 
  5. ↑ „The Herald - Breaking news.”. 
  6. ↑ Raftopoulos, Brian (March 1995). „Nationalism and Labour in Salisbury 1953–1965”. Journal of Southern African Studies 21 (1): 79–93. DOI:10.1080/03057079508708434. JSTOR 2637332. 
  7. ↑ Mlambo, Alois S. (2014) (en). A History of Zimbabwe. Cambridge: Cambridge University Press. str. 145. ISBN 978-1-107-02170-9. 
  8. ↑ 8,00 8,01 8,02 8,03 8,04 8,05 8,06 8,07 8,08 8,09 Goldstone, Jack A., ur. (1991) (en). Revolutions of the Late Twentieth Century. Boulder, Colorado: Westview Press. ISBN 9781000310078. 
  9. ↑ 9,00 9,01 9,02 9,03 9,04 9,05 9,06 9,07 9,08 9,09 9,10 9,11 9,12 9,13 9,14 9,15 9,16 Cary, Robert, ur. (1977). „Joshua Nkomo” (en). African Nationalist Leaders in Rhodesia: Who's Who. Bulawayo: Books of Rhodesia. 
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Musarurwa, W. D. (1977). „African Nationalism in Rhodesia”. u: Cary, Robert (en). African Nationalist Leaders in Rhodesia: Who's Who. Bulawayo: Books of Rhodesia. 
  11. ↑ Kornegay Jr., Francis A. (1969). „Zimbabwe Nationalism in Southern Rhodesia”. A Current Bibliography on African Affairs 2 (2): 5–11. DOI:10.1177/001132556900200202. 
  12. ↑ 12,0 12,1 „Rhodesia Enjoins Africans' Party; National Democratic Heads Arrested—Violence Flares”. The New York Times: str. 2. 1961-12-10. Pristupljeno 2023-01-07. 
  13. ↑ 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 13,6 13,7 Cary, Robert, ur. (1977). „The Rev. Ndabaningi Sithole” (en). African Nationalist Leaders in Rhodesia: Who's Who. Bulawayo: Books of Rhodesia. 
  14. ↑ Uys, Stanley (2000-12-14). „The Rev Ndabaningi Sithole”. The Guardian. Pristupljeno 2023-01-08. 
  15. ↑ 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 Morris-Jones, W. H., ur. (1980) (en). From Rhodesia to Zimbabwe: Behind and Beyond Lancaster House. London: Frank Cass & Co.. str. 98. ISBN 978-1-317-76100-6. 
  16. ↑ 16,0 16,1 16,2 Scarnecchia, Timothy Lewis (2021) (en). Race and Diplomacy in Zimbabwe: The Cold War and Decolonization, 1960–1984. Cambridge: Cambridge University Press. str. 25–28. ISBN 978-1-316-51179-4. 
  17. ↑ Msipa, Cephas G. (2015) (en). In Pursuit of Freedom and Justice: A Memoir. Harare: Weaver Press. str. 34. ISBN 978-1-77922-381-4. 
  18. ↑ 18,0 18,1 Cary, Robert, ur. (1977). „Enos Mzombi Nkala” (en). African Nationalist Leaders in Rhodesia: Who's Who. Bulawayo: Books of Rhodesia. 
  19. ↑ Sithole, Masipula (1999) (en). Zimbabwe: Struggles Within the Struggle, 1957–1980. Harare: Rujeko Publishers. str. 17. ISBN 978-0-7974-1935-3. 
  20. ↑ 20,00 20,01 20,02 20,03 20,04 20,05 20,06 20,07 20,08 20,09 20,10 20,11 20,12 Scarnecchia, Timothy (2008) (en). The Urban Roots of Democracy and Political Violence in Zimbabwe: Harare and Highfield, 1940–1964. Rochester, New York: University of Rochester Press. str. 134–137. ISBN 978-1-58046-281-5. 
  21. ↑ „Political Violence Breaks Calm in Southern Rhodesia”. The New York Times: str. 2. 1963-08-19. Pristupljeno 2023-01-08. 
  22. ↑ 22,0 22,1 22,2 22,3 Ndlovu-Gatsheni, Sabelo J. (2013) (en). Coloniality of Power in Postcolonial Africa: Myths of Decolonization. Dakar: CODESRIA. str. 207. ISBN 978-2-86978-578-6. 
  23. ↑ 23,0 23,1 23,2 Ndlovu-Gatsheni, Sabelo J., ur. (2017) (en). Joshua Mqabuko Nkomo of Zimbabwe: Politics, Power, and Memory. London: Palgrave Macmillan. str. 18. ISBN 978-3-319-60555-5. 
  24. ↑ 24,0 24,1 „Rhodesia ZANU Congress”. AP Television. 1964-05-21. Pristupljeno 2023-01-08. 
  25. ↑ 25,0 25,1 „President Mnangangwa's early days, political career” (en-US). The Sunday News. 2017-11-26. Pristupljeno 2018-07-09. 
  26. ↑ Ranger, Terence (1997). „Violence Variously Remembered: The Killing of Pieter Oberholzer in July 1964”. History in Africa 24: 273–286. DOI:10.2307/3172030. JSTOR 3172030. 
  27. ↑ 27,0 27,1 Martin, D; Johnson, P. (1981). The Struggle for Zimbabwe. Faber & Faber. str. 400. 
  28. ↑ Karekwaivanane, George Hamandishe (2017-11-30) (en). The Struggle over State Power in Zimbabwe: Law and Politics since 1950. Cambridge University Press. str. 192. ISBN 9781108117692. 
  29. ↑ „Zimbabwe - political party flags”. www.fotw.info. 
  30. ↑ „Mutasa blasts Mnangagwa”. The Standard (Zimbabwe). 5 May 2013. Pristupljeno 23 May 2013. 
  31. ↑ „Mugabe's Zanu-PF loses majority”. BBC News. 3 April 2008. 
  32. ↑ „Zimbabwe cholera death toll nears 500”. CNN. 2 December 2008. Pristupljeno 2 December 2008. 
  33. ↑ „We must all resign in December, says Mugabe”. NewsdzeZimbabwe. 18 August 2014. Pristupljeno 9 October 2014. 
  34. ↑ „Zimbabwe waiting for the future”. www.crisisgroup.org. 29 September 2014. Arhivirano iz originala na datum 2014-09-30. Pristupljeno 9 October 2014. 
  35. ↑ „Zimbabwe ruling party expels Mugabe rival Joyce Mujuru”. Bbc.com. 3 April 2015. 
  36. ↑ Jeffrey Muvundusi and Tendai Kamhungira (23 May 2017). „Mugabe's Zanu PF brawls: Wheels come off” (en-ZW). Zimbabwe Situation (DailyNews Live). Pristupljeno 24 May 2017. 
  37. ↑ „Ruling party sacks Mugabe as leader”. BBC News. 19 November 2017. Pristupljeno 19 November 2017. 
  38. ↑ hermesauto (2019-09-06). „Ex-Zimbabwe leader Robert Mugabe dies at 95 in Singapore” (en). The Straits Times. Pristupljeno 2019-11-08. 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=ZANU–PF&oldid=42232011