Velizar
Velizar (grč. Βελισαριος; lat. Belisarius, rođen između 500. i 505, umro 565. god.) bio je istaknuti vojskovođa istočnorimskog (vizantijskog) cara Justinijana I koji je, uglavnom uspešno, vodio ratove protiv Persijanaca na istočnoj granici Carstva, protiv Vandala u Africi i Ostrogota u Italiji.
Velizar je bio nešto mlađi od Justinijana, ali precizna razlika u godinama između cara i njegovog najvećeg vojskovođe nije poznata. Može se samo pretpostaviti da je rođen između 500. i 505. godine. Mesto Velizarovog rođenja je ipak zabeleženo. U pitanju je bilo selo Germanija u Donjoj Meziji (danas selo Saparevska Banja u zapadnoj Bugarskoj u blizini Ćustendila/Velbužda). Sudeći po imenu, Velizar je pripadao romanizovanom sloju stanovništva Balkana, možda je bio poreklom Tračanin ili čak Got.
Robert Grevz u svojoj knjizi o Velizaru navodi da je očeva porodica slovenskog porekla i da je već više od jednog veka bila na toj teritoriji. Očigledno je uložio dovoljan trud oko slovenskih jezika pa je došao do zaključka da njegovo ime znači Beli Car (Beli Tsar) što dodatno potvrdjuje da nije bio Got.
Nije poznato kada je stupio u vojnu službu niti kada je došao u Konstantinopolj. Po Prokopiju, Velizar je bio visok i naočit i kao takav je privukao pažnju vrhovnog zapovednika rimske vojske (lat. magister utrisque militum) i carevog sestrića Justinijana. Justinov naslednik je Velizara uvrstio među svoje gardiste.
Justinijan je oženio Velizara Antoninom, dobrom prijateljicom carice Teodore. Dve žene su delile ne samo prijateljstvo, već i sličnu životnu sudbinu. Antonina je bila ćerka solunskog vozača četvoroprega i glumica koja je verovatno još u teatarskim danima upoznala plesačicu Teodoru, buduću avgustu. Antonina je bila petnaestak godina starija od svog već drugog supruga i u brak sa Velizarom je dovela i sina Fotija i bar jednu kćer. Zajedno su imali samo jedno dete, ćerku Jovanu (Ioannina). Po navodima Prokopija, koji se duboko divio Velizarovim ljudskim i vojničkim kvalitetima, Antonina je bila dominantna u odnosu na njenog muža slabe volje. Preko nje Teodora je neretko uticala na Velizarove planove. Ipak, Antonina bliskost sa Teodorom je bar u početku imala pozitivan uticaj na Velizarovu karijeru.
Iberijski rat Vizantije sa Sasanidskom Persijom je započet 526. godine oko prevlasti nad malenom kavkaskom kraljevinom Iberijom (današnja istočna i južna Gruzija). Dva rimska pohoda iz 527. godine, koji su imali karakter pljačkaških upada, bili su usmereni protiv Parsarmenije, dela Jermenije pod persijskom vlašću. Kampanja, u kojoj je Velizar podelio komandu sa Sitom, još jednim vojskovođom tračkog porekla, pokazala se samo poluuspešnom. U svakom slučaju, moguće je da je Justinijan, u to vreme pravi vladar Carstva umesto svog vremešnog ujaka Justina I, nameravao da izvrši prostu demonstraciju sile umesto otpočinjanja ozbiljnijeg sukoba sa moćnim istočnim susedom.
Justinijan je zvanično postao car 1. avgusta 527. godine. Novi car je, kao pravi rimski avgust smatrao za svoju obavezu da obnovi moć Carstva na zapadu gde su sada varvari držali pod svojom vlašću nekadašnje rimske teritorije. Međutim, prva Justinijanova briga bila je postizanje sporazuma sa Sasanidskom Persijom. Car je nedugo po preuzimanju prestola imenovao Velizara za vrhovnog zapovednika rimske vojske u Mesopotamiji (dux Mesopotamiae). U vreme trajanja pregovora u zimu 527/28. godine Velizar je po carevom naređenju utvrdio granicu i kada su sukobi obnovljeni u proleće 529. godine Velizar je promovisan u vrhovnog zapovednika rimske vojske na Istoku (magister militum per Orientem). Kada se pokazalo da je cilj persijskog pohoda iz 530. godine osvajanje važne tvrđave Dare, Velizar je upućen u grad sa oko 25.000 ljudi. Vizantijski vojskovođa je naredio podizanje palisada oko rimskog vojnog logora van zidina grada što se pokazalo se korisnom pred brojčano nadmoćnijom persijskom vojskom od 40.000 ratnika. Posle dvodnevnih borbi u bici kod Dare Vizantinci su odneli pobedu i naneli teške gubitke neprijatelju. Po prvi put, posle dužeg vremena, zabeležio je svedok događaja istoričar Prokopije iz Cezareje, Rimljani su uspeli da poraze tako brojnu persijsku vojsku.
Naredne 531. godine, Persijanci su napali Komagenu i Velizar, nakon što je obezbedio Mesopotamiju, je poveo glavninu vojske od nekih 20.000 vojnika. Uz put im se pridružilo i oko 5.000 Gasanidskih Arapa. Malobrojnija persijska vojska je presretnuta kod Kalinika na reci Eufrat. Iako su se Persijanci povlačili sa teritorije Carstva, oficiri su navaljivali na Velizara da neprijatelju nametne bitku. Bitka kod Kalinika, vođena na Vaskrs 19. aprila 531. godina, završila se porazom Vizantinaca. Po Prokopiju, kada su Persijanci probili rimski vojni red, Velizar je naredio svojim oficirima da sjašu i zajedno sa njima se lično umešao u bitku i spasao svoju vojsku potpunog poraza. Ipak, Jovan Malala je zapisao kako je Velizar u stvari napustio boj i sklonio se u Kalinik, dok su njegovi podređeni oficiri spasavali vojsku. Malalin prikaz događaja je izgleda verodostojniji pošto znamo da je 531. godine Velizar smenjen i opozvan u Konstantinopolj. Do početka odlučnijih mirovnih pregovora došlo tek kada je persijski kralj Kavad I umro. Justinijan je sa novim šahom Hozrojem I sklopio Večni mir u septembru 532. godine po cenu visokog godišnjeg danka.
Mir sa Persijom je skupo plaćen, ali je car i pored toga smatrao da mora uložiti novac u oporavak istočnih provincija pogođenih serijom zemljotresa 528-530. i u izgradnju i ulepšavanje Carigrada. Zaoštravanje poreske politike izazvalo je nerede u prestonici iz kojih su se izrodili sukobi dema Plavih i Zelenih. Protivmere carskih vlasti izazvale su dotad nezabeleženo pobunu poznatu pod imenom “ Nika “ (13-18. januara 532. godine) u toku koje su združeni Plavi i Zeleni zauzeli važne položaje u Carigradu i za cara izvikali Ipatija, sestrića Anastasija I. Justinijan je nakon ovog događaja bio skrhkan i spremao se da pobegne iz prestonice, ali mu je hrabrost povratila srčana i uporna supruga Teodora. Po carevom dopuštenju, Velizar je sa grupom sebi lojalnih gotskih najamnika upao na hipodrom i pokušao da zarobi Ipatija koji je sedeo na tronu u carskoj loži. Carski gardisti oko Ipatija su mu se suprostavili, insistirajući na neutralnosti visokih vojnih krugova. Velizar je naredio povlačenje da ne bi reskirao otvoreni sukob sa gardom i to pred razjarenom svetinom. Velizar, ovoga puta uz pomoć voskovođe Munda, je osmislio novu strategiju za definitivni obračun sa pobunjenicima. Malobrojna, ali dobro uvežbana vojska germanskih najamnika, predvođena Velizarom i Mundom, upala je 18. januara sa dve strane na hipodrom i navalila na okupljene. Računa se da je samo tog dana ubijeno oko 30.000 pobunjenih Carigrađana bez obzira na godine i pol. Justinijanov tron je osiguran, kao i Velizarov položaj. Velizar je ponovo imenovan za vrhovnog komandanta istočnih vojski i taj čin je nosio sve do 542. godine.
Najzad, Justinijan je posle svih nedaća imao novi zadatak za Velizara-pohod na Vandalsku kraljevinu u Africi. Rimski saveznik Hilderih je svrgnut sa prestola, a novi kralj Vandala postao Gelimer. Car je dobio legitimni povod za objavu rata. Na podstrek carskih poslanika, izvesni Goda, namesnik Sardinije podigao je pobunu protiv Gelimera. Pošto je najveći deo vandalske flote otplovio na Sardiniju, krajem juna 533. godine oko 500 rimskih brodova je isplovila iz Carigrada. Velizaru je poverena vrhovna komanda nad malobrojnom i šarenolikom vojskom od oko 16.000 ljudi koju su činili Rimljani, raznorodni varvarski najamnici i nekoliko hiljada bukelara (bucellarii), ratnika u ličnoj službi Velizara. Rimljani su iznenadili Vandale i diskretno se iskrcali u blizini današnjeg Susa. Na vest o iskrcavanju, Gelimer je nerazborito pogubio Hilderiha i skovao plan da rimsku vojsku, koja se nije udaljavala od primorja, uklješti između tri vandalske. Ovaj plan se izjalovio pošto je Velizar porazio jednu po jednu i najzad 13. septembra 533. godine nedaleko od Kartagine (na desetoj milji od grada, odatle bitka Ad Decium) je naneo težak poraz Vandalima. Gelimer je pobegao u pustinje istočno od Kartagine, dok je Velizar trijumfalno ušao u grad 15. septembra. Međutim, Gelimer je u toku zime privukao na svoju stranu berberska plemena i presekao je kartaginski akvadukt, tako da je polovinom decembra Velizar prinudio vandalskog kralja na još jednu otvorenu bitku. Na oko 45 kilometara od Karagine (bitka kod Ad Tricamarum) Velizar je izveo siloviti napad konjicom i zauzeo vandalski tabor, dok se vandalska vojska razbežala. Gelimer je našao utočište među Berberima u planinama južne Numidije, dok je Velizar bez otpora ušao u Hipon i zarobio kraljevsku riznicu. Zatim su rimski vojnici poslati da zauzmu Sardiniju, Korziku, Balearska ostrva i strateški važne gradove duž obale sve do Seute. Krajem marta 534. godine i Gelimer se predao pobedniku, a u leto iste godine Velizar je zaplovio put Carigrada sa bogatim plenom i uglednim zarobljenicima. Afrika je ustrojena u posebnu prefekturu i ostavljena pod upravom sposobnog vojskovođe Solomona.
Velizar je u Carigrad doneo ogroman plen među kojim je bilo i blaga koje su Vandali odnelio iz Rima 455. godine. Zbog velikog vojnog uspeha, koji je gotovo neočekivano ostvaren, car mu je odobrio trijumf tako da je Velizar bio prvi vojskovođa kome je ukazana ova čast, a koji nije bio iz carske porodice, još od 19. god. pre Hrista i Avgustovog vojskovođe Lucija Kornelija Balba. Vrhunac trijumfa bila je parada na hipodromu u Konstantinopolju na kojoj je Gelimer ritualno lišen kraljevskih insignija i nateran na proskinezu pred carskim parom. Nakon ove proslave, Velizar je 1. januara 535. godine proglašen za konzula a njegovu inauguraciju su takođe pratile velike svečanosti.
Prilike u Italiji bile su komplikovanije od onih u Africi, ali su donekle bile slične: legitimni vladar, u ovom slučaju kraljica Amalasvinta, ćerka kralja Teodoriha Velikog, bila je prijatelj i saveznik Carstva. U novembru 534. godine, da bi utvrdila svoju poziciju proglasila je svog rođaka Teodata za savladara, ali je novi kralj prišao kraljicinim neprijateljima i zbacio je. Justinijan se sada umešao i zapretio oružjem u slučaju da se Amalasvinti ne omogući povratak na vlast. Kada su stigle vesti da je kraljica ubijena u tamnici, Justinijan je poslao vojskovođu Munda u Dalmaciju, a Velizara na Siciliju čime je otpočeo Gotski rat (535-552. godine).
Velizar je stigao na Siciliju sa malenom vojskom od nekih 10.000 vojnika. Ostrvo mu je ipak palo u ruke bez borbe. Međutim, u Kartagini je izbila pobuna neisplaćenih rimskih vojnika i jedino je Velizarova poseta umirila pobunjenike. Veliki vojskovođa se zatim vratio na Siciliju ali je zbog sličnih problema morao da odloži pohod na južnu Italiju za leto 536. godine. Kada se najzad iskrcao na Apeninsko poluostvo, čitava južna Italija mu se predala. Prvi ozbiljniji otpor pružio je Napulj, ali je posle nekoliko nedelja opsade Velizar zauzeo grad i kaznio smrću pripadnike gotske stranke grada.
U međuvremenu gotska vojska je zbacila neodlučnog Teodata i izvikala za kralja Vitigesa koji se odmah povukao severno od Rima. Posle pregovora sa papom Silverijem Velizar je 9. decembra 536. godine ušao u Večni grad. Odmah po ulasku u grad, Velizar je počeo pripreme za dugu opsadu pravilno procenjujući da će Goti uskoro navaliti. Vitiges je ubrzo podvrgao Rim opsadi koja je potrajala preko godinu dana. Tokom ovog teškog perioda vođeno je ukupno 69 manjih borbi. Sam Velizar je preduzimao sve: obilazio zidine, vodio ispade iz grada, organizovao građane Rima u radne grupe i sopstvenim primerom hrabrio svojih 5.000 vojnika koji su bili višestruko brojčano nadjačani. Odbrana Rima smatra se danas najvećim Velizarevim vojnim poduhvatom. Pored toga, Velizar je zbog opužbi zbog saradnje sa Gotima u martu 537. morao da smeni Silverija i zameni ga Vigilijem koji je bio više po volji monofizitskim pogledima carice Teodore.
U leto i jesen najzad je pristiglo pojačanje sa Istoka, a na čelu vojske i vojskovođe, poput evnuha Narzesa, koje su unele razdor u vizantijsku komandu. Dok je Velizar poslao maleni garnizon koji je uspešno zauzeo Milano, Narzes se suprostavio akciji da se sada rimski Milano spase gotske opsade. Kada je grad pao u ruke Gota i njihovih franačkih saveznika u martu 539. godine ne samo što su pobijeni vizantijski vojnici već i cela gradska populacija. Zgroženi car je opozvao Narzesa i ponovo je vrhovni autoritet Velizara bio neosporan. On je oprezno zauzeo srednju Italiju utvrđenje po utvrđenje i u jesen 539. godine opseo je gotsku prestonicu Ravenu. Međutim, sve nemoćniji Vitiges je bio u kontaktu sa drugim velikim neprijateljem Vizantije, persijskim kraljem Hozrojem I. Pošto se šah počeo pripremati za rat, Justinijan je naredio Velizaru da sklopi što povoljniji sporazum sa Ostrogotima koji su po njegovoj zamisli trebali da se povuku severno od reke Po. Goti su zatražili da sporazum potpiše i Velizar, što je on odbio. Najzad, Goti su tajno ponudili Velizaru da ga proglase za zapadnorimskog cara i na taj način i sačuvaju svoju samostalnost i okončaju rat. Velizar, potpuno lojalan Justinijanu, ali ništa manje rešen da uđe u Ravenu je prihvatio ponudu tajeći je i od svojih najbližih saradnika. U maju 540. godine Rimljani su ušli u Ravenu, Velizar je zarobio Vitigesa i gotske velikaše, kao i Teodorihovu riznicu, i objavio da Ostrogotsko kraljevstvo više ne postoji. Pošto je u martu 540. godine Hozroje I pogazio Večni mir i upao u rimsku Mesopotamiju, Velizar je odmah po padu Ravene pozvan u Carigrad.
U junu 540. godine Hozroje je zauzeo, opljačkao i razorio Antiohiju, a u proleće naredne godine Persijanci su zauzeli Laziku i time otvorili dugo željeni izlaz na Crno more. U isto vreme sa delom vojske iz Italije Velizar je stigao na Istok i posle prvih borbi u leto 541. godine povukao se na rimsku teritoriju. Uzroke treba tražiti i u nesrećnim porodičnim prilikama. Naime, pošto nije imao rođenog sina, Velizar je usvojio izvesnog Teodosija koji je pak, još u vreme pohoda protiv Vandala postao Antoninin ljubavnik. U leto 541. Fotije, Antoninin sin iz jedne od njenih prethodnih veza, obećao je svom poočimu da će se pobrinuti za Teodosija. U isto vreme, Antonina, koju je njen razočarani suprug ostavio u Carigradu, je objavila da dolazi da mu se, kao i dotada, pridruži tokom vojnog pohoda. Velizarovo povlačenje bilo je jednim delom i njegov akt revolta protiv politički moćne neverne supruge. Čim se sastao sa Antoninom momentalno ju je stavio pod stražu, dok je Fotije zatočio Teodosija u jednoj tvrđavi Kilikije. Međutim, tada se u porodičnu dramu umešala carica Teodora tako da je Teodosije oslobođen dok je Fotije posle torture proveo tri godine u tamnicama caričine tajne policije. Velizar je opozvan u Carigrad gde je praktično nateran tokom zime da se pomiri sa Antoninom.
Čitava 541. godina pokazala se vrlo teškom za Carstvo: Balkan sve do Korinta su opustošili Bugari, Ostrogoti su za novog kralja izabrali sposobnog Baudilu (poznatiji kao Totila u grčkim izvorima) i najzad u Egiptu se pojavila bubonska kuga koje će dovesti do pandemije širom civilizovanog sveta. U proleće 542. godine Velizar je ponovo ratovao protiv Persijanaca ali je pojava epidemije, opasne po obe strane, prekinula neprijateljstva u leto iste godine. Dok je Totila očistio severnu i srednju Italiju od vizantijskih garnizona, kuga se u maju pojavila u Konstantinopolju i i sam car se razboleo. Vrhovna vlast je nezvanično prešla u Teodorine ruke, a visoka politika se ponovo umešala u Velizarovu sudbinu. Pošto je pitanje nasleđa prestola bilo otvoreno, do Teodore je stigao glas da su Velizar i Buz, glavne vojskovođe na Istoku, izjavili da neće prihvatiti cara koji bi bio imenovan u prestonici. Obojica su nedugo zatim opozvani. Buz je smenjen i utamničen, a Velizaru je oduzet veliki deo imovine i njegovi bukelari su raspušteni. Velizaru je otvoreno nagovešteno da svakoga trenutka može da očekuje atentatore. U jesen 542. Justinijan se ipak oporavio, a 543. godine Velizar je najposle amnestiran zbog svojih navodnih greha. Teodora mu je pakosno stavila do znanja da je ostao u životu samo zahvaljujući molbama Antonine.
Velizar je najzad 544. godine upućen u Italiju, ali ovoga puta sa malenom vojskom koju su činili Tračani koje je okupio o sopstvenom trošku i sa nedovoljno novca. Pošto se iskrcao u Raveni u Italiji je zatekao katastrofalno stanje: Totila je već zauzeo Napulj, neisplaćeni odredi su bežali na gotsku stranu a čak su i vojnici sa Balkana počeli da dezertiraju pošto su njihovi krajevi sada redovno pustošeni od strane Bugara. Krajem 545. godine Totila je opseo Rim, a Velizar u leto 546. godine nije uspeo da sa oko 200 lađa Tibrom uđe u Večni grad sa pojačanjem i rezervama namirnica. Totila je tako 17. decembra 546. godine ušao u Rim čime je prestižu Carstva zadat težak udarac. Velizar je sa druge strane bio neumoran i nije dozvolio Gotima da se konsoliduju već je u aprilu 547. godine ponovo zauzeo Rim. Međutim, prilike u Italiji su bile teške po vizantijsku vojsku, Velizar se jedino mogao posvetiti odbrani grada praćen stalnim nestašicama novca i hrane. Jedini način da na carigradskom dvoru hitno skrene pažnju na svoje teškoće bio je da pošalje Antoninu carici Teodori. I pre nego što je Antonina stigla, Teodora je 28. juna 548. godine umrla od raka. Pošto se ništa nije moglo učiniti, Velizarova želja da bude povučen je ispunjena. Početkom 549. godine Velizar je po drugi i poslednji put napustio Italiju.
Po povratku u Carigrad, Velizar se trajno naselio u prestonici. Car ga je ponovo postavio za vrhovnog zapovednika Istoka a nešto pre 551. godine i za komandanta garde protektora (comes protectorum). Justinijanu je preostalo svega nekoliko saradnika iz prvih, uspešnijih godina vlade, pre svih verni Velizar. Justinijan ga je čvrsto držao uz sebe i nije ga više slao na daleka bojišta. U periodu između 551. i 553. godine Justinijan je u nekoliko navrata slao Velizara na čelu delegacije koja je trebala da ubedi papu Vigilija, koji je boravio u Konstantinopolju, da se pojavi na Petom vaseljenskom saboru. Međutim, Velizar je ipak ostao pre vojnik nego diplomata. U martu 559. godine Kotrigurski Huni su prešli zaleđeni Dunav i opustošili Trakiju sve do Carigrada. Najveći deo varvara sručio se na okolinu Konstantinovog grada i utaborio oko 25 kilometara daleko. Justinijan, tada već star 77 godina, morao je odgovori na ovaj izazov. Stari Velizar je okupio malenu vojsku od svega 300 iskusnih ratnika uz brojne naoružane građane prestonice i izbegle tračke seljake. Tako sakupljenoj vojsci Velizarovo iskustvo je donelo pobedu. Velizar je iz daleka pratio Hune i raznim lukavstvima im nametnuo predstavu o većoj brojnosti njegove vojske. Najzad, kada je 2.000 hunskih konjanika pošlo na carsku vojsku, Velizar je Hune uhvatio u zasedu, gde im njihova brojnost nije mogla pomoći, i zatim im je naneo ogromne gubitke. Dok je pripremao gonjenje ostataka varvarske vojske iz Carigrada je stiglo naređenje da se povuče. Velizar je nevoljno izvršio naređenje, samo da bi omogućio Justinijanu da po prvi i poslednji put lično povede vojsku na neprijatelje. Car je bez borbe potkupio vođu Huna, Zaverhana, i zatim je 11. avgusta u trijumfu ujahao u Carigrad.
Iako je bio u poodmaklim godinama Justinijan se nije javno izjašnjavao o pitanju ko će ga naslediti, tako da su se u njegovoj okolini plele česte zavere. U jesen 562. godine otkrivena je zavera protiv carevog života koju je skovalo nekoliko oficira iz Velizarove svite. Posle torture, oficiri su priznali da je na čelu zavere sam Velizar. U toku večeri 5. decembra 562. godine Velizar je pozvan u dvor i carsko veće ga je osudilo na kućni pritvor. Presudu je primio mirno, ali daljih dokaza protiv njega nije bilo i u julu 563. godine su mu vraćena sva pređašnja dostojanstva. Velizar je umro u martu 565. godine u Carigradu, nekoliko meseci pre smrti njegovog gospodara Justinijana (umro 14. novembra).
Velizar je po opisu svog prijatelja Prokopija bio privlačne spoljašnosti, srdačnog ponašanja i blagog karaktera. Kao vojskovođa bio je primeran i povremeno strog starešina. Tokom svojih pohoda štitio je civilno stanovništvo od vojnika, a vojnike sa druge strane nije izlagao nepotrebnim rizicima. Prokopije tvrdi da je u svakoj situaciji nalazio najpovoljnije rešenje i da ga je panika uhvatila samo jednom kada je 546. godine u okolini Rima dočuo glasine da su mu Goti zarobili suprugu. Antonini je i pored svega ostao veran i ona je na njega vršila veliki uticaj. Još pre polaska u Afriku, Velizar je važio za prebogatog čoveka. Samo zahvaljujući svojim sredstvima u Italiji je imao u ličnoj službi 7.000 najprobranijih bukelara. U Rimu je kasnije kružio aforizam da su Ostrogotsku kraljevinu srušili članovi domaćinstva samo jednog čoveka.
Slava i bogatstvo doneli su Velizaru i brojne neprijatelje, pre svih moćnu caricu Teodoru. Gotovo do samog kraja života Velizar je morao da se pravda pred Justinijanom i trpi stalne obrte sreće. Justinijan je izgleda stalno sumnjičio svog velikog vojskovođu, dok sa druge strane Velizar izgleda nije imao političkih ambicija. Stanovnici Carigrada su u 8. veku jednu od antičkih statua, koja je najverovatnije predstavljala Apolona ili nekog od helenističkih vladara, smatrali za Velizarov kip. Vizantijski pesnik Jovan Ceces zabeležio je u 12. veku legendu po kojoj je Justinijan oslepeo Velizara i sveo ga na prosjaka koji je lutao carigradskim ulicama. Kada je carstvu zapretila opasnost, Velizar je ipak pomilovan. Iako ne odražava istorijsku istinu, legenda je kasnije postala inspiracija brojnim umetničkim delima. Istorijski Velizar svakako spada među najveće vojskovođe u dugoj rimsko-vizantijskoj istoriji.
Reference o Velizaru i njegovim savremenicima se mogu naći u:
- The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991.
- The Prosopography of the Later Roman Empire III: A.D. 527-641, vol. A-B, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1992. - sadrži vrlo opširan i recentan članak o Velizaru (vol. A, str. 181-224).
- Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1998. — nudi vrlo uopšteni uvod u Justinijanovo doba;
Standardno i umnogome još uvek neprevaziđeno delo o Justinijanovoj epohi na engleskom jeziku, u kome se može naći dosta pojedinosti o Velizarovoj karijeri, je drugi tom Bjurijeve istorije poznorimskog carstva koje postoji i u elektronskom obliku:
- J. B. Bury, History of the Later Roman Empire, From the Death of Theodosius I to the Death of Justinian, II, London 1923. (više izdanje) — at LacusCurtius
- Robert Browning, Justinian and Theodora, London 1971. — odlično napisana i ilustrovana istorija Justinijanove vladavine.
