Sengoku razdoblje
Sengoku razdoblje (戦国時代 Sengoku jidai?) ili doba zemlje u ratu je vreme socijalnih preokreta, političkih spletkarenja i skoro stalnih vojnih konflikata koji su okvirno trajali od sredine XV veka pa do početka XVII veka (1467.-1615. godine) u Japanu.
Isključujući Gempei ratove, kada je uglavnom uspostavljena samurajska tradicija, Sengoku period označava najznačajnije doba u istoriji samuraja. U toku ovog veka ratovi samuraja su dotigli vrhunac, nakon čega je Japan morao postati jedinstven i miran. Od kraja XV veka naovamo, vođama samuraja su bile neophodne nepresušive rezerve boraca. U to vreme se prvi put susrećemo sa izrazom Ašigaru - pešadija, koji ukazuje na nedostatak ratne opreme, obuće i oružja, a što bi oni obično pokrali od slavnog protivnika. Daimjo vojske su se stoga veomarazlikovale i po veličini i po sastavu i oslanjale su se na najamnike, plaćana isključivo ratnim plenom. Manje vojne formacije su se stopile u veće pod vođstvom uspešnog daimjo-a, od kojih su se mnogi ponosili vojnom tradicijom. Kako je vreme prolazilo, ratni poduhvati lukavih daimjo-a su se realizovali zahvaljujući ovim pešadincima. Dok su neki nastavili da primaju u svoje redove slobodnjake i sumnjivi ološ, drugi su ih oblačili u vojne uniforme, unapređivali ih i pokušali da ih zadrže u svojoj službi. Uesuge sa obala Japanskog mora su potukli Takede iz centralnih visoravni, Hodžo klan se pojavio niotkuda, da bi vladao Kanto ravnicom kao što su Date to učinile na dalekom severu. Na južnom japanskom ostrvu Kjušu, u Sengoku periodu se beleže stalni konflikti između porodica Šimazu, Otomo, Ito, Arima i Rjuzoi. Mori su ojačali, dok su Ouči zbačeni sa trona od strane jednog od svojih vazala.
Mnogi daimjo-i su sanjali o ujedinjenju Japana pod njihovom upravom. Prvi koji je uzeo učešće u ostvarivanju ujedinjenja je bio Oda Nobunaga, čija je brilijantna pobeda u Okehazami 1560. godine učvrstila njegov lik besprekornog samurajskog generala. Nobunaga je profitirao od podržavanja trgovinske razmene sa Evropom, što mu je omogućilo da dobije novu vrstu oružja (arkebuza) iz Portugalije. Ovo oružje se prvi put pojavilo 1543. godine, i mnogi daimjo-i su ga koristili. Neki su ispravno uvideli da uspešno korišćenje vatrenog oružja samo delom zavisi od tehničkih veština povezanih sa preciznošću hica i brzine punjenja. Kao što je bio slučaj u tadašnjoj Evropi, vešt strelac je mogao ispaliti mnogo više hitaca sa znatno većom preciznošću, ali za efikasnu upotrebu je bio potreban elitni korpus strelaca. Ovim novim portugalskim oružjem (arkebuza) se moglo ovladati u kratkom vremenskom periodu, što ju je činilo idealnim oružjem Ašigaru-a.