F-35 lajtning II je jednomotorni višenamenski borbeni avion, pete generacije, sa umanjenom uočljivošću. Namenjen je za borbu za prevlast u vazdušnom prostoru, protiv ciljeva na Zemlji i moru, kao i za izvršavanje zadataka izviđanja. Proizašao je iz eksperimentalnog aviona X-35, koji je pobedio na konkursu u programu engl.Joint Strike Fighter (JSF). Još uvek je u fazi razvoja, koja je vremenski produžena zbog povećanja zahteva, troškova i smanjenog budžeta. Američko ministarstvo odbrane je sa svojim izveštajem od 26. januara2012. godine, potvrdilo podršku i visok prioritet programu F-35.[1]
Dosadašnji razvoj su finansirale Sjedinjene Američke Države i Ujedinjeno Kraljevstvo, a pridružile su im se i druge države, koje nameravaju da taj avion uvedu u svoju operativnu upotrebu.[2] Razvoj aviona F-35 lajtning II, odvijan je u tri varijante: sa klasičnim poletanjem i sletanjem, vertikalnim poletanjem i sletanjem, a treća je mornarička za palubnu upotrebu sa nosača aviona. Za sve tri varijante, delovi su maksimalno unificirani, sa međusobnom podudarnošću od 80%. Postignuta je smanjena uočljivost (stelt), u kome cilju je projektovano i unutrašnje nošenje naoružanja, u „bunkeru“ u trupu aviona.
Prototipski razvoj i projektovanje je realizovala firma Lokid Martin, koja je i nosilac razvoja eksprimentalnog aviona X-35, prethodnika ovom programu. Prototip aviona F-35 lajtning II je prvi put leteo 15. decembra2006. godine.[3]
Višenamenski avion F-35 lajtning II, namenjen je u perspektivi da zameni ceo skup borbenih aviona srednje klase, koji su trenutno u operativnoj upotrebi u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji i kod ostalih njihovih saveznika. Na taj način će to biti najmasovniji internacionalni avion u ratnim vazduhoplovstvima i mornaricama većeg broja zemalja.
Metalni model od F-35, u toku pripreme za ispitivanje u transoničnoj komori aerotunela.
Zajedničkim programom razvoja aviona lovca–bombardera (engl.Joint Strike Fighter Program JSF), zamišljeno je da se dobije racionalno rešenje za masovno korišćeni avion, sa kojim bi se u budućnosti zamenila većina postojećih u višegodišnjem naoružanju Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Kanade, Australije i njihovih saveznika. Uglavnom se radi o zameni poznatih aviona F-16, A-10, F/A-18 Hornet (isključujući novije varijante F/A-18E/F Super horneta) i taktičke avione AV-8B Harijer II, BAE Harijer II (otvori i vidi sliku dole). U okviru toga programa ponuđeno je rešenje X-32 firme Boing i X-35 od Lokid Martina. Izabrano je rešenje X-35, kao osnova za razvoj aviona, koji je nazvan F-35 lajtning II.[4] Na osnovu istraživačkog programa X-35, pokrenut je razvoj aviona F-35 lajtning II, u tri varijante, sa kriterijumom miinimizacije ukupnih troškova. Planirano je da 80% delova budu isti, kod sve tri varijante aviona:
F-35A, varijanta kojoj je potrebna sletna i uzletna staza kao i kod konvencionalnih aviona (engl.conventional take-off and landing CTOL),
F-35B, varijanta aviona u kojoj je moguće vertikalno poletanje i sletanje (engl.short take off and vertical landing STOVL) i
F-35C, mornarička varijanta optimizirana za nosače aviona, gde je poletanje uz pomoć katapulta, a sletanje sa hvatanjem razvučenog užeta, sa kukom (engl.Catapult Assisted Take Off But Arrested Recovery CATOBAR).[5]
Predstavnik firme Lokid Martin, Džordž Standridž (engl.George Standridge), rekao je da će F-35 biti četiri puta efikasniji od prethodnih lovaca u borbi vazduh-vazduh, osam puta efikasniji u borbi vazduh-zemlja, i tri puta efikasniji u izviđanju i suprostavljanju protivvazduhoplovnoj odbrani. To će postići, u odnosu na prethodne avione, iako ima veći asortiman zahteva i manju logističku podršku, sa približno istim troškovima nabavke (ako se zanemare troškovi razvoja).[6] Zahtevi su ambiciozni, da se projektom F-35 postigne superiornost u zadacima vazduh–zemlja i u periodu nakon 2040. godine i da bude odmah iza F-22 Raptora po superiornosti u vazdušnom prostoru. To su visoki zahtevi u namenama gde su projektni uslovi naglašeno međusobno suprostavljeni. Karakteristike smanjene uočljivosti, visokog manevra i naprednih sistema, obezbediće avionu F-35 izuzetne sposobnosti i prednosti u dvadeset prvom veku u vazdušnom prostoru.[1]
Ugovor za razvoj programa JSF, sa firmom Lokid Martin, potpisan je 16. novembra1996. godine, a ugovor za razvoj sistema i demonstraciju primenjenih tehnologija (SDD), 26. oktobra2001. Postavljeni taktičko–tehnički zahtevi su ispunjeni, X-35 ima kapacitet za dalji razvoj i unapređenje, uz neznatan rizik. Iznenađenje je da je avion dobio oznaku F-35, pošto je logično sledio naziv F-24.[7]
Američko Ministarstvo odbrane, u svome izveštaju od 26. januara2012. godine, potvrdilo je prioritet za odbranu daljeg odvijanja programa F-35, koji ukljuje sve 3 varijante aviona, ali sa usporenom dinamikom nabavke. Favorizovano je odvijanje ispitivanja, uz dalje minimalne razvojne izmene projekta aviona.[1]
Na osnovu eksperimentalnih istraživanja u aerotunelima, Lokid Martin je neznatno izmenio svoj ponuđeni koncept X-35 u projekat F-35. Prednji deo trupa aviona je produžio za 130 mm, sa čime je povećan potrebni prostor za ugradnju opreme. Shodno tome, horizontalni stabilator je pomeren unazad za 51 mm. Na taj način su zadržani zadati parametri stabilnosti i upravljivosti aviona. Gornja kontura trupa je podignuta duž ose za 25 mm, u cilju unifikacije rešenja koje ispunjava uslove za sve tri varijante aviona. Takođe, odlučeno je da se poveća naoružanje varijante sa vertikalnim poletanjem F-35B, tako je unificiran „bunker“ za smeštaj istog naoružanja u trup za sve tri varijante aviona. Zakrilca su sa elektromehaničkim pogonom, a preostali izvršni mehanizmi komandi leta su sa hidrosistemom, koji nije klasičan. Sve komandne površine pogonjene su sa samostalnim elektro–hidrauličkim sistemima. Samostalne pumpe se pokreću elektroenergijom, integrisane su sa telom svakog pojedinačnog hidrauličkog pokretača. Ovo je prednost, izbegnute su odvojene centralizovane motorske pumpe, velika količina (masa) ulja i mreža hidro cevi. Lakše je za održavanje, manja je ukupna težina i veće je borbeno preživljavanje, u odnosu na tradicionalni hidraulički sistem.[8][9]
Pretila je opasnost, da zbog ispunjenja ovih uslova unifikacije, varijanta F-35B ne ispuni zahteve za tražene performanse, jer je masa toga aviona narasla za 1.000 kg (8 procenata). Lokid Martin je povećao potisak motora svim varijantama, unificirano je smanjio veličinu zajedničkog oružja u „bunkeru“, smanjio vertikalne stabilizatore, preraspodelio potisak kod F-35B, reprojektovao sklapajuće krilo izmenivši projekat zajedničkih unificiranih delova i intervenisao na elektro sistemu i centralnom delu trupa aviona neposredno iza kabine. Promene su usaglašene na sve tri varijante i održan je visok nivo unifikacije delova. Do septembra 2004. godine, smanjena je ukupna masa aviona za 1.200 kg.[5][7][8]
Međusobnim poređenjem varijanti F-35C i F-35A, uočava se da F-35C ima veće krilo i horizontalni rep, zbog nužnosti manjeg odnosa težine i površine (G/S), što obezbeđuje manju minimalnu brzinu i kratko poletanje i sletanje. Krilo F-35C se sklapa i na palubi broda se avioni lakše „parkiraju“. Naravno, F-35C ima jače stajne organe i kuku za kočeće uže. Stajni organi za mornaričke avione, projektuju se za veće vertikalne brzine propadanja pri sletanju na palubu broda. F-35C verzija ima kraće vertikalne stabilizatore, koji su reprojektovani zbog nužnog smanjenja težine aviona.[8][n 1]
Za pogon aviona F-35 razmatrano je nekoliko motora i konačno je odlučeno da se koristi modifikovan P&W F119, u podešene varijante P&W F135-100/400/600.[8]
Proizvodnja delova za prvi prototip aviona F-35B, počela je u novembru2003. Firma Lokid Martin glavni je finalni izvođač proizvodnje. Pored toga što obavlja završnu montažu, izvodi integraciju opštih sistema i proizvodi prednji i centralni deo trupa, krilo i komande leta. Nortrop Gruman isporučuje radar sa rešetkastom antenom sa aktivnim elektronskim skeniranjem, elektro-optički distrubitivni sistem (DAS), komunikacione, navigacione i identifikacione sisteme, naoružanje i stajne organe. BAE sistem isporučuje komandne površine i zadnji deo trupa, horizontalni i vertikalni rep, sistem za spasavanje pilota, sisteme za elektronsko ratovanje, gorivni sistem i softverkomandi leta. Alenija će u serijskoj proizvodnji vršiti finalnu montažu italijanskih aviona, a ostalima će se naknadno precizirati kooperacijsko učešće.[11][12] F-35 program je zahtevao velike investicije u automatizovanim proizvodnim pogonima. Na primer, u Lokid Martinu za uvođenje specijalne proizvodnje krila, sa savremenom montažnom „trakom“.[13] U novembru 2009, šef programa F-35, preko predstavnika za međunarodne poslove Pentagona, izjavio je da SAD neće deliti svoj softver sa saveznicima za F-35.[14]
Prvi let prototipa, AA-1 je bio 15. decembra2006. godine. Ovaj avion se uslovno može nazvati prototip. Nastao je nakon sprovođenja svih nabrojanih konstruktivnih intervencija u cilju smanjenja težine i ispunjenja uslova unifikacije delova, u okviru sve tri varijante aviona F-35.[5]
Šest aviona F-35C bili su kompletno gotovi 5. januara2009. godine, uključujući AF-1 i AG-1, a 17 je bilo još u proizvodnji. Direktor programa je izjavio: „trinaest aviona, od sedamnaest u proizvodnji, su pred ispitivanjem na zemlji i proveri. Svi oni su završeni u 2009. godini. Ostala su četiri aviona prve proizvodne varijante i prvi koji će biti isporučeni vazduhoplovstvu u 2010.“ godini. Američki sekretar za odbranu Robert Gejts, 6. aprila2009. godine, tražio je ubrzavanje proizvodnje, pošto SAD planira da ukupno kupi 2.443 aviona F-35.[15]
U avgustu2010. godine, Lokid Martin je najavio kašnjenje u rešavanju konstruktivnog rešavanja sklapanja krila, pošto su nastupili proizvodni problemi, što može znatno usporiti početnu proizvodnju.[16]
U oktobru 2011. godine, dva su aviona F-35B predata na ispitivanje Ratnoj mornarici SAD u trajanju od tri nedelje. Oni će napraviti više od 28 sati letenja, uključujući 72 kratka poletanja i vertikalna sletanja.[17]
Realizovano je dolivanje goriva u letu u avgustu2009. godine. Vežbao je prvi put F-35 sa internim transportom bombi GBU-12 i raketama AIM-120 AMRAAM. Predat je 29. decembra2009. godine.
Prvi avion koji je koristio kacigu sa generisanjem 2D slike na viziru. Kasnije je uglavnom služio za procenu aerodinamike, veka strukture i za ispitivanje sistema. Predat je 17. februara2010. godine.
Struktura za statička ispitivanja u laboratoriji. U proleće 2008. godine, počela su ispitivanja
BH-01
–
–
Struktura za statička ispitivanja u laboratoriji. Završena u 2010. godini, i počelo je ispitivanje. U novembru2010. godine, pojavila se prskotina na zadnjem delu trupa.
Struktura za statička ispitivanja u laboratoriji. Završena su ispitivanja u martu 2010. godine.
CJ-01
–
–
Struktura za statička ispitivanja u laboratoriji. Ispitivanje uslovno počinje početkom 2012. godine.
Legenda
AA-01 — AA označava prototip varijante A, a 01 označava da je prvi.
AF-01 — AF označava predserijski avion varijante A, a 01 označava da je prvi u predseriji od proizvedenih 4 primerka.
AG-01 — AG označava određen deo strukture aviona varijante A, predviđen za statička ispitivanja u odgovarajućoj laboratoriji. Oznaka 01 naznačava da je to prvi takav uzorak,
AJ-01 — znači sve kao u prethodnom slučaju, s tim da je ovde u pitanju drugi deo strukture aviona.
BF-01 — je ista oznaka kao kod legende za AF-01, s tim što je ovde u pitanju varijanta B
CF-01 — je ista oznaka kao prethodnom sluča, s tim što je ovde u pitanju varijanta C
Povećanje troškova i dalja odlaganja realizacije programa
Rukovodstvo programa je 2006. godine upozorilo da će prekomerno usavršavanje „F-35“ dovesti do većeg jediničnog poskupljenja u proizvodnji i ispitivanju. Do poskupljenja dolazi zbog naknadnih modifikacija nekoliko stotina gotovih aviona, čija je proizvodnja planirana pre potpunog završetka razvoja.[23] U novembru2010. godine, utvrđeno je da stalno dodavanje zahteva i njegovo produženo „sazrevanje“ dodatno komplikuje proces efikasne proizvodnje aviona u progamiranim rokovima. Međutim, zbog velikog obima ispitivanja, koja zatim slede, program bi mogao značajnije da se izmeni u proizvodnom procesu, što znači i naknadno povećanje troškova.[24][25] Godinu dana kasnije, šef programa je potvrdio da je stalno odlaganje „zamrzavanja“ rešenja u programu velika greška.[25][26][27] Zbog čega je Pentagon pri ugovaranju insistirao da Lokid Martin učestvuje u pokriću dopunskih troškova sprovođenja izmena na gotovim avionima, koji su prvenstveno proizašli usled specifičnih zahteva inostranih kupaca. Ti zahtevi se posle reprojekta i modifikacija na jednom od aviona, moraju ispitati i verifikovati u letu. Ako se ta dopuna usvoji kao standard, retroaktivno se sprovodi na svima, do tada proizvedenim, avionima. Sve te faze dopunskog razvoja i retroaktivne realizacije na gotovim avionima izazivaju direktne i indeirektne velike dopunske troškove. Lokid Martin je prigovarao za predloženu podelu dopunskih troškova, stavljajući u prvi plan svoj rizik. Odbor senata za odbranu je podržao deljenje troškova, koji nisu prouzrokovani dopunskim zahtevima Pentagona. U decembru2011. godine, Lokid Martin je pristao na deljenje tih dopunskih troškova.[28][29]
Početnu operativnu sposobnost F-35 odrediće razvoj softvera pre nego proizvodnja hardvera ili obuka pilota.[30]
Mediji, navodeći izvore iz Pentagona, objavili su 21. aprila 2009. godine, da je tokom 2007. i 2008. računarska špijunaža uspela da iskopira i pokvari nekoliko terabajta podataka vezanih za projektovanje aviona i elektronskih sistema. Time je narušena tajnost podataka i umanjena planirana efikasnost aviona, pošto je potencijalno omogućen razvoj odbrambenih sistema protiv dejstva F-35. Lokid Martin je odbacio te informacije o bezbednosnoj ugroženosti projekta, rekavši da ne veruje da su bilo koji tajni podaci bili ukradeni. Međutim, drugi izvori su sugerisali da je to ipak tačno i da je time izazvano značajno unošenje izmena u projekat, a podaci o hardveru i softveru su naknadno posebno računarski zaštićeni, što isto ima uticaja na povećanje troškova i prolongiranje rokova realizacije.[31][32][33]
Podsekretar odbrane za nabavke, tehnologiju i logistiku, 9. novembra2009. godine je priznao da je Pentagon oformio zajednički tim za procenu troškova, koji će sagledati moguće buduće troškove, njihovo prekoračenje u projektu i da će preduzeti mere da se isti izbegnu. Sekretar za odbranu Robert Gejts je 1. februara2010. godine, napravio kadrovske promene u vođenju programom i uskratio je Lokid Martinu isplatu 614 miliona američkih dolara, zbog neopravdanog prekoračenja ugovorene cene i kašnjenja u realizaciji.[34][35]
Komitet za odbranu američkog Senata je dobio izveštaj 11. marta2010. godine, od svoje Vlade, sa obrazloženjem projektovanih ukupnih jediničnih troškova za F-35A od 112 miliona američkih dolara u 2010.[n 2] Jedinična nabavna cena po avionu je porasla u odnosu na decembar2010. za više od 50 odsto od cene u 2002. godine, a za 17 odsto od 2007. U 2002. godini, bila je projektovana jedinična cena F-35 na oko 50 miliona američkih dolara i ista je narasla do 2007. na 69, a na kraju 2010. na više od 80.[36][37] Sekretar za odbranu Robert Gejts je 24. marta 2010. godine, u svedočenju pred američkim Kongresom, konstatovao da su prekoračenja troškova i kašnjenje programa „neprihvatljivi“. Međutim, Gejts je insistirao na strateškom opredeljenju da u budućnosti F-35 postane „kičma američkih vazduhoplovnih snaga nove generacije“ i obavestio Kongres da je produžio razvojni period za dodatnih 13 meseci i budžetski okvir finansiranja za 3 milijarde američkih dolara za povećan obim ispitivanja, sa sporijom dinamikom serijske proizvodnje od ranije planirane. Istovremeno je zahtevao da firma Lokid Martin učestvuje u povećanim vladinim troškovima sa 20 odsto.[38][39]
Varijanta sa vertikalnim poletanjem i sletanjem F-35B, prototip BF-2.
U novembru2010. godine, kao deo mera smanjenja troškova, američka nacionalna komisija o fiskalnoj odgovornosti i reformi predložila je ukidanje nabavke varijante aviona F-35B i smanjenje porudžbina F-35A i F-35C na polovinu.[40] U isto vreme mediji su objavili da zvaničnici Pentagona razmatraju ukidanje varijante F-35B jer je malog doleta, zbog čega će se morati avio baze ili brodovi nosači aviona približiti neprijatelju i biti u dometu neprijateljskih taktičkih balističkih raketa.[41] Međutim predstavnik firme Lokid Martin je to demantovao, sa obrazloženjem da je ta „glasina“ samo rezultat tradicionalnih tenzija između američkog Ratnog vazduhoplovstva i Mornarice, a suštinski ne postoji drugo i bolje rešenje od F-35B za uvođenje u upotrebu, umesto već zastalelih AV-8B.[42] Istovremeno je tvrdio da neće biti daljih odlaganja utvrđenih rokova i povećanja troškova u razvojnom procesu zbog tehničkih problema sa softverom i konstrukcijom aviona. Napomenuo je da većina dosadašnjih odlaganja rokova i povećanja troškova proizilazi iz značajno većeg broja realizovanih letova za ispitivanje, od planiranih.[43]
Prema zvaničnim informacijama iz Pentagona, program je restrukturiran sa dodatnom godinom dana odlaganja i 5 milijardi dolara u dodatnim troškovima.[44] Avion BF-4 (vertikalno poletanje i sletanje), proizveden u standardu softvera bloka 1, uzleteo je prvi put 5. novembra 2010. godine. Taj standard obuhvata rešenje sa fuzijom informacija senzora i sa početnim izdanjem naoružanja. Od kraja 2010. godine, ostalo je da se napiše samo 15% softvera, ali koji se odnosio na najteže delove posla poput fuzije podataka.[45] Međutim, 2011. godine je otkriveno da je isprogramirano samo 50% od osam miliona kodnih linija i da je potrebno još šest godina rada i dodatnih 110 softverskih inženjera, kako bi se završio programerski posao za novi raspored. To podrazumeva i veliki broj dodatnih letova za istraživačku i verifikacionu namenu.[46]
U januaru 2011. godine, Sekretar za odbranu Robert Gejts izrazio je nezadovoljstvo Pentagona zbog enormno visokih troškova programa F-35, rekavši da je: „ponašanje rukovodstva programa takvo da se beskrajno troši novac i da moraju naći načina da se uzdrže od toga“. Fokusirajući svoju pažnju na problematičnu varijantu F-35B, Gejts je odredio za nju „dve godine pripravničkog staža“, rekavši da je „treba otkazati“ ako bude neuspešna. Međutim i pored toga, Gejts je izrazio jaku globalnu podršku programu. Neki analitičari, imajući u vidu stalni rast troškova, tvrde da se program F-35 pretvorio u „rupu bez dna“.[47][48]
Bivši direktor Pentagona, Paul Kaminski je rekao da je nedostatak kompletnog plana ispitivanja za pet godina povećao troškove razvoja aviona.[49] Od februara 2011. godine, glavni nedostaci na avionu su zvuk motora i uočene mane kacige sa montiranim prikazivanjem slike na viziru.[50]
Trenutna je isporuka standarda aviona sa osnovnom borbenom sposobnošću, a trajaće do kraja 2015. godine, a zatim sledi sa punom sposobnoću (blok proizvodnje sa softverom 3), sve do kraja 2016.[51] Razvojni trošak za avion, narastao je na iznos od 56,4 milijarde američkih dolara, a rokovi završetka su pomereni na 2018. godinu, kada je po prethodnoj dinamici trebala biti isporuka konfiguracije bloka pet. To predstavlja 26 odsto povećanja troškova i petogodišnje pomeranje rokova u planu u odnosu na usvojeno u 2007. godini.[52]
Kašnjenje programa F-35 može da dovede do praznine u lovačkoj avijaciji, koju će amerikanci i druge zemlje osetiti, pošto će im nedostajati dovoljan broj sposobnih lovačkih aviona za njihove potrebe. Izrael može da zatraži kupovinu polovne F-15S, da bi pokrio prazninu u trenutnom stanju. Australija takođe može tražiti da kupi američke lovce kako bi zadovoljina sopstvene potrebe, nastale zbog kašnjenja F-35.[53][54][55]
U maju 2011. godine, Pentagonov stručnjak za trgovinu sa oružjem je izjavio da jedinična cena od 133 miliona američkih dolara nije konkurentna.[56]
U 2011. godini, časopis „Ekonomist“ je upozorio da je F-35 bio u opasnosti da sklizne u „spiralu smrti“, gde rastu cene po avionu, a ukupni troškovi bi doveli do smanjenja ukupnog broja vazduhoplova, što dalje povećava jediničnu cenu, kao kad se „grudva snega kotrlja niz padinu i stalno raste“. Povećanja jedinične cene aviona bi rasla zbog deobe rashoda za razvoj na manji broj primeraka proizvedenih aviona, a to opet utiče na smanjivanje porudžbina.[57] U petom bloku standarda su ukinuta četiri aviona, da bi se anulirali prekoračeni troškovi.[58] U 2012. godini su ukinuta još dva.[59] Lokid Martin je priznao da će usporavanje kupovine povećati jedinične troškove.[60] Šef za kupovinu aviona američkog vazduhoplovstva je istakao da će Lokid morati da smanji infrastrukturu kako bi odgovorio smanjenju tržišne cene svoje letelice.[61] Lokid je rekao da će usporavanje američkih porudžbina osloboditi kapacitete da zadovolje izuzetno kratke rokove isporuke stranim partnerima za zamenu svojih starih lovačkih aviona. Međutim, Japanci su upozorili da mogu da odustanu od kupovine ako se jedinična cena značajnije poveća.[62]
Bilo je sugerisano da bi bilo jeftinije izgraditi dodatne F-35S sa poznatim neispravnim („faličnim“) strukturama a probleme rešiti kasnije, nego čekati uspostavljanje pune proizvodnje sa konačno razrešenim standardom.[63]
U 2006. godini smanjena je površina radarskog preseka aviona F-35 na veličinu koja se teško uočava. „Površina radarskog preseka“ je ekvivalentna veličini odbojkaške lopte izrađene od mermera, ili loptice za golf od metala.[64]
Postavljeno je pitanje za opravdanost američkog prioritetnog oslanjanja na lovačke avione nedovoljnog doleta, kao što su F-35 i F-22, u mogućem budućem sukobu sa udaljenim protivnikom kao što je Kina. Sa te tačke gledišta predloženo je smanjenje broja F-35S, u korist povećanja ulaganja u avione bombardere naredne generacije, sa većim doletom. Američki Sekretar vazduhoplovstva je odbacio ovaj predlog 2007. godine.[65] Centar za strategijske i budžetske procene je ukazao, u 2011. godini, na nedostatke F-35, koji su suštinski priznati sa činjenicom njegovog reprogramiranja. Istovremeno su istakli neophodnost njegovog prekida i davanja prednosti programu bombardera. Tvrdeći da su oni borbeno efikasniji. Na to je Generalni direktor Instituta za vazduhoplovne studije reagovao da je izvršeno reprogramiranje projekta F-35 dokaz poverenja u njega, a ne skrivanje nekih njegovih nedostataka i nisu to mere za njegovo veštačko preživljavanje.[66] Lokid Martin je takođe izjavio da je F-35 projektovan da dejstvuje sa bombama i raketema skrivenim u „bunkeru“ pri maksimalnoj nadzvučnoj brzini, što posebno određuje njegove visoke borbene i operativne karakteristike u odnosu na druge avione.[67]
U 2008. godini mediji su objavili da je napravljena simulacija borbe Su-35 i F-35, u kojoj pobeđuje Suhoj. Na osnovu te informacije je australijski ministar odbrane zatražio zvanični izveštaj o tome. U poslatom izveštaju je navedeno, da je simulacija bila neprecizna i da uneti podaci u simulacioni model nisu bili tačni za oba aviona.[68]Pentagon i Lokid Martin su istakli da se ove simulacije ne odnose na borbu vazduh-vazduh.[69] Pri tome, Lokid Martinovo saopštenje ukazuje da se simulacije vazduhoplovstva odnose na mogućnosti učinka F-35 u borbi vazduh-vazduh protiv mogućih neprijatelja koji su opisani kao lovci četvrte generacije, pri tome se tvrdi da je F-35 od njih za 400% efikasniji. Vazduhoplovstvo tvrdi da F-35 ima značajnu prednost u borbenom zaokretu u odnosu na sadašnje i buduće pretnje u borbi vazduh-vazduh, uključujući i Suhoja. Priroda simulacije, kao i uslovi na osnovu kojih se tvrdi da je veća efikasnost od 400% ostaje nejasna, kako i na osnovu čega je to izvedeno.
Što se tiče prvobitnog plana da se „utope“ samo dve rakete vazduh-vazduh u trup F-35, vazduhoplovni stručnjaci smatraju da je to malo i rizično da se sa tim ulazi u borbu vazduh-vazduh.[70] Međutim, Norvežani su zahtevali opremanje F-35 sa šest projektila AIM-120D do 2019. godine.[71]
Na pisane kritike za borbenu sposobnost vazduh-vazduh i za performanse aviona F-35, sa tvrdnjom da mu je slab borbeni zaokret i sposobnost penjanja, probni pilot firme Lokid Martin je uzvratio sa mišljenjem „da u borbi vazduh-vazduh F-35 ima skoro isti potisak kolika mu je i težina, kao i da ima sistem komandi leta koji mu omogućava da bude u potpunosti upravljiv čak i na napadnom uglu od 50 stepeni“.
Čen Hu, urednik u časopisu „Svetska vojna pitanja“ (engl.World Military Affairs), istakao je da je F-35 preskup, jer se sa njim pokušavaju obezbediti tri tipa lovca potrebnih mogućnosti za sve tri američke odbrambene službe u zajedničkom rešenju jednog aviona. Takođe se pokušavaju zajedno proizvoditi na istoj traci sa 80% indentičnih delova. Smatra da studija izvodljivosti nije bila realna i da su podbacile finansijske procene. U prvobitnim razmatranjima, odbačena je opcija upotrebe „tajfuna“ u britanskoj mornarici zbog njihovog planiranog korišćenja američkog F-35. Ponovljenim razmatranjem plana strategije odbrane Velike Britanije, oktobra 2010. godine, konstatovana su kašnjenja i finanska ograničenja za F-35. Pored toga, primena F-35 zahteva dopunske radove i troškove na nosačima aviona na uvođenju modifikacija sa katapultom za ubrzavanje na elektromagnetni princip. Iz tih razloga je vraćena ideja na mornaričku verziju Jurofajtera i najavljeno odustajanje od porudžbine mornaričke varijante F-35.[72][73] Američki stručnjak za odbranu Vinslov Viler (engl.Winslow T. Wheeler) i konstruktor aviona Pjer Sprej (engl.Pierre Sprey) ističu, da je F-35 „težak i usporen“, kao i da ima „male sposobnosti za velike utrošene pare“. Između ostalog, ističu i nedostatak protivpožarnih mera bezbednosti. Njihov konačni zaključak je da bi bilo bolje za svako ratno vazduhoplovstvo da održava svoje postojeće avione F-16 i F/A-18 u odnosu na kupovinu novih F-35.[74] Predstavnik Lokid Martina je istakao da nedostajanje protivpožarnog sistema ima zanemarljiv uticaj na sposobnost preživljavanja aviona.[75]
U kontekstu prodaje F-35 Izraelu, tvrdilo se da su F-35 na nivou F-15 koji će biti prodati u Saudijskoj Arabiji. Visoki američki zvaničnik izjavio je da će F-35 biti „najneuočljiviji, najsofisticirani i najsmrtonosniji taktički lovac u vazdušnom prostoru“ i dodao je da će protiv eventualno suprotstavljenih F-15 biti apsolutni pobednik.[76] RAF-ov pilot Stiv Long (engl.Steve Long) je nakon leta na F-35 u 2010. godini, rekao:[77]
Ovaj avion će dati RAF-u i britanskoj mornarici značajan skok u mogućnosti pilota za borbu u vazdušnom prostoru. Avion poseduje izuzetan nivo bezbednosnih upozorenja i informacija o tome šta se dešava u vazdušnom prostoru i na bojnom polju ili na okeanu, ispod svojih veoma naprednih i sofisticiranih senzora. On će se priključiti koalicionim snagama i prenosiće tu sliku i informacije svima ostalim učesnicima u borbi.
Ekspert Lokid Martina je istakao „da elektronska prednost F-35, koju poseduje u odnosu na svaki drugi taktički avion u svetu, može biti važnija u budućim misijama od manevarskih karakteristika, iako probni piloti tvrde da agilnost odgovara ili prevazilazi svakog lovca u svetu, izuzev F-22 raptora“. Ključni deo priče F-35 je detekcija i elektronska zaštita, prezentirane na ekranu lovca. Zagovornici F-22 raptora često žale za dvomotornom verzijom, ističući da jedan motor F-35 ne može da odgovara aerodinamičkom manevrisanju kao dvomotorni F-22 raptor. To je tačno, ali zato F-35 nudi superiornu situacionu svest i komunikacije, jer je njegova elektronika novija.[78]
U 2011. godini, kanadskim političarima je postavljeno pitanje pouzdanosti aviona F-35 sa jednim motorom (za razliku od dvomotornih konfiguracija koje obezbeđuju dvostruku rezervaciju pouzdanosti sa aspekta pogona). Kanada je imala prethodno iskustvo sa visokom stopom udesa sa jednomornim avionom Lokid CF-104 Starfajter, kod koga su mnogi udesi bili vezani za otkaz motora. Ministar odbrane Piter Mekej, kada je upitan šta bi se desilo ako na F-35 otkaže taj jedan motor na krajnjem severu, izjavio je: „neće“.[79][80][n 3]
U novembru2011. godine, Pentagonov tim za studije je identifikovao 13 oblasti od interesa koje su ostale da se razmotre i unaprede na F-35:[80]
Prikazivač integrisan na viziru pilotove kacige ne funkcioniše ispravno.
Podsistem gorivnog otpada predstavlja opasnost od požara.
Integrisani pogonski paket je nepouzdan i teško se opslužuje.
Kuka za hvatanje zaustavnog užeta nepouzdano radi, na varijanti F-35C.
Klasifikacija „pitanja preživljavanja“, za koje su spekulisalo da je ugroženo sa računarskom krađom.
Aerodinamika trisoničnog krila, baziranog na principu „švedskog stola“ je lošija nego što se mislilo.
Vek strukture neće preći životni vek letelice.
Realizacijom programa ispitivanja u letu treba otkriti sve slabe oblasti.
Preti opasnost da će varijanta F-35B preći kritičnu težinu, koja će joj ugroziti perfomanse vertikalnog poletanja, sletanja i leta.
Sistem provetravanja i grejanja kabine ne radi dobro, na varijanti aviona F-35B.
Automatizovani informacioni sistem logistike je samo delimično razvijen.
Prednaponska zaštita na F-35 nije verifikovana, za oblasti koje izazivaju zabrinutost.
U decembru 2011. godine, Pentagon i Lokid Martin su se sporazumeli da se osigura finansiranje i realizacija za početak pete partije aviona F-35, čiji standard još nije definisan i pored opštih nacionalnih mera štednje koje utiču na program.[81]
Po spoljnem izgledu, F-35 je manje više konvencionalan avion. On je jednomotorni, elegantniji „brat“ od dvomotornog F-22 raptora, na kome je primenjeno dosta njegovih rešenja. Projekat izduvnih mlaznica motora je inspirisan rešenjem Dženeral dajnemiksa za mornaričkog supersoničnog lovca sa vertikalnim poletanjem i sletanjem, koje je predloženo još 1972. godine.[82] Za specifičan razvoj varijante F-35B, Lokid se konsultovao sa Jakovljevim projektnim biroom, koristeći njegove konstruktivne podatke iz njihovog eksperimentalnog aviona Jak-141. Tako da su neka rešenja sa eksperimentalnog aviona Jak-141, koja nikada nisu serijski realizovana, to doživela na američkom F-35B.[83] U SAD je bilo nekoliko eksperimentalnih projekata, demonstraciono realizovanih i ispitanih početkom šezdesetih godina, uključujući i mornarički neuspeli avion Rokvel XFV-12. Konačno, F-35B je prvi američki operativni nadzvučni avion, sa vertikalnim poletanjem i sletanjem.
F-35 ima maksimalnu brzinu ekvivalenta Mahovom broju od M = 1,6. Detaljnije ostale karakteristike, za sve tri varijante, date su u tabeli u poglavlju „karakteristike“. „Lajtning II“ je znatno teži od „lakih lovaca“ koje treba u perspektivi da zameni. Prazan i sa maksimalno bruto težinom, on je najbliži avionu F-105 Tanderšifu, koji je najveći jednomotorni lovac od vijetnamskog rata do sada. Međutim, F-35 poseduje moderan motor, sa preko 60 odsto više potiska u avionu iste težine, tako da je po vrednosti potiska i specifičnog opterećenja krila mnogo bliži avionu F-16 Fajting falkon (vidi opšte uporedne razlike F-35 u izgledu u planu, u odnosu na aktuelne lovačke avione, na donjoj slici, otvori).
Pomoćnik Sekretara vazduhoplovstva za materijalne nabavke, general-potpukovnik Marko Mistres je rekao da je F-35 projektovan da bude američki „vrhunski ubica raketnih sistema zemlja-vazduh, jedinstveno opremljen za ovu misiju sa velikom procesorskom moći, sa savremenim radarom sa antenom sa prorezima (elektronsko skeniranje), sa naprednom kamerom za prepoznavanje ciljeva i sa visokom integracijom svih sistema“.[84]
Neke od prednosti u odnosu na trenutnu generaciju lovačkih aviona su:
Izdržljivost, lako se održava tehnologija za smanjenje uočljivosti prvenstveno obloga od kompozitnih vlakana preko oplate zmaja aviona, umesto teškog održavanja obloge od specijalnih boja koje se trenutno koriste;[85]
Integrisana avionska oprema i fuzija signala senzora, koja kombinuje informacije pri isključenim i uključenim grupama senzora u nameni da se poveća situaciona svest pilotu i poboljša identifikacija cilja i dejstva oružja i to relejno uključeno na informacije pa brzo na isključeno;
Visoka brzina prenosa signala, uključujući umrežavanje IEEE 1394b i optička vlakna;
Autonomna globalna logistička provera (engl.Autonomic Logistics Global Sustainment, ALGS), autonomni logistiki informacioni sistem (engl.Autonomic Logistics Information System, ALIS) i automatsko održavanje sistema za upravljanje (engl.Computerized Maintenance Management System, CMMS) pomaže da se obezbedi raspoloživost aviona sa minimalnim održavanjem radne snage.
Lokid Martin tvrdi da je F-35 namenjen da ima sposobnost za blisku i borbu na distanci vazduh-vazduh, dok F-22 raptor samo na distanci. Kompanija je predložila da F-35 zameni većinu aviona u vazduhoplovstvu (vidi sliku gore u poglavlju „Zahtevi programa JSF i izbor koncepcije“). Predložili su da lovci F-15C/D budu u ulozi vazdušne superiornosti a F-35B i F-15E Strajk igl u ulozi za borbu vazduh-vazduh na malim visinama i vazduh-zemlja.[87] F-35A ne nosi isto naoružanje vazduh-vazduh kao F-15E Strajk igl, a oba su sposobna za dejstvo u uslovima male vidljivosti s tim što „lajtning II“ ima za preko 80 procenata manji borbeni radijus, upoređujući oba aviona u borbenoj konfiguraciji.[88]
Predstavnik Lokid Martina je podvukao da je F-35 ima prednost u odnosu na F-22 u fleksibilnosti upotrebe i u naprednim senzorima sa sofisticiranom fuzijom informacija (vidi sliku dole).[89]
Većina delova strukture od kompozita u F-35 su napravljeni od „bismaleimida“ (engl.bismaleimide, BMI) (hemijski kompozit sa formulom H2C2(CO)2NH) i epoksit smole.[90] Prvi će F-35 biti serijski proizvedeni avioni sa primenjenom strukturom od „nanokompozita“, ugljenične nanocevi ojačane sa epoksidom.[91][n 4]
F-35 program je obezbeđen od korozije na osnovu stečenog iskustva na F-22, koji je imao te probleme kada je uveden u operativnu upotrebu 2005. godine. F-35 koristi specijalnu tehniku u kompaktnosti strukture bez poroznosti sa čime se izbegava galvanska korozija na oplati. Pored toga što ima manje poroznosti u svojoj oplati, ima i bolju drenažu za odvođenje vode.[93]
Studijom američke mornarice je pokazano da će održavanje F-35 koštati trideset do četrdeset procenata više od sadašnjih lovaca.[94] Pentagonova je studija pokazala da će troškovi održavanja celokupne flote F-35, u toku njenog životnog veka, iznositi jednu milijardu dolara.[95]
Motor F135-PW-600 na varijanti aviona F-35B, sa izlaznim vratilom za pogon Rols Rojsovog uzgonskog ventilatora.
Jednomotorna konfiguracija F-35 uslovljava snažan motor za ispunjavanje zahteva u borbi u vazdušnom prostoru. Kao prvi potencijalni kandidati su bili motori P&W F135, i Dženeral elektrik/Rols Rojs F136. Prvi je bio raspoloživ, a drugi je trebao da se još razvija, što je otkazano do decembra 2011. godine. Izabran je motor P&W F135 za sve avione F-35. To je najjači avionski motor koji je ikada napravljen za lovački avion.[5][96][97]
Varijanta F-35B je opremljena i sa sistemom za dobijanje uzgonskog potiska koji proizvodi Rols Rojs. Razvio ga je Lokid Martin, po uzoru na sovjetsko rešenje za eksperimentalni avion Jak 141.[98][99]
F135-PW-100 — na avionu F-35A sa klasičnim poletanjem i sletanjem,
F135-PW-400 — na avionu F-35C koji koristi palubu nosača aviona za poletanje i sletanje i
F135-PW-600 — na avionu F-35B sa sistemom za vertikalno poletanje i sletanje.
Motor F135 je razvijen iz F119, koji je na F-22. Razvijen je i proizveden u svim varijantama od 128,1 kN i 191,3 kN potiska, bez i sa dopunskim sagorevanjem. Firma Prat end Vitni ukazuje na to da je F135 pogodniji za održavanje, u poređenju sa motorima na F-16 Fajting Falkonu (P&W F100 i F110 GE). Pošto F135 ima oko 40% manje delova od svog prethodnika, povećana je pouzdanost. Istovremeno je potebno manje rada i ljudi za njegovu zamenu.
Prvobitno je bilo planirano da se F135 opremi sa istim dvodimenzionalnim mlaznikom za upravljanje vektorom potiska, koji se koristi na F-22. Nije jasno zašto se odustalo od toga rešenja, koje daje poboljšanja u manevru i smaljuje IC odraz aviona. Najverovatnije je to urađeno zbog problema upravljanja kod varijante aviona F-35B.
Merenjem buke koju proizvodi prototip F-35A AA-1, konstatovano je da je veća kod aviona F-35 za 10 do 18 dB u odnosu na F-15 igl.
Ispitivana je mogućnost dobijanja većeg potiska motora F135 i postignuta je maksimalna vrednost od preko 220 kN. Delimični motiv Prat end Vitnija za ovo, bile su i tvrdnje konkurencije da je GE F136 u stanju da proizvodi veći potisak od 190 kN, što je bio dotadašnji najbolji rezultat za F135.[101] U avion F-35B integrisan je najmoćniji motor ikada instaliran u avione u toku svetske vazduhoplovne istorije.
Rad turbine, ležajeva i ostalih delova u motoru se prati pomoću senzora, uz bežični prenos informacija se neprekidno detektuje stanje.[102]
Dženeral elektrik/Rols Rojs F136 (GE/RR F136) je razvijan od YF120. To je bila konkurentska opcija motora za „Napredni taktički lovac“, a razvijen je za upotrebu u avionima koji su prethodili „raptoru“, YF-22 i YF-23. Proces izbora motora je bio između YF120 i YF119, pošto tada nije izabran nikad serijski nije ni proizvođen. Za projekat F-35 Dženeral elektrik je želeo da konkuriše sa tim motorom i u tu svrhu je oformljen konzorcijum Dženeral elektrik – Rols Rojs, sa učešćem GE 60% i 40% RR. Ta nova verzija je nazvana F136, a prvo ispitivanje je bilo 21. jula2004. godine, u opitnom centru u Ohaju. Tada je prototip dostigao maksimalni potisak od oko 178 kN sa dopunskim sagorevanjem i 106 kN bez dopunskog sagorevanja.[103]
U avgustu2005. godine, Dženeral elektrik je dobio ugovor za razvoj motora u iznosu od 2,4 milijarde američkih dolara. Trebalo je završiti razvoj motora F136 do 2013. godine.[103] Američka vlada je donela odluku 6. februara2006. godine, da je isporučioc motora F135 firma Prat end Vitni za avion F-35. Glavni razlog za to je što je F135 razvijen iz F119, koji je u operativnoj upotrebi na „raptoru“, zbog unifikacije delova i tehničkih procedura održavanja.[104] Tu su nastala određena neslaganja kooperanata Amerike i Velike Britanije, zbog sukoba ekonomskih interesa. Američko ratno vazduhoplovstvo se isključivo opredelilo za upotrebu motora F135 zbog uštede kod navedenih troškova od oko 30 odsto. Zbog ekonomskih interesa, odluka se suočila sa kritikama u Britaniji. Dženeral elektrik je krajem 2006. nastavio razvoj F136, sa dobijenim finansijskim sredstvima od Kongresa, iz rezervi za fiskalnu 2007. godinu.
Pri ispitivanju motora F136, 2009. godine, dobijen je potisak od oko 190 kN. U leto2009. godine, Prat end Vitni je povećao cenu za F135 pa su mnogi u američkom Senatu predlagali izdvajanje novčanih sredstava za nastavak razvoja F136.[105][106] Smatrajući da to daje posebnu prednost na izvoznom tržištu za povećanje konkurentnosti aviona F-35, sa mogućnošću izbora između opcija i sa dva motora.[107] Predstavnički dom Senata je glasao protiv predloga Predsednika Obame i Sekretara za odbranu Roberta Gejtsa za produžetak finansiranja motora F136, 30. jula2009. godine.[108] Međutim, početkom septembra 2009. godine, stavka za to finansiranje je uklonjena iz budžeta u korist dodatne nabavke deset transpornih aviona C-17. Sredinom 2011. godine, Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Američkih Država je saopštilo odluku Dženeral elektriku i Rols Rojsu da se zaustavlja rad na razvoju motora F136.
Sistem za uzgonski potisak se sastoji od uzgonskog ventilatora, kardana, dva bočna kompenzaciona mlaznika za upravljanje sa valjanjem aviona (oko „X“ ose) i mlaznice sa tri pokretna segmenta koji se koordinirano zakreću na dole oko svojih šarki-ležajeva. Kroz ove dve bočne mlaznice preusmerava se hladan vazduh iz kompresora motora, pri malim brzinama aviona kada je nemoguće upravljanje sa krilcima i flaperonima.[109][110] Ventilator je pogonjen sa vratilom od dvostepene turbine niskog pritiska, preko kardana i menjačke kutije.[98][111] Potisak je vektorisan sa pomeranjem segmenata mlaznice oko svojih obrtnih osa („šarke-ležišta“), tako da se skreću izduvni gasovi glavnog motora na dole, od 0° do oko 95°. Uzgonski ventilator je iza kabine, ispred težišta aviona, prečnik mu je 1,25 m. On sa uzgonskom (vertikalnom) silom od približno 80 kN poništava moment poniranja i sabira se sa uzgonskom komponentom glavnog potiska motora za uravnoteženje aviona duž „Z“ i oko „Y“ ose.[112][113]
Tri pokretna segmenta su dijagonalno isečena preko prirubnica u cevi mlaznice, koja kad se zakrenu skrenu vektor potiska motora na dole. Ta rotacija za oko 95 stepeni traje oko 2,5 sekunde i stvara komponentu veličine oko 100 kN. Dakle, avionu F-35B je za vertikalno uzletanje ukupno na raspolaganju potisak (uzgon) od oko 180 kN (80+100), pošto se na tome režimu ne može koristiti dopunsko sagorevanje motora F135-600. Potreban prostor, u zadnjem delu trupa, za zakretanje tri segmenta mlaznice, obezbedi se otvaranjem namenskih vrata u tome delu trupa.
Sa mlaznicama komande valjanja u krilima stvara se oko 2 h 9 kN potiska, odvodeći vazduh iz kompresora avionskog motora.
Za motor F135-600 je ovaj sistem razvijen u saradnji Rols Rojsa i Prat end Vitni za avion F-35B. Rols Rojs je pokrenuo u Bristolu, u Velikoj Britaniji, ekstenzivan razvoj i integraciju programa, i bio je odgovoran za odvijanje programa i opremu uzgonskog ventilatora i projekta mlaznica sa tri pomerljiva segmenta. Tim u Indijanapolisu, SAD, odgovoran je za menjač, kvačilo, disk vratila i sistem mlaznica za upravljanje sa valjanjem i ispitivanje cele instalacije uzgonskog ventilatora.[98][99][114]
U F-35A je integrisan četvorocevni top GAU-22/A, razvijen iz GAU-12, kalibra 25 mm.[115]Top je interno ugrađen u zmaj aviona F-35A, sa 182 granate, a kod varijanti F-35B i F-35C u spoljnem kontejneru sa 220 granata. Kontejner sa topom kod varijanti B i C, ima karakteristike smanjene uočljivosti. Ovaj kontejner može alternativno da se koristi u budućnosti za različitu opremu, kao što je oprema za elektronsko ratovanje, izviđanje, ili za ometanje radara.[116]
F-35 lajtning II poseduje dva unutrašlja „bunkera“ sa po dve vezne linije, za smeštaj i prihvat naoružanja i spoljne nosače ispod krila sa četiri linije i dve blizu njegovih krajeva (vidi ilustraciju za nosivost na 11 linija, slika ispod teksta). Dva spoljna nosača predviđena su samo za nošenje raketa za borbu vazduh-vazduh AIM-9X sajdvinder i AIM-132 ASRAAM.[117] Na drugim nosačima mogu se nositi AIM-120 AMRAAM, Storm šadou (engl.Storm Shadow), AGM-158 JASSM (engl.Joint Air to Surface Stand-off Missile), krstareće rakete, vođene bombe i rezervoari za gorivo od 1.800 i 2.300 litara. Na udaljenijim podkrilnim nosačima avion može da nosi rakete, bombe i rezervoare za gorivo, s tim što je tada više izložen radarskoj detekciji. U unutrašnjim „bunkerima“ može nositi rakete vazduh-vazduh, u varijanti opterećenja osam AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9X sajdvinder na krajnjim podkrilnim nosačima. Predviđena je i konfiguracija sa šest bombi od po 910 kg, dve rakete AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9X sajdvinder.[118][119] Opterećenje u unutrašnjim „bunkerima“, do dve bombe od po 910 kg vazduh-zemlja (BRU-68), varijante A i C, a varijanta B bombe (BRU-67) dva tipa od 450 kg, zajedno sa dva manja oružja, obično dve rakete vazduh-vazduh [118]. U „bunkerima“ se mogu nositi AIM-120 AMRAAM, AIM-132 ASRAAM i JDAM - do težine od 910 kg, integrisan kontejner AGM-154 za razne vrste naoružanja kao što su protiv-oklopne rakete i klaster municija.[118] Sa svojim sposobnostima nosivosti F-35 može da prihvati i oružja od starih lovaca, koje će u perspektivi da zameni, kao i od starijeg „brata“ F-22 raptora.[120]
Firma Lokid Martin navodi da se nošenje oružja može konfigurisati u opciji sve vazduh-zemlja ili sve vazduh-vazduh i predložio je da standard bloka 5 poseduje po tri unutrašnja „bunkera“ umesto dva, zamena za tešku bombu su dva manja oružja kao što su rakete vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM. Nadogradnja uključuje do četiri bombe malog prečnika GBU-39 u svakom „bunkeru“ (po tri u „bunkeru“ varijante F-35B),[121] ili četiri GBU-53/B u svakom „bunkeru“ za sve tri varijante F-35; četiri rakete vazduh-vazduh MBDA meteor mogu se trenutno prilagoditi unutrašnjem prostoru i mogu se integrisati u „lajtning II“. Način da se raketa „meteor“ reprojektuje sa manjim stabilizirajućim površinama za avion F-35, otkriven je u septembru2010.[122][123]Velika Britanija je prvobitno planirala da se stavi u „bunkere“ do četiri AIM-132 ASRAAM, ali to je promenjeno na 2 unutrašnje i 2 na spoljne potkrilne nosače.[124] Planirano je da se rakete postave na spoljne nosače, posebno projektovane sa neznatno povećanom radarskom površinom poprečnog preseka aviona F-35. Raketa „meteor“ moći će se koristiti i za bliska rastojanja, neposredno iza granice vizuelnog polja i to bez upotrebe radara. To je veoma značajno, zato što u takvoj upotrebi radar nema emisiju i nije predmet lake detekcije od protivnika.[116]
Norveška i Australija finansiraju program F-35 u cilju prilagođavanja prostora unutrašnjeg prostora „bunkera“ integraciji mornaričkih raketa. Ovo će biti višenamenska verzija, pod nazivom engl.Joint Strike Missile (JSM) i u „bunkerima“ će biti samo krstareće rakete. Studije su pokazale da je F-35 u stanju da ih nosi dve u unutrašnjim „bunkerima“, a četiri dodatne rakete mogu biti potkačene spolja. Raketa ima očekivani domet veći od 278 km.[125] Norveško ministarstvo odbrane je 12. aprila2011. godine najavio fazu razvoja 2 sa procenom troškova.[126]
Nuklearna bomba B61 je planirana da bude operativna na F-35 u 2017. godini, ali kašnjenje celog programa aviona može da to dovede do odlaganja.[127]
F-35 lajtning II je najsavremeniji avion pete generacije. Znak raspoznavanja aviona ove generacije je uspešna primena savremene „stelt“ tehnologije, što je kod „lajtninga II“ učinjeno i to bez većeg ugrožavanja ostalih karakteristika. Sa uspešnom primenom „stelt“ tehnologija značajno je smanjena površina radarskog preseka aviona F-35, kao i emisija ostalih izvora za detekciju sa drugim senzorima (vidi sliku ispod). U toj funkciji, na F-35 su primenjene najsavremenije tehnologije u domenu:[128]
specijalnih materijala za gradnju strukture koji upijaju radarske zrake,
presvlake ukupne „okvašene“ površine sa premazom koji ne reflektuje radarske zrake,
smeštaja svih tereta u konturu zmaja aviona,
spoljnjeg oblikovanja za malu uočljivost i smanjene refleksije (sa oštrim ivicama),
„skrivanja“ toplotnih izvora i
maksimalnog smanjenja nivoa emisija radara i druge opreme.
Očigledno je da se ovi uslovi ne mogu ispuniti prepravkom postojećeg borbenog aviona četvrte generacije u petu, već se mora razviti novi, po odgovarajućim zahtevima. Za razliku od prethodne generacije lovačkih aviona, F-35 je projektom oblikovan i definisan za smanjenu uočljivost bez bitnijeg ugrožavanja ostalih borbenih i letnih karakteristika.[129]
Lovački avioni koji su sada u upotrebi (F-15 igl, F-16 Fajting Falkon, F/A-18 Hornet) su uočljivi za neprijateljske senzore, pošto uvek nose velike spoljne rezervoare, a da bi to izbegao F-35 leti u najvećem broju misija samo sa unutrašnjim gorivom, zbog čega ima unutrašnje rezervoare velike zapremine. Zbog karakteristika „tajnosti“ korišćeni su specijalni materijali u izgradnji zmaja aviona, uključujući i presvlaku od veštačkih mat-vlakana.[85][130] Za razliku od F-16 i F/A-18, F-35 nema pretkrilca, a umesto njih koristi diskretne generatore uzgonskog vrtloženja na isti način kao i SR-71 blekbird.[116] Male neravnine na ulazu u usisnik jednostavno poboljšavaju kvalitetan protok vazduha do motora u širokom spektru uslova promene brzine aviona. Ovo konstruktivno rešenje, za poboljšanje dotoka vazduha u motor, takođe poboljšava diskretnost aviona, odnosno poboljšava njegove karakteristike smanjivanja uočljivosti.
Uprkos tome što je F-35 manji u odnosu na F-22 raptor, ima veći radarski presek. Za F-35 se kaže da mu je otprilike odraz identičan metalnoj lopti, veličine kao za golf, a za „raptora“ da je umesto metalne to mermerna kugla iste veličine.[130] F-22 je projektovan tako da bude teško uočljiv za sve vrste radara, iz svih pravaca.[131] F-35 ima najmanji radarski odraz sa čeone strane, zbog kompromisa u projektnim rešenjima. Njegove površine su oblikovane prema kriterijumu umanjenja efekata najboljih protivničkih radara, koji rade u X i na gornjoj granici S opsega. Ovakvi radari su obično ugrađeni u lovačke avione i u raketne sisteme tlo-vazduh, sa radarskim vođenjem raketa. Avion F-35 se lakše otkriva sa radarom drugih radnih učestanosti.[131] Oblik aviona značajno utiče na površinu radarskog preseka, zato se istom mora posvetiti posebna pažnja da tokom proizvodnje održi vernu kopiju „spoljnjeg oblika etalonskog alata (kalupa)“.[132] Posle proizvodnje i svake veće popravke, u toku operativne upotrebe, sa zemaljskim ispitnim radarom se merenjem proverava površina radarskog preseka F-35, što nije bilo prisutno kod prethodne generacije aviona.[128][133]
Smanjenje uočljivosti se ne rešava samo smanjenjem površine radarskog preseka, već avion mora biti teško uočljiv i za druge senzore, koji rade na drugim principima. U to spada, da nije upadljiv zvučni i toplotni izvor, kao i da nije upadljivo vizuelno uočljiv. O svima ovim elementima je vođeno računa pri projektovanju aviona F-35.[129][134]
Krajem 2008. godine, vazduhoplovstva zemalja kooperanata su sa prvim svojim izveštajima otkrili da je F-35 oko dva puta glasniji na poletanju od aviona F-15 igl i do četiri puta glasniji tokom sletanja.[135] Kao rezultat toga, stanovnici u blizini vojnih aerodroma su tražili da se preduzmu mere za očuvanje životne sredine, koja je značajno ugrožena sa velikim nivoom buke. Pokrenuta je izrada studije koja se odnosi na smanjenje buke F-35, na propisan nivo.[135] Građani iz Floride, u februaru 2009. godine, zapretili su da će tužiti vazduhoplovstvo zbog predstojećeg dolaska F-35 u bazu, a tužba je podneta u martu 2010. godine.[136][137] Sa svojim izveštajima u martu 2009. godine, Lokid Martin i ratna vazduhoplovstva zemalja kooperanata su pobijala te tvrdnje, dokazujući da su preciznija merenja pokazala manji nivo buke od postojećih aviona. Tvrdeći da je buka manja nego što je prikazano u prvom izveštaju, „da je F-35 samo izjednačen sa bukom F-16, opremljenim sa motorom Prat end Vitni F100-PW-200, a tiši je od F-22 raptora i F/A-18E/F Super horneta“.[138] Međutim, sa kasnijom zajedničkom studijom Lokid Martina i američkog vazduhoplovstva zaključeno je da je nivo buke F-35 ipak uporediv sa F-22 raptorom i F/A-18E/F Super hornetom.[139]
Avion F-35 karakteriše „panoramski prikazivač“, širine kabine, dimenzija 50 H 20 cm, s tim da nema gornji nišanski prikazivač.[3][5] Poseduje kabinski sistem za prepoznavanje glasa pilota i njegovih govornih naredbi, za „komandu glasom“. Tu je direktan „ulaz“ glas pilota, što mu obezbeđuje poboljšanje sposobnosti i efikasnosti u upravljanju sa F-35, u odnosu na trenutnu generaciju opreme i interfejsa sa njom. F-35 će biti prvi američki operativni avion, koji koristi ovaj sistem, koji je isproban na nekim postojećim avionima kao što je F-16.[140]
U kabini, svih varijanti aviona F-35, integrisana je kaciga sa sistemom pokazivanja na viziru. Upotrebljena kaciga je već u operativnoj upotrebi na avionima F15, F16 i F/A-18.[141] Pri dosadašnjoj upotrebi ovog sistema, na sadašnjim avionima, zadržan je gornji prikazivač (nišanska glava) u kabini, ali na ovom avionu to nije. Ovde je kaciga, sa integrisanim ekranom, potpuno preuzela ulogu nišana. F-35 će biti prvi avion bez gornjeg (nišanskog) prikazivača ugrađenog iza vetrobranskog stakla, jer su sve njegove funkcije prenete na prikazivač na kacigi pilota. Pilot upravlja sa avionom F-35 preko malih bočnih ručica, po sistemu HOTAS, stalno sa obe ruke na bočnim komandnim polugama (engl.hands on throtle and stick) (vidi sliku kabine desno i dole). Na ta dva bočna rukohvata su raspoređene i sve ostale komande — prekidači.
Pilot je smešten u izbacivo sedište Martin Bejker US16E, u svima varijantama F-35.[142]Izbacivo sedište Martin Bejker US16E je projektovano sa zahtevnim performansama, prvenstveno za bezbednost pilota sa aspekta svakog moguće zatečenog režima leta, opterećenja i terena iznad koga se pilot katapultira. F16 ima sličnu kabinu i zato se isti koristi kao prelazni avion, za obuku pilota, pre početka letenja na F-35.[143]
Komande leta su električne, digitalne (engl.fly-by-wire), kao i na avionu F-22 raptor. Pri njihovom projektovanju primenjena je najsavremenija tehnologija automatskog upravljanja, sa najnaprednijim softverom i zakonima upravljanja, što je posebno izraženo kod varijante F-35B, gde se upravlja i sa uzgonom potiska motora. Želja pilota se brzo transformiše u optimiziran električni signal, koji je ulaz u „elektrohidrostatičke pokretače“ komandnih površina. To je i jedina razlika u odnosu na druge savremene avione, da se ne koriste hidropokretači već „elektrohidrostatički pokretači“, zbog činjenice da avion F-35 nema klasični hidraulički sistem, već autonomne elektro–hidrauličke sisteme (integrisan elektro–hidraulički energetski sistem sa izvršnim mehanizmom).[9][86]
Senzori, u kombinaciji radio frekvencije i infra crvene detekcije (SAIRST) na avionu F-35 kontinuirano prate cilj u blizini aviona, a sistem montiran u kacigi pilota sa ekranom na viziru (engl.uhelmet-mounted display system — HMDS) ih prikazuje i vrši izbor po prioritetu. Ova kaciga sa sistemom HMDS zamenjuje sklop gornjeg nišanskog prikazivača, koji se koriste na ranijim lovačkim avionima. Ovako opremljen, F-35 ne mora da bude fizički usmeren na izabrani cilj, da bi njegovo oružje bilo efikasno upotrebljeno.[118][144] To je moguće sa senzorima koji prate i obezbeđujuju parametre za gađanje obližnjih neprijateljskskih aviona iz bilo koje orijentacije, a istovremeno se pilotu prikazuju odgovarajući nišanski podaci na prikazivaču ugrađenom u vizir njegove kacige. Te informacije istovremeno „snabdevaju“ glavu za navođenje lansirane rakete sa neophodnim podacima. Cilj je pilotu vidljiv bez obzira na koji način je otkriven, a na ovaj način se postiže veća efikasnost i skraćuje potrebno vreme za upotrebu oružja, u odnosu na dosadašnji obavezan proces usmeravanja aviona, nišanske glave i oružja prema cilju.[118][145]
Ovaj sistem daje avionu F-35 prednost u osmatranju, orijentaciji, odlučivanju i borbenom dejstvu. Automatizacija i integracija senzora i fuzija njihovih informacija na prikazivaču u kacigi, obezbeđuje pilotu više vremena za odlučivanje i borbu. Ne gubi vreme na procedure leta, već se prvenstveno fokusira na ciljeve i preteće opasnosti od njih.[146]
U procesu uvođenja ovog sistema pojavili su se problemi, te je Lokid Martin, 1. marta2011. godine, dao novu specifikaciju i projekat.[147] Alternativni sistem je baziran na naočarima za noćno osmatranje, a isporučen je od strane britanskog BAE sistema.[148] Isporučeni sistem BAE još uvek ne ispunjava sve zahtevane karakteristike kacige sa HMDS, a kada se dovede na zahtevani nivo, biće uvedene sve preostale, predviđene funkcije.[149] Lokid je na osnovu zaključenog ugovora, 2011. godine, obavezan da otkloni sve iskrsle nedostatke na kacigi pilota sa HMDS. Poboljšano prikazivanje se očekuje da bude raspoloživo u trećem kvartalu 2013. godine.[150]
Upotreba novog BAE sistema zahtevaće odgovarajući reprojekat kabine.[151]
Sistem senzora i komunikacioni paket, na avionu F-35, namenjeni su da olakšaju situacionu svest, donošenje odluka i upravljanje, kao i uspešno izvršenje osnovnog zadatka pilota — vođenje borbe. Oprema na avionu F-35 je visoko integrisana prema standardu MILSTD 1394B, sa ciljem da se što više njen rad automatizuje i tako što je moguće više smanji opterećenje pilota. Na taj način, on se može potpuno koncentrisati na svoje osnovne zadatke, a to su taktike postupke vođenja borbe, umesto na različite radnje oko upravljanja sa avionskim sistemima.[3][152] Ovo se uglavnom postiže kroz fuziju senzora, što znači da centralni računar, sve podatke senzora proceni i sastavlja u najprikladniju integrisanu sliku situacije na ekranu i pokazivaču na pilotovoj kacigi. Ovo omogućava da pilot na prvi pogled vidi celu taktičku situaciju. Kabinski ekran — prikazivač F-35, velikih je dimenzija 50 h 20 cm, pored njega je umesto gornjeg prikazivača samo postojeći na viziru kacige pilota. Upravljanje glasom je takođe uključeno u tu automatizaciju i rasterećenje pilota. Pri krstarenju, F-35 svoje vrlo napredne senzore koristi u opsegu slabog emitovanja energije, tako da smanjuje mogućnosti i verovatnoću svoga otkrivanja i presretanja od strane neprijatelja (engl.Low Probability of Intercept LPI).[77]
Za razliku od prethodnog aviona, kao što je F-22, softver za F-35 je najobimniji, najsloženiji i najteži deo u projektu.[153] On je najveći faktor koji može da odloži postizanje inicijalne operativne sposobnosti aviona F-35, koja je za sada zakazana za april 2016. godine.[154] Razvoj softvera za sisteme F-35 i njegovo ispitivanje je najteži deo posla proširenog razvoja, identifikacije u ispitivanju u letu i u razgraničenju u kasnijim koracima.[155]
Osnovni sistemi koji sačinjavaju ovaj kompleks senzora i opreme su:[118][145]
Glavni senzor aviona F-35 je radar AN/APG-81, sa aktivnim elektronskim skeniranjem (AESA), projektovan u firmi Nortrop Gruman na bazi „raptorovog“ AN/APG-77. Podrška mu je optoelektronski nišanski sistem (EOTS), postavljen ispod nosnog dela trupa aviona, koji je koncipirala firma Lokid Martin.[118][145][156]
Radar AN/APG-81 ima niz operativnih režima („modova“), uz poseban akcenat na režim vazduh-kopno (SAR) (vidi snimke desno i ispod). Za cilj radarske površine od 1 m² domet je oko 150 km[157], ovo je u opsegu učestanosti kada je mala verovatnoća presretanja, LPI) režim. Do avgusta2007. godine, osam jedinica je isporučeno, sa prve tri verzije softvera već implementirane i ispitane. Nortrop Gruman je ovo realizovao pre stvarnog roka. Do februara 2008. godine, realizovano je ispitivanje radara u ukupnom trajanju od 6.625 sati, uz 125 časova stvarnog leta. Radar APG-81 je prvi put poleteo na Nortropovom avionu laboratoriji BAC 1-11, u avgustu2005. godine.[158][159]
U toku opitnog leta na F-35 sa 60 odsto ugrađenog softvera, radar je pružio značajne mogućnosti, uključujući i veliki domet u režimu vazduh-vazduh, pretragu i akviziciju, kao i režim vazduh-tlo (SAR). Radar APG-81 detektuje ciljeve u vazduhu pre nego što to urade radari na avionima F-16 i F-18 (pogledaj sliku dole). Radar je integrisan sa sistemom za elektronsko ratovanje i izvršena je fuzija njihovih signala, što je funkcionisalo u prvim letovima. Pored toga, F-35 lajtning II je opremljen revolucionarnim Nortropovim elektro-optičkim sistemom, koji omogućava letelici da pasivno detektuje projektile i druge pretnje, kao i infracrveni senzor za dnevno i noćno osmatranje, čiji se signali direktno projektuju na viziru kaciga pilota za potpuni sferni pogled oko aviona (pogledaj sliku iznad).[158]
Optičkoelektronski nišan (engl.Electro-Optical Targeting System EOTS) je sistem za nišanjenje, kog je razvila kompanija Lokid Martin, na osnovu postojećeg XL za avion F-16 smeštenog u podvesni kontejner. Sistem je zasnovan na video-kameri visoke rezolucije i senzoru FLIR. Senzorski sistem EOTS se može upotrebljavati u režimu vazduh-zemlja i vazduh-vazduh. Istih je mogućnosti kao i nišanski sistem XR, s tim što se manje izlaže sopstvenoj detekciji (emituje manje energije).[160]
Može se koristiti u kombinaciji sa navigacionim sistemom na F-35. Senzor je stabilizovan u odnosu na ravan i može da izračuna rastojanja i pasivno bez laserskog osvetljenja. Lokid Martin je razvio više modela sistema za integraciju i ispitivanje. Kao platforma za ispitivanje korišćen je avion T-39 Sejbrlajner. Do februara 2008. godine, realizovano je 3.650 časova ispitivanja, od čega 10 sati u letu. U decembru2009. godine, počela je proizvodnja toga sistema. Od marta 2011. godine, EOTS se koristi na F-35.[113][118][129][145]
Snimanje sa DAS senzorima (automatski sastavljeno iz više slika).
DAS je skraćenica od (engl.Distributed Aperture System) se sastoji od šest dodatnih pasivnih infracrvenih senzora (kamera) raspoređenih po avionu. To je deo Nortrop Grumanovog sistema pod oznakom AN/AAQ-37, gde su prijemnici sa otvorima u obliku proreza. Sistem DAS upozorava na dejstvo neprijateljskih raketnih sistema, sve vreme kontinualno, sa bilo koje strane u odnosu na avion F-35 (sverakusno). Pored toga što sistem otkriva lansirane rakete, on ih prati i meri njihove parametre kretanja u približavanju. Zamenjuje tradicionalne sisteme za noćne operacije i navigaciju.[118][144][145][161]
Namenjen je prvenstveno za upozorenja od opasnosti dejstva raketnih sistema, ali takođe ima i druge funkcije. Dakle, lansiranje raketa zemlja-vazduh i njihova pozicija se automatski prikazuju na prikazivačkoj ploči i alarmira se napad (JDAM, na primer), što opominje pilota za hitne mere[161], s tim da se odgovarajuće protivmere paralelno koriste (aktivno i pasivno ometanje). Takođe, registruju se borbeni avioni iz bilo kog pravca da se približavaju, a zatim pripremaju i lansiraju samonavodeće rakete (kao što su AIM-9X i AIM-120). Prethodno avion F-35 nosač raketa sa manevrom dovodi svoje rakete u sferu zahvata glave za navođenje.[161] Tokom te borbe u vazduhu identifikuju se prijateljski i neprijateljski avioni koji su uključeni u sukob i sistem AN/AAQ-37 ih sve prati, tako da je pilot sve vreme pravi razliku između prijatelja i neprijatelja.[161]
Tokom noćnih misija, sistem služi kao zamena za konvencionalnu opremu za noćno osmatranje. U kombinaciji sa sistemom na kacigi HMDS, pilot raspolaže sa noćnom slikom osmatranja visokog kvaliteta u svim pravcima, približno istog vizuelnog osećaja ljudskog oka. Ovo je značajan napredak u odnosu na uobičajenu kacigu, sa ugrađenenim uređajem za noćno osmatranje, pošto je sa njim bilo smanjeno vidno ponje sa ograničenjem prirodne preglednosti iz kabine aviona. U kombinaciji sa računarom u realnom vremenu mogu se pouzdano pratiti vozila na terenu.
AN/AAQ-37 je razvijen od strane Gramana i trenutno je na operativnim ispitivanjima na nekoliko aviona F-16 i bespilotnih letelica QF-4, u opitnom vazduhoplovnom centru u Edvardsu. Do februara 2008. godine, sa sistemom je napravljeno 4.700 časova ispitivanja, od toga 83 sata u letu.[161]
CNI (engl. Communication, Navigation & Identification) je komunikacijsko, navigacijski i identifikacioni sistem, integrisan u jedinstvenom računarskom kompleksu. Proizvodi ga Nortrop Graman i sličan je sistemu za avion F-22 raptor. Funkcija komunikacija je podržana sa širokopojasnim radarom AN/APG-81. Sistem CNI je kompatibilan sa skoro svim vojnim komunikacionim protokolima (kao što su link 16, JTRS i UHF/VHF). U njemu su takođe integrisani: GPS, TACAN, IFF i engl.Joint Precision Approach and Landing System (JPALS).
Za međusobnu komunikaciju, u okviru grupacije F-35, prioritetno se koristi „višenamenski napredni sloj veze“ MADL.[113][162] Ovaj sistem se sastoji od šest grupa antena, u faznom nizu, koje su raspoređene tako da pokrivaju čitav vazdušni prostor. Za razliku od konvencionalnih antena, kompleks predajnika MADL emituje samo u veoma malom sektoru visoke usmerenosti, sa signalima male snage. To smanjuje verovatnoću detekcije tih predajnika, od strane neprijateljskih senzora.
Do februara 2008. godine, sistem CNI je ispitan na 4.400 sati rada, od toga sa više od 65 u letu.[163]
Napredna generacija sistema za elektronsko ratovanje
F-35 je opremljen za elektronski rat sa sistemom AN/ASK-239, što mu daje epitet „barakude“ u vazdušnom prostoru. Ovaj sistem je projektovao BAE, a u njemu su i komponente firme Nortrop Gruman.[164]
Oprema aviona F-35 za elektronski rat ima za cilj da prva otkrije neprijateljski avion, koji onda može biti skeniran i „zahvaćen“ sa elektro-optičkim sistemom i preduzete akcije da se napadne ili izbegne, pre nego što je i sam otkriven. U ovom trenutku se malo zna o karakteristikama i mogućnostima ovog sistema. Težak je 90 kg i ima deset antena u nizu, koji se proteže duž ivica krila.[3][165]
Softverom F-35 se prikupljaju ulazi iz svih senzora, kao i iz sloja veze, obezbeđuje se fuzija kontinualnih prikaza informacija od senzora. Softver koristi integrisani procesor. Procesor služi kao centralni „mozak“ za vazduhoplove, integrišući sve elektronske sisteme, koordinira njihov rad i oblikuje njihove informacije za prikazivanje pilotu, istovremeno prenosi i izvršava njegove komande. Ovaj sistem je od vitalnog značaja, jer je F-35 avion jednosed, a pilotu je potrebna pomoć i rasterećenje od mnogih sporednih radnji da bi uspeo izvršiti svoj osnovni zadatak. Sistem procesiranja i senzori su povezani sa avionskim podsistemima preko trostruke magistrale podataka MILSTD 1394B.[3]
F-35 je projektovan sa sinergijom između senzora, kao specifičnim zahtevima za „čula“ aviona od kojih se očekuje da pruže kohezivnu sliku stvarnosti oko njega i da u principu ista bude stalno dostupna, za korišćenje u bilo kom mogućem načinu i u bilo kojoj mogućoj međusobnoj kombinaciji. Svi senzori direktno „hrane“ glavni procesor sa podacima u cilju podrške cele misije aviona. Na primer, radar AN/APG-81 funkcioniše, ne samo kao više-modni, već i kao deo sistema aviona za elektronsko ratovanje.[166]
Druga linija vazduhoplovne odbrane je potpuno obezbeđenje logističke podrške borbenom avionu. Naglasak je na strateškim i svojstvenim mogućnostima programa za ponovno osposobljavanje F-35 za efikasno izvršavanje zadataka. Oblik pristupa i prilagođavanja programa održavanja će se suočiti sa problemima jer se mora prilagođavati različitim kulturama službe održavanja velikog broja država korisnika.
Tehnologija povezana sa računarskim programom, zasnovanog logističkog sistema, dijagnostičke tehnologije ugrađene u avion i globalnog nadgledanja je osnova na kojoj se zasniva obrazac održavanja, koji se može režirati. Ali, tehnologija je ta koja omogućava i zahteva usluge koje moraju biti prilagođene sa odgovarajućim njenim „mentalnim sklopom“. Posebno se ističe značaj tehničke standardizacije i normi za održavanje u praksi.
Koncept programa održavanja je da se svaki F-35 tretira kao objekat u celini i da su svi njegovi delovi po svim osnovama globalno prate, a i posebno, prema potrebi.[167]
Avion F-35 je projektovan za lako održavanje, sa 95 odsto svih polja sa zamenljivim delovima „jedan po celoj dubini“, tako da ništa drugo ne mora biti uklonjeno za pristup do dela koji je u pitanju. Primer, izbacivo sedište se može zameniti bez skidanja poklopca kabine, sva kompozitna presvlaka je bez krhkih premaza, za razliku od situacije na drugim „stelt“ avionima. Prednost je nisko-održavanje elektro-pogona i hidrostatičkog umesto hidrauličnog sistema.[168]
Prvi F-35 isporučen Američkom ratnom vazduhoplovstvu, u julu2011.
F-35, dopunjavanje gorivom u letu.
F-35B vertikalno sletanje.
Prvi prototip aviona F-35A (AA-1) je predat na ispitivanje u Fort Vortu u Teksasu, 19. februara2006. godine. Isti je prošao široko ispitivanje namene na kopnu u mornaričkoj stacionarnoj bazi, krajem 2006. godine. U septembru 2006. godine, prvi put je motor F135 radio sa dopunskim sagorevanjem. Ispitivanja su uspešno završena, a avion F-35 je bio u potpunosti funkcionalan sa sopstvenim energetskim sistemima. Promotivni let je avion F-35A napravio 15. decembra2006. godine. Tada je korišćen modifikovani Boing 737-300, kao laboratorija sa opitnom opremom.[3][18]
Potpukovnik Džejms Kromberg, operativni pilot američkog vazduhoplovstva je leteo na F-35, u Fort Vortu u Teksasu, 31. januara2008. godine. To je bio 26-ti let toga aviona u toku koga su pravljeni slobodni manevri. Prototip aviona F-35, AA-1 je na svome 34-om opitnom letu ispitan za uzimanje goriva u vazduhu, u martu 2008. godine. Drugi korak ispitivanja je postignut 13. novembra2008. godine, kada je AA-1 prvi put leteo sa nadzvučnom brzinom, dostigavši Mahov broj od 1,05, na visini od 9.144 m, prolazeći četiri puta kroz „zvučni zid“, sa ukupno osam minuta nadzvučnog leta.[18][19]
Prvi prototip aviona F-35B (obeležen BF-1) je imao svoj prvi let 11. juna2008. godine. Let je bio sa konvencionalnim poletanjem, sa britanskim probnim pilotom Grejem Tomlinsonom. {BF-1 je drugi od 19 aviona prototipova, za razvoj sistema i demonstracije. On je i prvi na kome je skinuta (optimizirana) težina prema standardu za optimizaciju karakteristika u projektu koji će važiti za sve buduće avione F-35. Ispitivanje sistema uzgonskog potiska u letu je počelo 7. januara2010. godine. Taj sistem je korišćen u trajanju od 14 minuta do 48 minuta ispitnog leta. Za to vreme je avion bio usporen na opseg brzina od 390 do 330 km/h.[169][170] Prvi put je ispitan režim „lebdenja“ aviona F-35B, 17. marta2010. godine, posle čega je sledila simulacija vertikalnog sletanja, 18. marta2010., a stvarno vertikalno sletanje je prvi put izvedeno pri probnom letu, 10. juna2010.[171] F-35B je vazduhoplovnoj istoriji postao drugi avion sa vertikalnim poletanjem i sletanjem koji je postigao nadzvučnu brzinu, 20. jula2001. godine.[172][173] Lokid Martin je izvestio da je rešen problem sa aluminijumskim pregradama na F-35B, na kojima su se pojavile prskotine na statičkim ispitivanjima u laboratoriji na zemlji.[174]
Iako su mnogi od početnih ciljeva opitnih letova postignuti, program ispitivanja F-35 je značajno kasnio.[175] Pentagonov stručni tim je 2008. godine procenio da program dve godine kasni, u odnosu na zvanični plan, a 2009. su predložili da se prvobitno projektovani rokovi prolongiraju za 30 meseci. Zbog zastoja programa ispitivanja, broj proizvedenih aviona će biti smanjen za 122, do 2015. godine, kako bi se obezbedila dodatna sredstva za dalji razvoj.[176] Ta dodatna sredstva, od 2,8 milijardi američkih dolara, dodaće se na razvojni fond i rokovi će biti produženi za 13 meseci, a ne za 30.[177]
U junu2009. godine, na avion F-35 je integrisan radar APG-81 sa aktivnim elektronskim skeniranjem, pri vojnoj vežbi „na severnom rubu 2009.“ Ispitivanje radara APG-81 je događaj koji predstavlja prekretnicu u elektronskoj zaštiti u operativnom reprezentativnom okruženju. Postignuta je prednost za jednu godinu ispred planiranih razvojnih rokova i ostvareno je značajno smanjenje rizika za ključni senzor aviona. U uslovima laboratorijske simulacije širokog spektra pretnji sistemima, ispitivana je mogućnost radara za upravljanje vatrom najnaprednijeg lovca na svetu, sa prezentacijom u izuzetno robusnoj „elektronskoj bici“.[178]
Skoro 30 odsto je potrebno više letenja prototipova za ispitivanje, od rutinskog naleta i opterećenja aviona u oprativnim jedinicama, u običajenoj operativnoj upotrebi.[179] Počev od marta 2010. godine, F-35 je izložen programu ispitivanja u letu za milion radnih čovek-sati više od predviđenog i realnog, očekuje se da će dobijeni rezultati dovesti do daljih izmena u projektu.[180] Rezultat u daljim izmenama u projektu izazvaće ukupne troškove uvođenja i upotrebe, svih F-35S u američkoj ratnoj mornarici, u toku životnog veka flote od 65 godina, u nivou od 442 milijardi dolara više od predviđenog za vazduhoplovstvo.[181] Očekuje se da će kašnjenje programa F-35 dovesti do trenutnog manjka od oko 100 mlaznih lovaca u mornarici. Imajući u vidu pažljivo upravljanje i produžetak veka mornaričkih zastarelih aviona F/A-18, moguće je da se ublaži ovaj manjak.[182]
Prvi let aviona prototipa nosioca varijante F-35C, realizovan je 7. juna2010. godine, u mornaričkoj bazi Fort Vortu. Let, u trajanju od 57 minuta, sproveo je Lokidov probni pilot Džef Konvels, koji je bio glavni probni pilot i u programu F-117. Ukupno je isporučeno 11 aviona F-35C, u fiskalnoj 2011. godini.[183]
Svima avionima F-35C je zabranjeno letenje 9. marta2011. godine, nakon otkaza elektro-generatora i curenja ulja u letu. Ovo je bio prvi značajan tehnički otkaz u letu od 2007. godine.[184] Ispitivanja aviona su odložena u trajanju od četiri dana. Utvrđeno je da neki avioni imaju stariji tip generatora, za razliku od one vrste koja je otkazala u letu, te im je ukinuta zabrana letenja. Za otkaz je krivo pogrešno održavanje, a ne propusti u projektu.[185]
U junu2011. godine, radarski senzori i DAS ispitani su na F-35, u operativnoj vežbi pod nazivom „na severnom rubu 2011.“ Erik Etz, zamenik misije, za integrisane sisteme na F-35, u okviru programa JSF, rekao je za rigorozno ispitivanje oba senzora tokom vežbe da su pokazali značajne osobine što je veliki korak za smanjenje rizika za ceo program:[178][186]
Stavljajući ove sisteme u ovo rigorozno operativno okruženje, mi smo pokazali ključnu ratnu borbenu sposobnost i u napred zakazanom operativnom ispitivanju.
Od 3. do 18. avgusta2011. godine, flota F-35 je bila „prizemljena“. Razlog za to je bio pronalaženje uzroka električnog kvara sistema za ispitivanje prototipa AF-4. Hanivelov integrisani paket snage (IPP) nije izdržao opterećenje tokom standardne probe motora, nakon provere posle eksploatacionog postupka „održavanja 2“, u avgustu u vazduhoplovnoj bazi Edvards.[187][188] Integrisani paket snage (IPP) je relativno izdvojen sistem, ali igra glavnu ulogu u funkciji F- 35. On obezbeđuje funkcije izvršnih pokretača životnog upravljanja sa avionom, startera motora i pogon drugih agregata u sistemu. IPP je bio objekat zabrinutosti za vreme razvojne faze, iako on nikada nije ranije otkazao, u više od 1.500 sati leta.[189]
Program ispitivanja za kopnene operacije F-35 je zbog toga prekinut 10. avgusta2011. godine, a povodom toga sprovedena je istraga od predstavnika vlasti i inženjerskih timova izvođača. Posle pregleda početnih podataka, utvrđeno je da flota može bezbedno nastaviti razvojna i operaciska ispitivanja u letu. Preliminarni nalazi istrage ukazuju na to da regulacioni ventil ne funkcioniše ispravno, što je dovelo do otkaza IPP. Praćenje rada ovog ventila je olakšavajuća okolnost potrebna da bi se nastavile opitne kopnene operacije. F-35 opitni tim je revidirao proceduru ispitivanja kopnenih operacija kako bi se osigurala ukupna bezbednost pri letnim ispitivanjima.[189][190][191] Zabrana letenja je ukinuta za 18 od 20 aviona 18. avgusta2011. Dva aviona stacionirana u vazduhoplovnoj bazi Eglin na Floridi ostala su „prizemljena“ pošto nemaju sistem nadgledanja koji se koriste u razvojnim ispitivanjima aviona koji mogu da otkriju bilo kakve probleme i nedostatke u letu.[192]
Projektovanu maksimalnu brzinu je prvi put dostigao avion u varijanti F-35A, 25. oktobra2011. godine, u ekvivalentu Mahovog broja od 1,6.[193] U daljim ispitivanjima postignut je Mahov broj = 1,61.[194]
Tokom ispitivanja u 2011. godini, svih osam pokušaja F-35C da sa kukom, na repnom delu trupa, uhvati kočeće uže bili su bez uspeha. Sa preispitivnjem projektnog rešenja razrešiće se problem.[195][196]
Australija planira da zameni svoje F/A-18A/B sa 100 F-35A, koji će takođe preuzeti deo spektra zadataka već penzionisanih F-111C. Nakon odlaganja programa F-35 Australija je kupila, kao privremeno rešenje, F/A-18E/F Super hornete, što je izazvalo polemiku o smislu učešća u F-35. Ipak, Australija je u novembru2009. godine, naručila prvih 14 aviona F-35, koje treba da stavi u službu u 2017.[170]
Prema informacijama, Kanada je naručila 65 aviona F-35. Isti bi trebali biti uvedeni u operativnu upotrebu 2016. godine. Jedinična je cena oko 92 miliona dolara (bez ugovora o održavanju).[170][198]CF-18 dostižu kraj životnog veka u 2020. godini.[199]
33. lovački puk američkog vazduhoplovstva, stacioniran u vazduhoplovnoj bazi Eglin na Floridi, odgovoran je za obuku pilota F-35 američkog vazduhoplovstva, mornarice i mornaričkog korpusa. Ovo je izmenjeno 1. oktobra2009. godine. Oficiru iz komande američkog vazduhoplovstva predpočinjene su sve tri eskadrile koje su zadužene za realizacije obuke. Svaka od njih je odgovorna za po jednu specifičnu varijantu od F-35.[170][200]
Izraelu je Amerika unapred namenila 20 aviona F-35, kao vojnu pomoć, a namera je porudžbina ostalih do ukupno 50 primeraka. Ti avioni su specifični sa opremom izraelskog porekla.[170]
Jedinična cena po avionu bi trebala biti oko 92,3 miliona američkih dolara, uz dodatnih 4,5 milijarde dolara za logističku podršku. Zbog krize, početkom 2012. godine, Italija je smanjila svoju porudžbinu od 131 na 90 aviona F-35.[170][201]
Prema informacijama, od marta 2012. godine, Norveška nabavlja 46 aviona F-35. Specifikacije su u šest opcija. Ukupan posao je iznosio 2,5 milijarde američkih dolara. Cena po jednom primerku iznosi 52 miliona američkih dolara. U to vreme, u procesu odlučivanja, bila je prisutna velika dilema oružanih snaga između F-35 i švedskog JAS 39 Gripena NG[170][202]).
Holandija planira da kupi ukupno 85 F-35A kao zamenu za F-16AM. U holandskom parlamentu predstavljen je finansijski plan za program F-35 (5,5 milijardi evra nabavnih troškova i 9,1 milijarda evra operativnih troškova tokom 30 godina upotrebe), što je izazvalo žestoku polemiku. To je dovelo do sednice parlamenta 20. maja2010. godine, na kojoj se tražilo od vlade da odustane od porudžbine F-35.[203] Na kraju, odluka je doneta 21. aprila2011. godine, za prethodnu kupovinu samo nekoliko F-35 za ispitivanje.[170][204]
Britanija je bila planirala da svu svoju flotu od 150 Harijera zameni sa F-35B. Ovo bi trebalo da bude ukupna porudžbina za vazduhoplovstvo i mornaricu. U okviru paketa štednje britanske vlade ovaj je plan revidiran 2010. godine. Umesto toga, sada će biti poručen mnogo manji broj konvencionalnih aviona F-35C. Trenutno je planirano 50 letelica.[206], Tačan broj će biti utvrđen u sledećem planu za odbranu u 2015. godini. Prvi britanski avion F-35B je završen je 22. novembra2011. godine, verovatno će biti zamenjen za varijantu F-35C. Prvi let je zakazan u narednim mesecima za treći britanski primerak, CK-1, od varijante F-35C [170]
Ratno vazduhoplovstvo Turske je zainteresovano da borbenim avionima iz SAD zameni svoje stare F-4 fantome i starije F-16, sa F-35A. Turska je od 1999. godine partner u programu JSF. Prema planu ministarstva odbrane, avioni će se isporučiti od 2015. godine.[170]
U aprilu 2011. godine, dostavljena je ponuda japanskom vazduhoplovstvu za konkurenciju zamene njihovih „fantoma“ sa avionom F-35. U decembru se japansko ministarstvo odbrane opredelilo za F-35A. Odlučili su da im se 42 aviona isporuče od 2016. godine.[207] Ugovor je vredan osam milijardi američkih dolara. Prva četiri primerka su već dostupna za japansku fiskalnu 2012. godinu (koja kod njih počinje 1. aprila).[170]
Singapurovi planovi su slični izraelskim. Oni su u okviru takozvanih „bezbednosnih učesnika grupacije“, imaju povlasticu sticanja aviona F-35 u potrebi da dopune svoju borbenu flotu F-15SG. Iako Singapur ne nosi direktne troškove razvoja, može da stekne avione F-35 kroz taj sporazum i da iskoristi tehnološki razvoj na osnovu činjenice tradicionalnog korišćenja prethodnih američkih vazduhoplova. Koliko će aviona i kada Singapur nabviti, za sada nije poznato.[170]
Avion F-35 je razvijen i proizvodi se u tri osnovne konfiguracije, sa unifikacijom zajedničkih delova i konstruktivnih rešenja u nivou od 80 procenata. Te tri konfiguracije su uporedno prikazane na slici ispod. Specifično opremanje i naoružavanje, za potrebe klijenata, diferencira ove tri konfiguracije u namenske varijante za izvoz.[118][145]
Od tri osnovne konfiguracije, F-35A je najmanji i najlakši avion. Ta varijanta je namenjena da u američkom vazduhoplovstvu i drugim vazdušnim snagama prvenstveno zameni F-16 Fajting Falkon. F-35A ima interno ugrađen top, GAU-22/A kalibra od 25 mm, razvijen od GAU-12 sa Harijera. Top je prvenstveno namenjen za povećanje borbene efikasnosti protiv ciljeva na tlu, u odnosu na prethodne avione na kojima je najčešće ugrađen manje efikasan top „vulkan“ M61, kalibra 20 mm.
Od F-35A se očekuje da bude na nivou aviona F-16 po upravljivosti i trenutnim i trajnim visokim performansama, a da ga nadmaši u manjoj uočljivosti, nosivosti, količini unutrašnjeg goriva, opremi, operativnoj efikasnosti, mogućnosti podrške i preživljavanja.[208]
Pored američkog aviona F-16 Fajting Falkona, F-35A će zameniti i A-10 Tanderbolt II i druge starije avione, koji koriste kopno za poletanje i sletanje (otvori i pogledaj sliku u poglavlju „Zahtevi programa JSF i izbor koncepcije“). Ta zamena je planirana da se završi do 2028. godine.[209]
Vertikalno sletanje aviona F-35B na krstaricu tokom prvih ispitivanja na moru, u oktobru2011.
F-35B na kratkom poletanju sa krstarice tokom prvih ispitivanja na moru, u oktobru2011.
Konfiguracija F-35B je najzahtevnija, od sve tri programirane varijante u okviru JSF. Taktičko-tehničkim zahtevima se traži da avion F-35B ima neke od letnih osobina helikoptera (vertikalno poletanje, sletanje i „lebdenje“), nadzvučne brzine i manevar kao i svi respektivni lovci i da ujedno ima oko 80% istih delova i konstruktivnih rešenja kao i druge dve varijante iz programa JSF. To su teški i kontradiktorni uslovi, u procesu optimizacije projekta. Po spoljnoj veličini je skoro indentičan varijanti F-35A, ali smanjena mu je količina unutrašnjeg goriva za oko trećinu (vidi sliku gore). Top mu je ugrađen u profilisanom podvesnom kontejneru. Dok se anvelopa leta F-35A graniči sa maksimalnim radijalnim ubrzanjem od 9 g, za F-35B je to smanjeno (zbog očuvanja nivoa težine strukture) na 7 g.[210][211] F-35B je prvi put poleteo 18. decembra2007. godine, a prvi opitni let je napravio 11. juna2008.[212]
Osnovni princip uravnotežavanja težine aviona F-35B i njegovih momenata oko težišta, u režimu „lebdenja“ i vertikalnog poletanja i sletanja je opisan u poglavlju „Sistem uzgonskog potiska, Rols Rojs“. F-35B šalje mlaz direktno na dole, pri postizanju uzgonskog potiska, u režimu leta vertikalnog poletanja, sletanja i „lebdenja“. Mlaznica je reprojektovana da ovalno oblikuje mlaz izduvnih gasova, umesto koncentrisano kružno, tako da se smanjuje oštećenje asfalta i brodske palube,[213] u uslovima potpuno okrenute mlaznice na dole, pri vertikalnom usmeravanju vektora potiska. Mehaničko zakretanje mlaznice je sa principom „gorivoulike“, to jest radni fluid je u izvršnom mehanizmu motorsko gorivo, pod pritiskom.[214]
Mornarički korpus Sjedinjenih Američkih Država, prenaoružaće se sa 340 F-35B.[30] to jest biće zamenjeni svi sadašnji avioni F/A-18 Hornet (A, B, C i D varijante) i AV-8B harijer II.[215] „Marinci“ planiraju da koriste F-35B sa „slobodnih površina u bazama“, gde se pripremaju odredišne tačke sa posebnom betonskom podlogom, koja može da izdrži visoke temperature.[216][217]
Komandant korpusa, general Džejms Amos je rekao da uprkos svojih rastućih troškova i evidentnog kašnjenja, ne postoji alternativa za F-35B.[218] U 2011. godini, potpisan je sporazum za kupovinu 340 F-35B i 80 F-35C (vidi poglavlje „Porudžbine“).[219][220][221]
Namerava se proglasiti početna operativna sposobnost za oko 50 F-35 sa instaliranim privremenim softverskim blokom 2B, u periodu od 2014. do 2015. godine.[222]
Lokid Martin je objavio da će većina sletanja F-35B biti čisto konvencionalna, u cilju smanjenja vertikalnog opterećenja na površine podloga, u konvencionalnim operacijama. Pored toga se smanjuje i rizik od samo-indukovanog oštećenja objekata okruženja.[223][224]
Britanska mornarica je imala planove da koristi F-35B, da sa njima zameni svoje Harijere GR9. Jedan od njihovih zahteva za projekat F-35B bio je da mlaznice za kontrolu valjanja ne ugroze liniju podvešavanja naoružanja na krilu i da se značajnije ne poveća težina aviona. Za koncipirani metod sletanja smatraju da je mnogo sporiji od hvatanja užeta sa kukom, što ometa i smanjuje operativnost aviona. Međutim, u oktobru2010. godine, Velika Britanija je najavila planove da poruči avione varijante F-35C, umesto F-35B.[225][226][227] U martu 2012. godine, iz Ministarstva odbrane je najavljeno da Velika Britanija preispitije tu odluku i možda će ipak poručiti F-35B, zbog velikih dopunskih troškova uvođenja F-35C u mornaricu.[228]
Italijanska mornarica se priprema za prijem 22 aviona F-35B, između 2014. i 2021. godine.[229]
U odnosu na F-35A, F-35C varijanta aviona ima veća krila, čiji se spoljni segmenti sklapaju. Veća mu je površina krila i repa za moguć let na maloj brzini, sa efikasnim upravljanjem. Ojačani su mu stajni organi i na nosnoj nozi su postavljena dva točka, zbog veće brzine propadanja i vertikalnog „udara“ o palubu, pri sletanju na brod. Da bi se brzo zaustavio na kratkoj palubi, sa repnom kukom se hvata poprečno razvučeno uže. Veća površina krila mu omogućava smanjenje brzine pri sletanju, a istovremeno povećava mu dolet i nosivost. Sa unutrašnjim gorivom F-35C prevazilazi avion F/A-18C Hornet, a postiže isti cilj kao i F/A-18E/F Super Hornet.
Sjedinjene Američke Države će opremiti svoju mornaricu sa 480 aviona F-35C, koji će zameniti postojeće F/A-18 (sve varijante A, B, C, i D). F-35C će služiti kao dopuna za F/A-18E/F Super Hornet.[230] Varijanta aviona F-35C se očekuje da bude dostupna početkom 2014. godine, a prvi je završen 29. jula2009. i isporučen 6. novembra2010.[231][232] Za mornarički korpus će se kupiti 80 F-35C, što je dovoljno za po pet mornaričkih lovaca po eskadrili, za upotrebu sa nosača aviona.[219][220][221]
U oktobru2010. godine, Velika Britanija je odlučila da poruči avione F-35C, koji će biti korišćeni u njihovoj ratnoj mornarici, s tim što će odrediti njihov broj do 2015. godine.[233] To je krajnje neizvesno, pošto bi u tome slučaju Britanci morali ulagati u prepravku svojih brodova nosača aviona za novi katapult za poletanje F-35C. Imajući to u vidu i to da su već razvili mornaričku varijantu Jurofajter tajfuna, najverovatnije te porudžbine i neće biti.[228][234]
U 2011. godini F-35C su bili „prizemljeni“ šest dana, zbog softverske greške u kodu koji je namenjen da obezbedi „zabravljeno“ stanje sklopljenih krila.[235] Sa parnim katapultom CF-3 je „lansiran“ F-35C u poletanju 27. jula2011. godine. To je bilo prvo poletanje F-35C sa katapultom.[236]Novembra meseca 2011. godine, Američka ratna mornarica je prvi put koristila svoj novi elektromagnetni katapult za poletanje aviona sa palube broda i to sa F-35C.[237]
F-35A sa izraelskim modifikacijama je posebna varijanta namenjena za izvoz u ovu zemlju, označena je kao F-35I. Sjedinjene Američke Države neće dozvoliti integraciju sopstvenih sistema za elektronsko ratovanje, već će to uraditi izraelske firme iz vlastite proizvodnje. Biće ugrađen interfejs sa dodatom funkcijom prema glavnom računaru uz primenu izraelske elektronike. Izrael će moći da podvešava svoje spoljne kontejnere sa ometačima, a i planira da instalira svoje rakete vazduh-vazduh i vođene bombe u „bunkere“ F-35.[238][239]
Izrael razmatra mogućnost i za realizaciju varijante dvoseda, za koju su zainteresovani i drugi potencijalni korisnici.[240] Pored toga, planiraju da razviju zaštićene dopunske rezervoare za gorivo, za povećanje doleta.[241]
Kanadski CF-35 će se razlikovati od američke varijante F-35A, sa dodatim kočećim padobranom pri sletanju i sistemom za punjenje goriva u letu, kao što je kod varijanti F-35B/C.[242][243] Norveška varijanta aviona takođe može koristiti opciju sa kočnim padobranom, jer i oni takođe tokom zime imaju hladne i zamrznute piste.[134]
↑F-35 lajtning II će nositi nasleđe dva najznačajnija i najsposobnija lovačka aviona svih vremena, kao što su bili P-38 i britanski „Lajtning“. Oni su u to doba bili na vrhu svoje klase. F-35 će raspolagati sa više namena i sposobnosti lovca u dvadeset i prvom veku, istakao je Predsednik firme Lokid Martin.[10]
↑U toj ukupnoj ceni su svi troškovi za jedan avion, od toka njegovog programiranja, razvoja, proizvodnje i u toku njegove operativne upotrebe, sve do rashoda na kraju životnog veka.[36]
↑Ovde treba imati u vidu razliku aerodinamičke konfiguracije između aviona CF-104 Starfajter i F-35. Ti prvi avioni druge generacije kao što su CF-104 Starfajter i MiG-19 su projektovani u trci za prestiž u maksimalnoj brzini, te su imali malu površinu krila u odnosu na masu i pri otkazu motora je pilot odmah morao da ih napušta (da se katapultira). Kod aviona F-35 je drugojačija aerodinamika, ako ima dovoljnu visinu ima uslove i za bezmotorni let planiranja sve do gubitka visine.
U međuvremenu, od ugljeničnih vlakana su razvijene nanocevi, ojačane sa polimerom (engl.carbon nanotube reinforced polymer CNRP) ). Karbonska nanocev je nanostruktura koja se sastoji od atoma ugljenika u obliku šupljeg cilindra. Cilindri su zatvoreni na krajevima polu-fulerenskim strukturama. Prelazak na materijal CNRP za izradu struktura aviona je tek sada primenjen i ako je taj kompozit razvijen još 1991. godine. On se smatra jednim od najjačih materijala ikada razvijenih. Nekoliko puta je jači od dosadašnjih kompozita od ugljeničnih vlakana i smole, a lakši je za oko 25-30%. CNRP konkuriše primeni aluminijuma i čelika, kao materijala za osnovne strukture. Ali rasprostranjena upotreba CNRP za noseće komponente komercijalnih i vojnih avionskih struktura, počela je posle dve decenije rada na njegovom razvoju. Od toga materijala će se izraditi i zameniti oko 100 komponenata, do sada napravljenih od drugh kompozita i metala, na avionu F-35.[91][92]
↑ 18,018,118,2FlugRevue Juni 2010, S. 32–37, Lockheed Martin F-35: Mehr Prototypen fliegen
↑ 19,019,1FliegerRevue März 2011, S. 26–30, F-35 nimmt nächste Hürden
↑„F-35B BF-05 Prototyp abgehoben” ((de)). Sky News. ch. 31. Januar 2011. Arhivirano iz originala na datum 2014-12-09. Pristupljeno 23. 02. 2012. »BF-05 prototip od F-35B«
↑Colin Clark (February 1st, 2010). „Gates Fires JSF Program Manager” ((en)). DoD Buzz. Arhivirano iz originala na datum 2014-12-08. Pristupljeno 22. 2. 2012. »Menadžment JSF«
↑Secretary of Defense Robert M. Gates (4. 3. 2011.). „Speech” ((en)). U.S. Department of Defense. Pristupljeno 24. 02. 2012. »Govor Sekretara za odbranu«
↑John Reed (January 7th, 2011). „The Reactions to Gates’ Spending Plans” ((en)). DoD Buzz. Arhivirano iz originala na datum 2015-09-23. Pristupljeno 26. 2. 2012. »Pretpostavljena opasnost od Kine defiše F-35«
↑Colin Clark (January 27th, 2011). „AF Worries JSF Costs May Soar” ((en)). DoD Buzz. Arhivirano iz originala na datum 2011-01-30. Pristupljeno 1. 03. 2012. »Zabrinjavaju troškovi F-35"«
↑Guy Norris (Aug 27, 2010). „Pratt Raises Stakes In JSF Engine Battle” ((en)). Aviationweek. Arhivirano iz originala na datum 2010-12-26. Pristupljeno 1. 03. 2012. »Prat end Vitni podiže konkurenciju za izbor motora, za avion F-35«
↑JOHN HUTCHINSON; FREELANCE WRITER. „TECHNOLOGY AND INNOVATION” ((en)). Arhivirano iz originala na datum 2015-07-20. Pristupljeno 23. 03. 2012. »Tehnologija i inovacije«
↑Maj “Digger” Davis (30 Oct 2007). „JSF Range & Airspace Requirements” ((en)) (pdf). Arhivirano iz originala na datum 2008-12-19. Pristupljeno 24. 03. 2012. »Dolet F-35 u vazdušnom prostoru«
↑W. Thomas Smith Jr. (15. 1. 2007.). „More Fighter than Pilot” ((en)). National Reviw Online. Arhivirano iz originala na datum 2013-09-12. Pristupljeno 13. 03. 2012. »Više od lovca«
↑„F-35B STOVL Variant” ((en)). Lockheed Martin Corporation. 4 Apr 08. Arhivirano iz originala na datum 2009-02-23. Pristupljeno 24. 03. 2012. »F-35B STOVL varijanta«
↑ 129,0129,1129,2Mrs. Anne-Grete Strøm-Erichsen
Minister of Defence, The Royal Norwegian Ministry of Defence, P.O. Box 8126 Dep. N-0032. „Programme 7600 Future Combat Aircraft, Executive Summary – Part One” ((en)) (pdf). ROYAL NORWEGIAN MINISTRY OF DEFENCE. Pristupljeno 24. 03. 2012. »Program budućnosti borbenih aviona 7600, rezime - prvi deo«
↑„Hornet E/F v JSF Block I” ((en)) (pdf). Australian. 30. November 2006. Arhivirano iz originala na datum 2008-11-21. Pristupljeno 31. 03. 2012. »Primenjeno na „hornetu“«
↑Zacks Investment Research (November 17, 2011). „Lockheed Martin Awards F-35 Contract” ((en)). DailyMarkets. Arhivirano iz originala na datum 2012-04-30. Pristupljeno 31. 03. 2012. »Ugovor za kacigu«
↑„AN/APG-81 F-35 AESA Radar” ((en)). Northrop Grumman. Arhivirano iz originala na datum 2013-01-23. Pristupljeno 25. 03. 2012. »AN/APG-81 radar sa AESA aviona F-35«
↑Andy Nativi (Mar 5, 2009). „F-35 Air Combat Skills Analyzed” ((en)). aviation week. Arhivirano iz originala na datum 2010-12-26. Pristupljeno 2. 04. 2012. »Analiza sposobnosti F-35«
↑„The Top 20 EW Programs” ((en)). 1. 8. 2009.. Arhivirano iz originala na datum 2010-09-18. Pristupljeno 9.03.2012. »Sistem za elektronski rat«
↑An Interview with Master Gunnery Sergeant McKay and Major Margolis (06/20/2011). „F-35, Maintenance and the Challenge of Service Standardization” ((en)). Second Line of Defense. »Održavanje«
↑Sweetman, Bill (June 2009). „Get out and fly.” ((en)). Defense Technology International. str. 43–44.. Arhivirano iz originala na datum 2009-08-18. Pristupljeno 4. 04. 2012. »DTI«
↑Majumdar, Dave. (3. 8. 2011.). „F-35s Grounded After Power Package Fails.” ((en)). Defense News. Arhivirano iz originala na datum 2013-01-21. Pristupljeno 5. 04. 2012. »„Prizemljenje“ F-35 posle kvara elektrike«
↑„AIRCRAFT PROCUREMENT AIR FORCE” ((en)). Committee Staff Procurement Backup Book FY 2009 Budget Estimates. February 2008. Arhivirano iz originala na datum 2008-10-03. Pristupljeno 3. 04. 2012. »Avioni SAD«
↑Bill Sweetman (12/9/2008). „Gripen's Norwegian Blues” ((en)). Aviation Week. Arhivirano iz originala na datum 2012-01-11. Pristupljeno 3. 04. 2012. »F-35 ili „gripen“«
↑Adam J. Hebert (July 2007). „Lightning II: So Far, So Good” ((en)). airforce-magazine. Pristupljeno 6. 04. 2012. »Varijanta F-35A je dobro standardizovana«
↑Colin Clark (July 19th, 2010). „JSF Heat Woes Being Fixed: Trautman” ((en)). DoD Buzz. Arhivirano iz originala na datum 2014-04-16. Pristupljeno 6. 04. 2012. »Nevolje sa toplim gasovima JSF«
↑„Major Projects Report 2008.” ((en)) (pdf). Ministry of Defence. 23 November 2009.. Arhivirano iz originala na datum 2012-08-07. Pristupljeno 7. 04. 2012. »Glavni izveštaj za projekat, 2008.«
↑Rebecca L. Grant, Ph.D. (14. 9. 2009.). „Navy Speeds Up F-35” ((en)). Pristupljeno 7. 04. 2012. »Mornarica ubrzava F-35«
↑(FINN) Frontier India News Network (July 29th, 2009). „F-35C Lightning II rolled out” ((en)). Frontier India. Arhivirano iz originala na datum 2009-07-31. Pristupljeno 7. 04. 2012. »Odvijanje F-35C Lightning II«
↑Philip Ewing (November 28th, 2011). „The future is here: EMALS launches F-35” ((en)). DoD Buzz. Arhivirano iz originala na datum 2011-12-03. Pristupljeno 7. 04. 2012. »Perspektiva je lansiranje sa elektromagnetnim uređajem«
Australija
Kanada
Danska
SAD
Izrael
Italija
Norveška
Holandija
Velika Britanija
Turska
Japan
Singapur
