Zen
Zen (japanski: zen, kineski: č'an, sanskrit: dhjana – motrenje, meditacija [1]) je škola mahajana budizma i disciplina čiji je cilj probuđenje.
Zen je svojevrsna tradicija mahajana budizma nastala spajanjem indijske dhjana tradicije, ranobudističke škole praznine i kineske taoističke filozofije, dovedena do najvišeg umetničkog izraza u kulturi Japana.[2]
Suština zena je neposredan doživljaj probuđenja (satori), pa su teoretsko znanje i proučavanje religijskih tekstova u drugom planu. Međutim, zen nije protiv filozofskog razumevanja, proučavanja sutri ili razvoja liturgije, ali ih žestoko odbacuje ako postoji opasnost da postanu predmet želje i prepreka za dosezanje jedine bitnosti.[2]
Zen tradicija tvrdi da nastavlja direktno, od-uma-do-uma, prenošenje budnosti počev od Bude.[3] Zen smatra da čovek može da dosegne probuđenje kroz sopstvene napore, ali se pojedine škole razlikuju u metodama. Dok rinzai favorizuje šok-tretmane kao što je paradoksalno izražavanje (koan) često praćeno neočekivanim udarcima, soto favorizuje sedeću meditaciju (zazen).[4]
U zen predaji postoji mnoštvo primera da su učenici kao odgovor na svoja pitanja dobijali udarac štapom.[5] Zen budizam je posebno uticao na kulturu i disciplinu japanskih samuraja.[6]
Od indo-evropskog korena "dheia" (gledati) je izveden sanskritski pojam dhyāna, koji znači zagledanje, kontemplaciju[7], odnosno zadubljenost koja se postiže intenzivnom koncentracijom na određeni duhovni ili telesni predmet.[8]
Kineski izraz č'an skraćeno je od č'an-na, što je kinesko fonetsko prilagođenje sanskrtskog izraza dhjana.[5] Ovo je kasnije u japanskom postalo zen, odakle je ušlo u zapadne jezike. Iako je zen najpoznatiji naziv za ovu školu budizma na zapadu, takođe je poznata kao čan u Kini, son u Koreji, tjen u Vijetnamu i dhjana u Indiji.
Reč zen se često upotrebljava u značenju probuđenja, konačne istine ili prave prirode, pa tako označava ime škole, njenu svrhu i umeće kako to postići.[2]
Od vremena upanišada, indijski učitelji naglašavaju meditativnu praksu dhjane, motrenja, koja je postala jedna od najvažnijih tehnika u budizmu. Budistički učitelji đhane odlazili su u Kinu gde su ih prijateljski primili Kinezi, privučeni taoističkom meditativnom praksom. Đhana (čan-na) budizam postao je naslednik ovog pravca razvoja.[2]
O razvoju budističkog sistema đhana u Indiji se zna vrlo malo. Prema legendi, dhjana škola nastala je tako što je Buda, pored zabeleženih govora prenosio i ezoterično učenje nezavisno od spisa.[5] No, sam Buda se protivio bilo kakvom ezoteričnom učenju.[9] Prema zen legendi, Buda je držeći besedu pred okupljenim učenicima podigao ruku držeći u njoj lotosov cvet. Samo je Mahakašjapa shvatio poruku i nasmešio se. Buda je potom rekao: "Imam ovu riznicu nepogrešivih učenja, divan duh nirvane, koju predajem Mahakašjapi", čime je on navodno postao prvi patrijarh đhane u Indiji.[2] Učenje se dalje prenosilo na taj način dok nije došlo do Bodidarme, za koga se smatra da je bio dvadeset osmi patrijarh dhjane u Indiji, i prvi patrijarh u kineskoj č'an tradiciji.[5]
- Zasebno prenošenje izvan spisa,
- Nezavisno od reči ili slova,
- Neposredno upućivanje na um,
- Uviđanje prirode i postizanje budastva.[10]
Indijski učitelji Kumarađiva i Budabadra delali su u Kini početkom 5. veka i zajedno sa svojim učenicima u velikoj meri utrli put čanu. Među Kumarađivinim učenicima, koji su su stvorili podlogu za č'an u Kini, najistaknutiji su Seng-čao, koji je povezao tekstove škole praznine i taoizma, i Tao-šeng, koji je zastupao doktrinu iznenadnog prosvetljenja.[5] U stvari, neki smatraju da je Tao-šeng »pravi osnivač zena«.[2]
Prema predanju, koje naučnici ne uzimaju naročito ozbiljno, dolazak č'an budizma se vezuje za indijskog monaha Bodidarmu.[5] On je između 520. i 526. godine iz Indije došao u Kinu gde je postao prvi tsu (patrijarh, doslovno predak) čan škole. Učenje je ubrzo uspostavilo izvanredan uticaj.[5]
Bodidarma je predao učenje Huejkeju (486—593), drugom kineskom patrijarhu. Huejkeja je nasledio Seng-can, kom se pripisuje čuveni spis Pečat verujuće duše. Tao-hsin, četvrti patrijarh, osnovao je prilično veliku monašku zajednicu.[2] Čan je u Kini prenošen s učitelja na učenika sve do vremena petog patrijarha, Hung-đena (601—674).
Nakon petog patrijarha Hung-đena (601—674) je došlo do velikog raskola, koji su prouzrokovala njegova dva glavna učenika. Jedan od njih, Šen-hsiju (605—706), postao je osnivač Severne škole; drugi, Hui-neng (638—713) osnovao je Južnu školu. Razlika između Severne i Južne škole predstavljala je raniju razliku između škole svesti (Hsing tsung) i škole praznine (K'ung tsung).[5] Takođe, Severna škola je ukazivali na potrebu postepenog uklanjanja pogrešnog razmišljanja i dosezanja budnosti, a Južna je zastupala postizanje naglog probuđenja (vidi: satori).[10]
Južna škola je ubrzo popularnošću nadmašila Severnu.[10] Prema predanju, stari patrijarh Hung-džen objavio je da će naslednik biti onaj koji napiše najlepši koan, u čemu je Huj-neng pobedio, te ga je imenovao naslednikom.[10] Ustvari, učitelji iz dinastije Tang (618—906) su doneli odluku u korist Hui-nenga, i on je priznat za šestog patrijarha.[2]
Tako je rođen revolucionarni č'an koji je propovedao »iznenadno prosvetljenje«, radikalnu ikonoklastiju koja je odbacivala proučavanje sutri, rituale i poštovanje kipova.[2] Sve potonje škole čana proizašle su iz ovog ogranka.
Ubrzo po Hui-nengovoj smrti (oko 713.) u kineskim manastirima je počela da se koristi dvorana za meditacije. Istovremeno, budističke svetovnjake oba pola podsticali su na bavljenje č'anom u svojim domovima.[10]
Hui-neng je bio šesti i poslednji patrijarh zena. Nakon njega, dolazi do nastanka »pet kuća čana«. Najuspešnije su bile su linči i caodong, koje su postepeno inkorporisale sve ostale, i cvetaju do danas kao rinzai (linči) i soto (caodong) sekte u Japanu.[2]
Od 8. veka nadalje učenje se proširilo po čitavoj Kini odakle je preneseno u Vijetnam, u Koreju i naposletku u Japan.
U Kini je čan nastavio da se razvija. Učitelj Pai-čang (umro 814) je uveo nov propis za monahe: »dan bez rada — dan bez jela«, pa su zajednice sve više počivale na radu i meditaciji.[2] Č'an je imao dubok uticaj i na neokonfucijanski pokret dinastije Sung (960–1127).[10]
Od 7. veka, neke škole u Japanu uključivale su čan praksu,[2] ali je č'an (pod nazivom zen) uveden u Japan krajem 12. veka, zahvaljujući nastojanjima japanskih monaha Eisaja i Dogena.[11] Eisai (umro 1215) putovao je u Kinu, gde su ga obučavali učitelji linči škole, i 1191. godine doneo je linči (rinzai) školu u Japan, mada je njegova praksa uključivala elemente škola tendai i šingon. Pod Eisaijevim uticajem, šoguni su blagonaklono primili zen i tako je započeo njegov dugovečni savez sa samurajima i patriotskim interesima. Dogen (umro 1253), koji se smatra osnivačem soto škole (kin: caodong), podigao je 1236. prvi zen hram u Japanu.[2]
Zen je dosegao vrhunac razvoja od 16—18. veka u intelektualnim krugovima vojnog plemstva (samuraja), i postao jedna od najuticajnijih budističkih škola. Međutim, građanski ratovi praćeni strogom vladinom kontrolom religije doveli su do slabljenja žara i discipline u zen manastirima. U 18. veku, Hakuin Ekaku, rinzai učitelj, poznat kao »oživljavač zena«, je reorganizovao disciplinu i obučavanje zasnovao na strogom tečaju koan vežbi.[2]
Rinzai, »zen samoposmatračkog koana«, naglašava meditaciju kao sredstvo za vežbanje koana, što ima za posledicu početak uvida (kenšo). Soto, »zen tihe ozarenosti« koan koristi retko a zazen izjednačava s prosvetljenjem. Treću zen školu, obaku, doneo je iz Kine u Japan kaluđer Ingen 1654. Ponekad se zove »denibucu-zen« jer sjedinjuje zen i praksu čiste zemlje. Danas su jedine dve škole zena kod kojih je tradicija prenosa učenja neprekinuta soto i rinzai, koje spadaju među najuticajnije budističke škole u Japanu, sa dva i po, odnosno sedam miliona sledbenika.[2]
Zen je izvršio dubok uticaj na japansku kulturu, posebno na haiku poeziju, čajnu ceremoniju, slikarstvo, kaligrafiju, oblikovanje cvetnih aranžmana, pejzažnu arhitekturu itd. Njegova načela primenjena su i u borilačkim veštinama kao što su džudo i kendo (mačevanje) i streličarstvo.
Uticaj zena na Zapadu, posebno u SAD, prestavlja značajan vid današnjeg zena. Pojava zen učitelja Sojena Šakua na Svetskoj skupštini religija u Čikagu 1893. godine, nekoliko decenija rada D. T. Suzukija i uticaj zen centara na Havajima i u Kaliforniji, značajno su doprineli širenju zena. Ugledni učenici, japanski i američki rošiji, manastiri i instituti sve su zapaženiji i aktivniji.[2]
U Evropi, akademsko proučavanje budističkih tekstova bacalo je u zasenak zanimanje za zen praksu, iako su Rudolf Oto i Eugen Herigel u Nemačkoj, i Krismas Hamfriz u Engleskoj, doprineli popularizovanju meditativne zen prakse. Na Zapadu, zen su posebno prijateljski prihvatili psihoterapeuti, pesnici i slikari.[2]
Glavni savremeni predstavnik i popularizator zena u zapadnoj filozofiji 20. veka bio je profesor D. T. Suzuki iz Kjota, čiji je rad doveo do živog zanimanja koje je ishodilo mnogim važnim proučavanjima.
Nakon kineske revolucije, od 1950. do 1952. godine, sprovedena je zemljišna reforma, kada je došlo do oduzimanja manastirskih poseda, uključujući i odeću od monaha.[2] Ova politika je oslabila tokom 1972, kada je vlada počela da ističe budizam kao kinesko kulturno nasleđe.[2] Iako većina kineskih manastira pripada č'an baštini, č'an, čista zemlja i drugi oblici budizma duboko su isprepleteni i svi su osetili posledice promene.[2] Posle smrti Mao Cedunga, 1976. godine, javljaju se znaci obnove budizma.[3]
U Vijetnamu, mnogi tjen manastiri deluju kao duhovni centri za obučavanje lokalnih vođa. Pokret za ujedinjenje budizma i aktivan budistički mirovni pokret tokom vijetnamskog rata imali su podršku od vijetnamskog tjena.[2]
Tokom rata u Koreji (1950—1953), mnogi manastiri su spaljeni, ali je u Južnoj Koreji došlo do obnove, sa programima zen meditacije u centrima kao što je manastir Haein. »Von-budizam«, nova narodna religija, neguje meditaciju preko službe zvane »zen bez vremena ili prostora«.[2]
Tokom Drugog svetskog rata, došlo je do izvesnog gušenja japanskog zena, ali se od druge polovine 20. veka uočava značajno oživljavanje. Poslednje decenije obeležene su sve većom popularnošću zena kod japanske omladine, impresionirane pozitivnim prijemom zena na Zapadu.[2]
Zen učenje je s jedne strane ukorenjeno u mahajani, naročito učenju o budinskoj prirodi, a s druge strane je to povratak samoj srži budističkog učenja i iskustvu budnosti. Pod kineskim uticajem, zen je izjednačio dhjanu (meditaciju) s prađnom (mudrošću) i smatrao je da im je obema mesto u svakodnevnim poslovima. U ovom duhu, svetovnjak P'ang izjavljuje: »Moja natprirodna moć i čudesna dela su dovlačenje vode i nošenje drva za vatru.«[2]
Cilj zena se opisuje kao mudrost, budnost, nirvana, satori, itd.[10]
Sva su ljudska bića već prosvetljena. Svi su bude po svojoj prirodi. Meditativni napor i nije ništa drugo nego sam akt budin.[11]
Zen podučava da je Budina svest jedina stvarnost, odnosno da je priroda uma priroda Bude. Nju nije moguće podučavati, preneti putem spisa ili učitelja. Osnovni način uviđanja ove izvorne prirode je motrenje uma.
Na zen je veoma uticala škola praznine, čiji je osnovni pojam šunjata. Prema rečima zen učitelja Dešimarua, praznina je stanje duha u kome možemo da udomimo čitav svemir:
Zen je učenje o večnosti, večnosti koja je samo niz pojedinačnih trenutaka koje je važno duboko živeti. Budite oprezni, kažu zen učitelji, izoštrite vašu pažnju bolje od najfinijeg mača. Samo tada ćete biti na Putu, samo tada ćete pomoću nje moći da obavite svaku stvar. Jer dobiti se može sako ako se sve napusti. Ako otvorimo šake, možemo da primimo sve; ako smo prazni, možemo da udomimo čitav svemir. Praznina je stanje duha u kome se ne vezujemo ni za šta i u potpunosti živimo sadašnji trenutak.[12]
– Tajsen Dešimaru, uvod u praksu i filozofiju zena
Zen je veoma kritičan po pitanju nametanja bilo kakvog duhovnog autoriteta iznad uma, uključujući tradiciju i svete spise. Kineski č'an učitelj Linči (umro 866) je govorio:
Ako želite ispravno razumevanje, ne smete dozvoliti da vas drugi obmanjuju. Treba da ubijete sve na šta naiđete, bilo iznutra ili spolja. Ako sretnete Budu, ubijte Budu. Ako sretnete patrijarhe, ubijte patrijarhe... Tad možete postići oslobođenje.[5]
Čan predaja donosi i priču o monahu koji ušao u hram i pljunuo na Budin kip. Kad su ga prekoreli, on reče: »Molim vas pokažite mi jedno mesto gde nije Buda«.[5]
Fokusirajući se na iskustvo probuđenja, neopterećeno tekstovima i učenjima, za ovu školu je karakteristična snažna ikonoklastička retorika, ali u savremenoj praksi zen je doktrinarno konzervativan.[3]
Tao-šeng je povezao taostički pojam nedelanja sa budističkim pojmom delanja, odnosno karme. Po njemu, kada čovek upražnjava nedelanje, istovremeno upražnjava ne-um (wu-hsin), što znači da ne žudi za stvarima niti ih se grčevito drži. A pošto je karma plod žudnji i vezivanja, nečija dela pod tim uslovima neće povlačiti nikakvu posledicu.[13]
Po zenu, najbolja metoda kultivisanja u cilju postizanja budnosti je ne upražnjavati nikakvo kultivisanje. Kultivisati sebe znači vršiti nameran napor, što je delanje (yu-wei). To delanje će sigurno dati neki dobar učinak, ali on neće biti večit, jer je uzrokovan. A "kad se sila uzroka iscrpe, čovek se vraća prolaznom" (Hsi-jin).[5] Tako je najbolja metoda kultivisanja uma nedelanje, obavljanje svojih poslova bez namernog napora ili svrhovitosti. Ji-hsijan je govorio:
U postizanju budinstva nema mesta namernom naporu. Jedini je način i dalje nastaviti obične i uzbuđenja lišene radnje: vršiti veliku i malu nuždu, nositi odeću, jesti obroke i leći kad se umorite. Prost čovek će vas ismejati, ali mudar će razumeti.[5]
Sve što čovek valja činiti jeste da obavlja svakodnevne radnje i ništa više. Iako su to jednostavne stvari, nije ih lako obavljati nesvrhovito, bez ikakvih veza. To je ono što č'an učitelji nazivaju kultivisanje nekultivisanjem.[5]
Početkom 5. veka, Tao-šeng je razvio teoriju naglog probuđenja, nasuprot tradiciji da se budnost postiže postepenim razvojem mudrosti i vrline.[13] Ideja naglog probuđenja postala je posebno uticajna u zenu. Zen budisti smatraju da negovanje uma, ma koliko dugotrajno, samo nekom vrstom pripremnog rada. Da bi se postigla budnost, ovo kultivisanje se mora okončati naglim probuđenjem, uporedivim sa preskakanjem provalije. Kada učenik stigne do ivice, tada mu učitelj može najviše pomoći. Na tom stupnju čan učitelji su upražnjavali metod »štapa ili vike«. Čan književnost izeštava o mnogim slučajevima da učitelj učenika, pošto mu je zadao neki problem, iznenada obaspe udarcima štapa ili drekom. Navode, ako se to učini u pravom trenutku, plod će biti učenikovo probuđenje.[5]
Za opisivanje naglog prosvetljenja ć'an učitelji koriste metaforu »otpalo je dno vedra«. Kad se to desi, sav sadržaj odjednom nestaje. Isto, kad čovek doživi prosvetljenje, svi njegovi problemi prestaju da budu problemi. Č'an učitelji to često nazivaju „viđenjem Tao-a“.[5]
Koncept »iznenadnog probuđenja« značio je da se odbacuje sticanje zasluga i stupnjevito napredovanje. Da bi izazvali prosvetljenje, učitelji su se sve više služili vikom, ćuškama, pitanjima i paraboličnim radnjama.[2]
U životu zen monaha smenjuju se meditacija, molitve i težak fizički rad. Trajna duboka usredsređenost u bilo kojoj delatnosti, bilo meditaciji ili radu, vodi uvidu i budnosti. Svrha ovih disciplina je da se kroz rad, usredsređenost i beskrajna ponavljanja um oslobodi stega i počne neometano iskazivati. Stepen duhovnog napredovanja čoveka ogleda se i kroz telesne pokrete, zbog čega zen majstori posmatraju veštine monaha kao odraz duhovnog stanja.
Marljivost redovnika je poslovična. Ako im dan nije predviđen za učenje, obično ih se može vidjeli odmah nakon doručka, ljeti oko pola šest, zimi oko pola sedam, na samostanskoj zemlji ili na poslovima oko imanja pripojenog zendou. Kasnije, neke skupine idu u susjedna sela i prose rižu. Redovnici održavaju samostan u savršenom redu, iznutra i izvana. Kad kažemo ovo je kao zen hram to znači đa se mjesto održava u najvećem mogućem redu.[14]
Kineski čan učitelj Baizhang Huaihai uspostavio je u 8. veku rana pravila monaške disciplina, tzv. Čista pravila Baizhanga, poznata po izreci Dan bez rada je dan bez jela.[15] Kako su zen monasi obrađivali zemlju, to im je pomoglo da prežive Veliki antibudistički progon u Kini više nego druge sekte, koje su ovisile o donacijama.
Rad je, a posebno oni poslovi koji se smatraju težačkima, glavni element života zen redovnika. To podrazumijeva puno tjelesnog rada kao što je metenje, čišćenje, kuhanje, skupljanje goriva, briga oko imanja ili hodanje i prošenje po udaljenim selima. Redovnici vjeruju u svetost tjelesnog rada, i ne smatra se da je bilo koji rad ispod časti, bez obzira kako težak ili prost bio.[16] D. T. Suzuki ocenjuje da je mišićna djelatnost najbolji lijek protiv tromosti uma, te da zen redovnici nisu besposličari kao redovnici-prosjaci u Indiji.[16]
Zen zastupa prenošenje suštine i duha budizma neposredno, bez oslanjanja na spise i reči. U zen tradiciji se istinska priroda često upoređuje s mesecom, a reči koje ga opisuju s prstom koji pokazuje na mesec.
Zen budizam smatra da se prvo načelo ne može izraziti. Nazivajući ga »duhom« ili nekim drugim imenom, čovek mu time daje definiciju i tako mu nameće ograničenje. Kada su upitali učitelja Ven-jia (umro 958): "Šta je prvo načelo?" on je odgovorio: "Kad bih vam rekao, postalo bi drugo načelo".[5]
Pravilo č'an učitelja bilo je da svoje učenike poučavaju samo u ličnom dodiru. Pošto prvo načelo nije nešto o čemu se išta može reći, najbolji način njegovog izlaganja jeste ćutanje.[5]
Zazen je zen meditacija u određenom sedećem položaju, koji je proglašen svetim u budističkoj tradiciji. Telo se drži uspravno, prekrštenih nogu, suspregnutog daha, dok je um oslobođen bilo kakvih prianjanja, želja, pojmova i sudova. Cilj zazena je satori, ulazak kroz „dharma kapiju velikog počinka i radosti"[10].
U nekim slučajevima, da bi podstakli probuđenje, odnosno prelaz na drugu duhovnu dimenziju postojanja, majstori zena svojim učenicima daju umne zagonetke bogate logičkim apsurdima, koane, koji u jednom trenutku rešavanja dovode do duhovnog skoka, kada učenik spozna stanje budnosti (vidi: bodhi, satori). Do 10. veka Kung-an (Koan) je postao priznat i naširoko upražnjavan kao sredstvo za postizanje prosvetljenja.
Kad imaš nešto da kažeš, dobićeš trideset udaraca štapom. ako nemaš šta da kažeš, ipak ćeš dobiti trideset udaraca.[17]
– Tokusan
Čan književnost izeštava o mnogim slučajevima da učitelj učenika, pošto mu je zadao neki problem, iznenada obaspe udarcima štapa ili drekom (tzv. metod »štapa ili vike«). U zen tradiciji se smatra da, kada učenik stigne do ivice probuđenja, tada mu učitelj može najviše pomoći. Ako udarci ili vika uslede u pravom trenutku, plod će biti učenikovo probuđenje.[5] Takođe je zabeleženo da kada učenici pitaju zen učitelja o nekim dubokoumnim temama, kao odgovor bi često dobijali udarac "štapom budnosti" (jap. keisaku) ili sasvim irelevantan odgovor. Smatra se da je svrha ovoga staviti učeniku do znanja da se na neka pitanja jednostavno ne može odgovoriti.[5]
Nasilje je primenjivano nad ženama jednako kao i muškarcima. Zen tradicija beleži priču o monahinji Gišo, koja se zaredila kad joj je bilo deset godina. Prošla je strogu obuku u raznim manastirima, sve dok u dvadeset petoj godini nije dospela kod učitelja Unzena.[18] On ju je narednih 13 godina obučavao i nemilosrdno tukao, o čemu je napisao pesmu:
- Pre nje, monahinja Tecuma nadvisivaše sve,
- A još od Mujaku nijedna ne beše tako iskrena kao Gišo!
- Pa ipak, ostalo je još mnogo kapija kroz koje mora da prođe.
- Još mnogo udaraca moje gvozdene pesnice ima da primi.[18]
Gišo je nakon toga postala igumanija zen manastira, u kome je obučavala 200 monahinja.[18]
Zen učenici su polagali zavet da su spremni da smrtno stradaju od ruke svog učitelja.[19] U zen pričama je zabeležen najmanje jedan slučaj ubistva "učiteljskim" štapom. Ekido je bio posebno surov učitelj. Kada je jedan učenik zaboravio da pozvoni gong jer se zagledao u devojku koja je prolazila, Ekido ga je pretukao štapom, tako da je ostao na mestu mrtav. Zen tradicija u potpunosti pravda ovaj događaj, a nakon ubistva je navodno došlo do probuđenja deset učenika u tom manastiru.[19]
Prema zen predaji, udarci su često imali snagu argumenta. Jednog učenika, koji je govorio da "ništa ne postoji", rinzai učitelj Dokuon je, "ćutke pušeći lulu", iznenada odalamio štapom kako bi mu dokazao da greši.[20] Zabeleženo je i da je zen učitelj Tekisuo "katkad" tukao svoje učenike, usled čega su ga mnogi napustili.[21] Takođe je zabeleženo da je učitelj Sengai stalno tukao učenika koji je hteo da ga napusti.[22] Kineski zen učitelj Džošu je takođe tukao učenike štapom, a jednog učenika je udario samo zato što se pun poštovanja klanjao Buddhi.[23][24]
Oca modernog japanskog zena Hakuina je krvnički tukao njegov učitelj Shoju. Jednom kada Hakuin htede predstaviti svoje gledište, učitelj ga opali preko uha i gurnu preko verande.[25] Drugi put, učitelj ga udari nekoliko puta i gurnu s trijema, te Hakuin ostade neko vrijeme gotovo bez svijesti.[25] Prema predaji, Hakuin se nakon toga ubrzo prosvetlio.[26] Nasilje je postalo neka vrsta običaja ne samo u zen manastirima, već i među svetovnjacima. U zen pričama se pominje prijateljica učitelja Hakuina koja je držala čajdžinicu. On je učenicima preporučivao njeno poznavanje zena, a ona ih je dočekivala u čajdžinici i "lemala žaračem".[27]
Pored batina i ubistva, zen tradicija beleži i primere telesnog sakaćenja. Kineski čan učitelj iz 9. veka Gutej je odsekao prst jednom dečkiću koji ga je, dižući prst, u društvu oponašao.[28] Prema zen predaji, ubrzo nakon toga, dečak se navodno prosvetlio.[28]
Kao mahajanska škola, zen ima zajedničke tradicije, sutre, pravila i rituale s drugim mahajanistima.[2] Međutim, za razliku od ostalih škola budizma, u zenu spisi nemaju izraženu ulogu. Pošto se prvo načelo ne može izraziti rečima, nijedan sveti spis ili sutra nema nikakve stvarne veze.[5]
Uprkos antisholasticizmu zena, na njega je uticao veći broj sutri: tradicija tvrdi da je Bodidarma svojim učenicima dao Lankavatara sutru, da su prađnjaparamite često bile korišćene, a da se »Vimalaktrtijevo ćutanje« iz sutre koja nosi njegovo ime zove »čisti zen«.[2]
Postoji mnogo zen priča koje prepričavaju i beleže oni koji izučavaju zen, ali one nemaju nikakav zvaničan status. Mnogi ljudi ih sakupljaju i do sada je objavljen veliki broj zbirki zen priča.
Primer zen priče: “Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao? Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin.”[29]
Zen disciplina i praksa čine srž kaluđerskog života. U predgrađima mnogih japanskih gradova mogu se naći zen manastiri, koji predstavljaju jednostavnu sredinu gde se obučava dvadeset, trideset pa i više monaha. Manastir obično čine vrtovi ograđeni zidinama sa starinskim drvenim dverima, dvorana za meditaciju (zendo), dvorana dharme (hatto), Budina dvorana (butsuden), čajdžinica i male pomoćne zgrade.
Dan u zen manastiru spaja jednostavnost i disciplinu, a u središtu pažnje su sedeća meditacija (zazen), podučavanje kojim se bavi učitelj (samen), fizički rad (samu), prošnja (takuhatsu) i recitovanje sutri. Monasi redovno ustaju u tri ujutro, umivaju se, recituju sutre, imaju sanzen koji se zove dakusan i zajedno doručkuju. Vreme do ručka, koji je u deset ili jedanaest časova, monasi provode u zazenu, čišćenju manastira, na predavanjima (teisho) ili u tumaranju po gradu i selu, proseći darove za manastir i njegove dobrotvorne ustanove. Zazen traje do jednog sata posle podne a rad u povrtnjacima ili drugi domaći poslovi sve do četiri sata posle podne, kada sledi večernji obrok i recitovanje sutri. Zazen ponovo počinje u suton pod budnim okom nadzornika određenog da bambusovim štapom (keisaku) udari monahe koji dremaju kako bi ih razbudio ili ohrabrio. Dozvoljena je još jedna poseta učitelju i dan se završava oko osam ili devet uveče, kada monasi odlaze na spavanje. Oni spavaju na zendo podu pokriveni pokrivačima. Svakom monahu je dodeljena jedna slamnata asura, koja mu služi kao podloga za meditaciju, sto za obedovanje i krevet.[2]
Danas u Japanu rinzai škola održava oko četrdesetak zen manastira a nekoliko njih ima pothramove koji privlače svetovnjake koji žele da nauče zazen i turiste koji žele da razgledaju vrtove i umetničko blago.[2]
Veruje se da se suština zena, neposredan doživljaj budnosti, ispoljava u celokupnom životu. Zen-ki, »zen-delovanje«, se ispoljava u najsitnijim detaljima, svakodnevnim aktivnostima, umetnosti i zanatstvu prosvetljene osobe.
U dinastiji Sung se smatralo da majstorstvo čan umetnika može da dođe do izraza u jednostavnim pokretima, prizorima i zvucima. Prosvetljeni stihovi, spontani crteži jednobojnim tušem, slike i slobodni kaligrafski potezi Tang majstora spadaju među najranije primere čan umetnosti u Kini. Slike, naslikane nepravilnim stilovima »isprekidanog tuša« ili »rasutog tuša« dostigle su vrhunac počev od vremena pozne dinastije Tang, preko dinastije Sung pa do dinastije Juan, a najpoznatiji umetnici bili su Liang K'ai, Mu-či, i Ju-čien. Dok su umetnici drugih budističkih škola slikali nebeske bude u zlatnim rajevima, zen umetnici su slikali Šakjamunija od krvi i mesa, odlučno lice Bodidarme i duh budinstva koji se ispoljava u svim stvarima: urmi, kestenu, igri majmuna, stenama, potocima.[2]
U Japanu je bila veoma cenjena čan umetnost dinastija Tang i Sung. Nadahnuti kineskim uzorima, japansko zen slikarstvo tušem (sumi) i kaligrafija cvetali su u Kamakuri tokom 13. i 14. veka i u Kjotu od 15. do 17. veka, kada su se pojavili Mokuan, Kač, Seši i mnogi drugi. Zen umetnost je utvrdila estetske norme za dvor, samuraje, trgovce, pa čak i seljake. Zen stil je preovladao u kendou, aikidou i drugim borilačkim veštinama, zatim u takozvanom »putu čaja«, u haiku poeziji, ikebani, vrtovima u stenama i no-drami.[2]
Estetika japanskog zena pojavila se kao eho japanske estetike usredsređene na spontanu nepravilnost u prirodi u smenjivanju godišnjih doba. Napuštajući težnju za onim što se zvalo mijabi (dvorska prefinjenost) i okaši (očaravajuće zabavno), ona je otkrila dubinu onoga što se zove avare (melanholična senzitivnost) u Bašovoj haiku poeziji, sabi (uvenulo i usamljeno) u ceremoniji čaja u trščanim kolibama, vabi (siromaštvo) u zemljanim tonovima korejske zdele za čaj i jugen (tajna) u prefinjenim pokretima no-izvođača.[2]
- D. T. Suzuki – E. From, Zen-budizam i psihoanaliza, Beograd, Nolit, 1964.
- Iveković, Rada (1977). Rana budistička misao. Sarajevo: IP Veselin Masleša.
- Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga.
- D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam, Zagreb, 1998.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika.
- Reps, Pol (2001). Zen meso, zen kosti. Beograd: Babun.
- Jevtić, Miroljub (2002). Religija i politika: uvod u politikologiju religije. Beograd: Institut za političke studije.
- Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3. pp.
- Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. pp.
- Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd.
- ↑ Sanskrit — languages Arhivirano 2008-06-15 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 7. 4. 2013.
- ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 2,19 2,20 2,21 2,22 2,23 2,24 2,25 2,26 2,27 2,28 2,29 2,30 2,31 zen, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3. pp.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 zen, Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. pp. str. 94-97
- ↑ Elijade 1996: str. 40–59
- ↑ 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 5,17 5,18 5,19 Ju-Lan 1977: str. 285–296
- ↑ Jevtić 2002: str. 345-351
- ↑ Rada Iveković, Rana budistička misao, Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. 1977. pp. 131-152
- ↑ dhyāna, Filozofijski rečnik, Matica hrvatska, Zagreb 1984.
- ↑ Kovačević 2014: str. 84
- ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 10,6 10,7 zen, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ↑ 11,0 11,1 zen, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ↑ Pitanja Zen Učitelju[mrtav link]
- ↑ 13,0 13,1 Ju-Lan 1977: str. 271–285
- ↑ D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 114), Zagreb, 1998.
- ↑ D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 129), Zagreb, 1998.
- ↑ 16,0 16,1 D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 130), Zagreb, 1998.
- ↑ D. T. Suzuki i E. From, Zen budizam i psihoanaliza (str. 73), Beograd, 1964.
- ↑ 18,0 18,1 18,2 Reps 2001: str. 52–53
- ↑ 19,0 19,1 Reps 2001: str. 83–84
- ↑ Reps 2001: str. 91–92
- ↑ Reps 2001: str. 95
- ↑ Reps 2001: str. 97–98
- ↑ D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 57), Zagreb, 1998.
- ↑ Radical Zen, The sayings of Joshu (str. 157), 1978.
- ↑ 25,0 25,1 D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 140), Zagreb, 1998.
- ↑ D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 141), Zagreb, 1998.
- ↑ Reps 2001: str. 100
- ↑ 28,0 28,1 Reps 2001: str. 120
- ↑ Zen priče
- (sh) Zen (Hrvatska enciklopedija)
- (sh) Zen budizam (Proleksis enciklopedija)
- Zen priče na srpskom
- Vodič kroz zen budizam Arhivirano 2020-05-09 na Wayback Machine-u (en)
- Čedomil Veljačić, Zen i zapadna misao
- Čedomil Veljačić, Haiku - izraz zena