Пређи на садржај

Зачин

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Začin (hrana))
Зачини и траве у продавници у Гои, Индија
Продавница зачина у Мароку
Дио биљке који се користи као зачин
зачин дио биљке
Анис плод
Цимет коријен
Коријандер плод
Ким сјеме
Бијели лук луковица
Црни лук луковица
Оригано лист
Паприка плод
Першун лист
Црни бибер плод
Бијели бибер плод
Рузмарин лист
Жалфија лист
Сезам сјеме

Зачин је додатак јелима који им се додаје како би појачао оригинални укус јела, или да би се исти модификовао по жељи. Зачини и адитиви се користе у прехрамбеној индустрији у току технолошког процеса, али и у домаћинствима. Пошто се додају се у малим количинама, немају хранљиви значај, па се може рећи да се храни додају искључиво ради побољшања укуса и мириса.[1][2][3] Зачини се понекад користе у медицини, верским ритуалима, козметици или производњи парфема. На пример, ванила се обично користи као састојак у производњи мириса.[4]

Према дефиницији, зачини су поједини дјелови виших биљака или цијеле биљке, претежно из тропских предјела, које ради садржаја етеричних уља, алкалоида, гликозида и других ароматичних једињења, у храни изазивају одређен укус или мирис. Ове материје имају и надражујуће дејство на цревни тракт: подстичу лучење пљувачке, односно секрета жлијезда, а тиме и веће лучење фермената за варење; дакле, побољшавају варење.

Зависно од укуса и мириса могу се сврстати у љуте, горке, сладуњаве, киселе, комбиноване и слично. Зачини се стављају у промет као цијеле биљке или као поједини њени дијелови, као мјешавине, а у новије вријеме и у облику екстракта зачина. Они могу бити једнокомпонентни, као што су нпр. со, бибер, оригано, босиљак и томе слично, или мешавина различитих биљних састојака, као што је нпр. добро познати „Зачин Ц“ или Вегета. Многа јела се не могу ни замислити без додавања зачина. Посебно су атрактивни у арапском свету сукови, тј. специјализовани делови оријенталних пијаца, на којима се могу наћи готово све врсте зачина.

Према подацима из 2019. године, нема довољно клиничких доказа који би указивали на то да конзумирање зачина утиче на здравље људи.[5]

Утицај зачина на хигијену коначног производа

[уреди | уреди извор]

Често се дешава да су зачини инфицирани разноврсном микрофлором у којој су највише заступљени узрочници труљења и њихове споре. Зато се без сумње може рећи да су бактерије које се налазе у зачинима у већини случајева главни узрочници кварења конзерви и кобасица. Да ли ће до кварења доћи зависи од примијененог технолошког процеса и количине других додатих ингредијенција, pH средине, дужине термичког третмана и других фактора.

Правилник о хигијени зачина

[уреди | уреди извор]

Према правилнику о микробиолошкој хигијени намирница у промету ('службени лист СРЈ' бр. 26, 1993), обавезном микробиолошком контролом зачина и њихових смјеша обухваћене су сљедеће анализе:

Дозвољене количине:

UBB/g (ml) 100.000/g екстракти 1 000/g
UBKiP/g (ml) 1 000/g екстракти 500/g
E. coli не смију налазити у 0,1g (1g екстракта)
Proteus не смију налазити у 0,1g (1g екстракта)
S. aureus не смију налазити у 0,1g (1g екстракта)
C. perfringens не смију налазити у 0,1g (1g екстракта)

Ако се зачини користе за производњу намирница које подлијежу термичкој обради, дозвољено је да садрже и већи број микроорганизама од наведених.

Контаминација

[уреди | уреди извор]

Извори контаминације су: земљиште, при употреби агротехничких мјера, при берби, ваздух и вода, транспорту, при складиштењу, при одабиру биљака и њихових дијелова.

Степен контаминације зависи од различитих фактора:

  • садржаја слободне воде у њима,
  • спољашње температуре,
  • иницијалног броја микроорганизама и
  • евентуалне антимикробне активности самог зачина.
  • Поједине компоненте неких зачина стимулишу метаболичке процесе у ћелији усљед чега може доћи до повећања њиховог броја.

Контаминенти

[уреди | уреди извор]

Зависно од врсте, зачини могу бити контаминирани разним микроорганизмима.

  • аеробне мезофилне бактерије (Bacillus спп., колиформне бактерије)
  • анаеробне бактерије су рјеђе присутне и тада се углавном ради о роду Clostridium
  • термофилним популацијама припада измађу 1 и 10% микробних популација.
  • плијесни, зачини су често контаминирани микотоксинима.

Микотоксини

[уреди | уреди извор]

Најзначајнији микотоксини су афлатоксини[6][7][8][9] и охратоксини. Произвођачи афлатоксина и охратоксина су Пенициллиум и Аспергиллус врсте. Изузетно термостабилна једињења, структура им се разара на 250–300 °C тј. на температурама које се у прехрамбеној индустрији не користе. Највише температуре које се користе у индустрији хране су 60–80 °C пастеризација, до 120 °C стерилизација. Инхибиција ДНК и РНК, кидање хромозома, лезије јетре и бубрега, некроза бубрежних канала и јетрених ћелија, тумор бубрега, тумор мокраћних канала. Да би дошло до синтезе афлатоксина или неког другог микотоксина потребно је усаглашење више фактора: влага, температура, супстрат итд. Али од највећег значаја је генетичка предиспозиција и без ње плијесан не може синтетисати токсин.

Staphylococcus aureus

[уреди | уреди извор]

Staphylococcus aureus су Грам+ коке, накупљају се у гроздовима. Веома је отпоран и распрострањен микроорганизам. Подноси низак садржај воде (aw, мин=0,86) па може да опстане и у зачинима. Лучи егзотоксин (ентеротоксин) веома термостабилан (подноси 100 °C). Изазива алиментарне токсикоинфекције.

Мљевена паприка и бибер

[уреди | уреди извор]

Мљевена паприка и бибер су највише контаминирани, а при употреби се не излажу термичком третману. Налазе се мале количине:

  • E. coli, Citrobacter, Serratia, Klebsiella,
  • Bacillus (B. cereus, B. coagulans, B. stereothermophilus), Clostridium,
  • Staphylococcus, Streptococcus,
  • ксерофилне плијесни и њихови токсични метаболити (при количини од 106/g доводе до обољења желуца – гастроентеритис).
  • Salmonella se javlja neredovno jer je uglavnom kontaminent namirnica animalnog porijekla, ali dospijeva i u biljke preko stajskog đubriva.

Поступци смањења броја микроорганизама

[уреди | уреди извор]
  1. зрачењем. Смањује само број микроорганизама на површини зачина док у унутрашњости микроорганизами преживљавају па се данас овај метод више не користи.
  2. свом топлотом. Дало је само донекле задовољавајуће резултате код црног и биљелог бибера. Овим се поступком губе и активне компоненте бибера, што значи да се смањује његова употребна вриједност. За паприку се не може примијенити јер јој се особине промјене у таквом степену да постане неупотребљива као зачин.
  3. стерилизације етиленоксидом. Овај метод даје задовољавајуће резултате како са гледишта очувања органолептичких својстава, тако и са гледишта хигијене. Рад са етиленоксидом захтијева посебне уређаје због његове запаљивости и експолозивности. Овим поступком добијају се практично стерилни зачини са минималним органолептичким промјенама.

Антимикробно и антифугално дјеловање зачина

[уреди | уреди извор]

Заснива се на присуству етеричних уља која садрже сумпор и алкалоиде. Веома је значајно да се употребљавају свјежи зачини, пошто стари зачини, сиромашни етеричним уљима, могу да нанесу више штете него користи. Најјача антимикробна активност запажена је код каранфилића, цимета, мушкатног орашчићиа, бијелог и црног лука.

Бијели лук

[уреди | уреди извор]

Бијели лук дјелује инхибиторно на: Proteus, E. coli, Salmonella, Shigella, hemolitičke streptokoke, B. subtilis, S. aureus, C. perfringens и дјелује антифугално. Компонента екстракта бијелог лука, алицин, у одређеној концентрацији спречава раст неких микроорганизама:

Врста микроба концетрација алицина, μg/ml
Staphilooccus aureus 10
M. luteus 3
B. subtilis 8
Escherichia coli 24
Salmonella typhi 15
Aspergillus niger 10
Penicillium notatum 15

Црни лук садржи сумпорна једињења – дисулфиде (28 компоненти које имају антибактеријско и антифунгицидно дејство). Спречава раст: B. subtilis, E. coli, C. cerevisiae, антифунгицидно дјеловање.

Цимет има летално дејство на споре антракса, спречава раст бактерија и квасаца, спречава спорулацију Alternaria, Fusarium и Helminthosporum врста.

Рузмарин и жалфија

[уреди | уреди извор]

Рузмарин и жалфија спречавају раст и размножавање Г+ бактерија, рузмарин се користи у кланичној индстрији и као додатак у конзервама рибе. Код нас постоје одређене аутохтоне врсте жалфије и она дјелује на Г+ бактерије, а веома слабо на Г-.

Садржај антимкробних елемената у зачину
Зачин Садржај есенцијалних уља у % Антимикробна компонента у дестилату или екстракту у %
Пимент 3-5 Еугенол, метилеугенол 73-78
Каранфилић 16-19 Еугенол, еугенол ацетат 72-92
Цимет 0.5-1 Циметалдехид и Еугенол, алкохолни екстракт цимета 92
Бијели лук 0.3-0.5 Алилсулфонил и алилсулфид
Оригано 0.2-0.8 Тимол, карвакол 60-85
Паприка Капсцидин
Тимијан 2.5 Тимол и карвакол

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Spice”. Encyclopedia of Spices, Spice Blends by Region, The Spice Trade. Архивирано из оригинала 21. 06. 2020. г. Приступљено 20. 12. 2008. 
  2. ^ Adamson 2004
  3. ^ Scully, Terence (1995). The art of cookery in the Middle Ages. Ipswich: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-611-8. 
  4. ^ Ahmad, Hafsa; Khera, Rasheed Ahmad; Hanif, Muhammad Asif; Ayub, Muhammad Adnan; Jilani, Muhammad Idrees (2020). „Vanilla”. Medicinal Plants of South Asia. стр. 657—669. ISBN 978-0-08-102659-5. doi:10.1016/B978-0-08-102659-5.00048-3. 
  5. ^ Vázquez-Fresno, Rosa; Rosana, Albert Remus R.; Sajed, Tanvir; et al. (22. 5. 2019). „Herbs and Spices - Biomarkers of Intake Based on Human Intervention Studies – A Systematic Review”. Genes and Nutrition. 14 (18). PMC 6532192Слободан приступ. PMID 31143299. doi:10.1186/s12263-019-0636-8. 
  6. ^ Khlangwiset P, Shephard GS, Wu F (октобар 2011). „Aflatoxins and growth impairment: a review”. Critical Reviews in Toxicology. 41 (9): 740—55. PMID 21711088. S2CID 19262759. doi:10.3109/10408444.2011.575766. 
  7. ^ Smith LE, Prendergast AJ, Turner PC, Mbuya MN, Mutasa K, Kembo G, Stoltzfus RJ (децембар 2015). „The Potential Role of Mycotoxins as a Contributor to Stunting in the SHINE Trial”. Clinical Infectious Diseases. 61 Suppl 7 (Suppl 7): S733—7. PMC 4657594Слободан приступ. PMID 26602301. doi:10.1093/cid/civ849. 
  8. ^ Voth-Gaeddert LE, Stoker M, Torres O, Oerther DB (април 2018). „Association of aflatoxin exposure and height-for-age among young children in Guatemala”. International Journal of Environmental Health Research. 28 (3): 280—292. PMID 29706087. S2CID 23510545. doi:10.1080/09603123.2018.1468424. 
  9. ^ Turner PC, Collinson AC, Cheung YB, Gong Y, Hall AJ, Prentice AM, Wild CP (октобар 2007). „Aflatoxin exposure in utero causes growth faltering in Gambian infants”. International Journal of Epidemiology. 36 (5): 1119—25. PMID 17576701. doi:10.1093/ije/dym122Слободан приступ. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]