Jus
| Ћирилично слово Јус | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Глас: | мали: [ɛ̃], велики: [ɔ̃] мали: [ɛŋ] велики: [ɔŋ] | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Ћирилица | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Слова словенских језика | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Слова несловенских језика | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Стара слова | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Veliki i mali jus su dva nazalna samoglasnika staroslovenske azbuke (i ćirilice i glagoljice). To su samoglasnici pri čijem se izgovoru vazduh istovremeno ispušta kroz usta i kroz nos.[1]
Ovi samoglasnici su, već od 10. veka, izgubili nazalnost u većini slovenskih jezika.[2][3] Dosledno čuvanje i pravilna upotreba nosnih samoglasnika jedna je od karakterističnih crta po kojima se staroslovenski kanonski spomenici lako razlikuju od kasnijih redakcija.[1]
Pretpostavlja se da oba ćirilična jusa dolaze ili od posebnog znaka za grčko slovo alfa Ѧ, karakterističnog za natpise u periodu od IX do XI veka, ili, prema drugoj verziji, od na 90° okrenutog glagoljskog malog jusa.[4]
Ovo nazalni samoglasnici sačuvani su u poljskom jeziku. Takođe se koriste u međuslovenskom za etimološki zapis.
Jus mali (ćir. Ѧ ѧ, glag. Ⱔ) označava nazalni samoglasnik [ɛ̃]. U srpskom jeziku se menja u e: pѧtь — pet.
Mali jus se u savremenom poljskom jeziku označava slovima ę i ą posle mekih suglasnika (polj. pięć, piąty, sh. pet, peti < praslov. *rętь). Nazalni izgovor se čuva, osim kad je ę na kraju reči.
Jus veliki (ćir. Ѫ ѫ, glag. Ⱘ) označava nazalni samoglasnik [ɔ̃]. U srpskom jeziku se menja u u: rѫka — ruka.
U bugarskoj azbuci je veliki jus («голям юс», «широко ъ») postojao do jezičke reforme 1945. godine, mada je samoglasnik u to doba već davno prestao da bude nazalan i izgovarao se isto kao ъ.
Veliki jus se u poljskom jeziku označava slovima ę i ą posle tvrdih suglasnika (polj. ręce, rąk, sh. ruce, ruku < praslov. *rǫka; polj. pąć, sh. put < praslov. *pǫtь), i sačuvan je nazalni izgovor.
U ćirilici i glagoljici su postojala i slova za označavanje jotovanih jusa:
- malog Ѩ ѩ (glag. Ⱗ) i
- velikog Ѭ ѭ (glag. Ⱙ).
Jotovani veliki jus se koristio u bugarskoj azbuci do prve decenije dvadesetog veka.
Smatra se da jusi nemaju značenje broja ni u ćirilici ni u glagoljici, mada se mali jus ponekad koristio kao oznaka broja 900 zbog toga što je pomalo sličan arhaičnom (ne pripada klasičnoj grčkoj azbuci) starogrčkom slovu sampi, koje je takođe imalo značenje broja.[5]
- Рассуждение о славянском языке (1820) // Филологические наблюдения А. Х. Востокова. — СПб., 1865. — С. 8—12.
- Мейе, Антуан. . Фонетика // Общеславянский язык = Le slave commun (1924, 1934) / Пер. с франц. и примеч. П. С. Кузнецова; общ. ред. С. Б. Бернштейна. — 2-е изд. — М.: Прогресс, 2000, 2001. — 500 с. — 1000 экз. — ISBN 5-01004712-8, 5-01-004660-1, 978-5-397-01978-1. — С. 49—54.
- Карский Е. Ф. . Славянская кирриловская палеграфия. — 2-е изд., факсимильное. — Л., М.(факс.): Изд-во АН СССР; Наука (факс.), 1928, 1979 (факс.). — С. 167—168, 207—209.