Wikipedija

Tradicionalna medicina

Tradicionalna (komplementrana i alternativna) medicina je zravstvena praksa, pristupi, znanja i verovanja koja se odnose na preparate biljnog, mineralnog ili životinjskog porekla, duhovnu terapiju, kao i manualne tehnike i vežbe koje se primenjuju pojedinačno ili u kombinaciji u svrhu lečenja, dijagnostikovanja i sprečavanja bolesti, odnosno radi očuvanja dobrobiti. Ovaj termin i njegovu definiciju u zvaničnu upotrebu je uvela Svetska zdravstvena organizacija (SZO)[1].

Tradicionalna (komplementrana i alternativna) medicina
Intervencija
Preparati tradicionalne medicine,
(Antananarivo, Madagaskar)
ICD-9-CM99.9
MeSHD000529
Tradicionalna medicina
Lečenje trudnice
Lečenje trudnice
Alternativna medicina
Tradicionalna kineska medicina · Ajurveda · Homeopatija · Naturopatija
Medicina uma i tela
Biološki zasnovana praksa
Dijetetski suplementi · Apiterapija · Biološki aktivne namirnice · Dijeta
Tehnike zasnovane na manipulaciji tela
Hiropraksa · Osteopatska medicina · Kraniosakralna osteopatska terapija · Rolfing · Bovenova tehnika · Aleksandrova tehnika · Feldenkraisov metod · Reflekslogija · Tui Na · Masaža
Energetska terapija

U stručnoj javnosti se, najčešće, globalno koristi akronim komplementarna i alternativna medicina (KAM) (engl. CAM -complementary and alternative medicine). KAM se odnose na veliki broj u praksi primenjenih oblika zdravstvene zaštite, koji nisu deo sopstvene tradicije te zemlje i nisu integrisani u dominantni sistem zdravstvene zaštite.[1]

U suštini radi se o tri sinonima, koji se međusobno razlikuju po različitim naglascima. Termin tradicionalna medicina ima naglasak na drevnim terapijama koje su svojstvene određenim kulturama, i doslovno govoreći, on ne podrazumeva nove terapijske sisteme i prakse novije ili slične prirode. Termin komplementarna medicina prvenstveno ukazuje na određen stepen majorizacije, odnosno na mogućnost da se određeni komplementarni sistemi i prakse koriste kao dopuna terapijskih procedeura zvanične medicine. Termin alternativna medicina ima naglasak na terapijskim sistemima i metodama koji su izraz holografske paradigme, što znači da su zasnovani na viđenjima sveta i čoveka koji su drugojačiji od moderne kartegijanske paradigme [2]

Kako su savremena medicinska istraživanja pokazala, većina ljudi među kojima je veliki broj obrazovanih pa i lekara, kada u jednom trenutku svog života postanu bolesnici, s vremena na vreme odlučuju se: da zatraže pomoć tradicionalne medicina i njenih lekova. I tada savremeni čovek počinje da koriste metode drevnih terapija, zasnovanih na viševekovnom iskustvu, nekada starih naroda.[1]

Očigledno, da čovek koji je stvorio, savremenu civilizaciju i danas živi u nesavršenstvom svetu. U svetu u kome ne postoji idealan lek i lekar koji je toliko siguran da može da izleči sve njegove patnje i bolesti. Zabrinut za svoje zdravlje, čovek često misli da negde tamo, iza planina, mora da postoji „neko i nešto“ što može u njemu izlečiti sve; na brz, jeftin i bezbolan način. Da li je to istina? Na to delimični odgovor treba da da i ova stranica.

Pojmovi

uredi
Magijska medicina
Smejati se nad zabludama tradicionalne medicine nastalim u prošlosti znači smejati se se samom sebi.
Ako nas istorija medicine može nečemu naučiti onda je to permenentna potreba čoveka da shvati, imitira, primeni i menja svoja saznanja o metodama lečenja.

Prve začetke tradicionalne medicine nalazimo u magijskoj medicini. Ovaj oblik lečenja bio je zasnovan na magiji – čaroliji, vradžbinama, veštini potčinjavanja volji tajanstvenih sila prirode, duhova i demona, ili verovanju da čovek svojim rečima i činima može uticati na tok prirodnih događaja, pa tako i na tok bolesti i zaštitu od njih.[3][4]

Animistička medicina

Na verovanju da neka nevidljiva duhovna bića, tzv. anime (anima – duša, duh), utiču na sudbinu čoveka pa tako i na njegov život, zdravlje i bolest, zasnivala se animalna medicina. Ona je podrazumevala lečenje zasnovano na ritualima i tehnikama čiji je cilj bio da se umilostive duhovi – anime, zli dusi koji ugrožavaju zdravlje i život.[4]

Teurgijska medicina

Teurgija (čin, čarolija, sposobnost činjenja čuda, vidovitost), svoje principe lečenja zasnivala je na upražnjavaju molitve pomoću kojih se pokušavalo zaštititi zdravlje ili postići izlečenje bolesti.[4]

Etnomedicina ili narodna medicina

Skup iskustava i njihova praktična primena na očuvanju zdravlja, produženju života, sprečavanju i lečenju bolesti koje je sam narod otkrio naziva se etnomedicina ili narodna medicina. Ova znanja su sticana iskustvom i prenosila su se sa pokolenja na pokolenje, prvo usmenim, a potom i pismenim putem. To je iskustvena, empirijska medicina, do izvesne mere i stručna, ali najčešće prožeta mistikom, sujeverjem, i konzervativnim idejama, što je davalo prostora da se u okviru nje infiltrira magija, nadrilekarstvo, šarlatanstvo koje je teško odvojiti jedno od drugih.[5]

Naučna medicina

Kao posebna oblast prirodnih nauka u drugoj polovini 19. veka razvila se naučna medicina koja koristi naučna dostignuća u očuvanju zdravlja, sprečavanju bolesti i njihovom lečenju.[4]

Istorijat, teorije i koncepti sistema tradicionalne medicine

uredi
Glavni članak: Istorija medicine
 
Prve začetke tradicionalne medicine nalazimo u magijskoj medicini, vračeva i šamana, koja se i danas zadržala u nekim afričkim zemljama.

Tradicionalna medicina ima dugu istoriju, i zato je ona zbir viševekovnih znanja, veština i na praksi zasnovanih teorija, verovanja i iskustava, poreklom iz različitih kultura, bez obzira da li se njihovi principi koji se koristi u održavanju zdravlja, prevenciji, dijagnostici, poboljšanju ili lečenje fizičkih i mentalnih bolesti mogu objasniti ili ne [6]. Tradicionalna medicina zasnovana je na celovitim sistemima teorije i prakse koji su razvijani nezavisno ili paralelno sa zvaničnom medicinom. Mnogi od ovih sistema korišćeni su u pojedinim zemljama širom sveta znatno pre nastanka zvanične medicinske prakse.[7]

Holizam je ključni element svih sistema tradicionalne medicine, zato što se teorija i koncepati prevencije, dijagnostike, poboljšanje i lečenje bolesti u tradicionalnoj medicini kroz istoriju oslanjao na holističkom pristup oboleloj osobi, i poremećaju, tretirajući ga metodama fizičke, emocionalne, mentalne, duhovne zaštite i zaštitom životne sredine ili svim metodama istovremeno.[8]

U cilju postizanja rezultata, većina sistema tradicionalne medicine koristi biljne lekove ili postupke zasnovane na tradicionalnoj terapiji, zajedno sa određenim pravilima ponašanja i promocijom zdrave ishrane i zdravih navika.

Zvanična medicinska nauka odbacuje većinu postupaka tradicionalne (alternativne i komplementarne) medicine kao paramedicinske. Klasična medicina i tradicionalna medicina imaju isti plemeniti cilj da pomognu, da izleče obolelog, i u ostvarenju ovog uzvišenog cilja one bi trebale da sarađuju. Medicinska nauka, bez obzira na nedostajuće i potpune dokaze o valjanosti postupaka tradicionalne medicine, mora pažljivo da ih istražuje i, nakon valorizacije, da ih ugrađuje u svakodnevnu praksu.[9]

Milenijumska tranzicija tradicionalne medicine

uredi
 
Botanički šop u SAD. Tradicionalne medicine postaje i veoma unosan posao na međunarodnom tržištu
 
Biljna apoteka u SAD. Godišnji prihod tradicionalne medicine u SAD dostigao je 30 milijardi dolara s početka 21.veka

Tokom milenijumske tranzicije, bez obzira na zvanični stav medicine, u poslednjoj trećini 20. veka tradicionalne (alternativne, komplementarne) medicine u razvijenim zemljama sveta postaje izraz civilizacijskog megatrenda u okviru koga se odvija tranzicija Moderne u Postmodernu. Tome svakako pogoduje i činjenica da većina ljudi još ne misli naučno, filozofski ili umetnički i svoje sudove donosi na osnovu površnog svakodnevnog iskustva, ne obazirući se nanaučne pojmove i moralne principe. Zato većina svakodnevnih misli i osećanja prosečnog čoveka spada u deo nesistematične društvene svesti, a samo manji deo ulazi u sastav nauke, filozofije, umetnosti ili etičkih principa.[10] U takvim uslovima, u navedenom periodu alternativna medicina je sve više poprimila kvalitete posebnog entiteta, sa sopstvenim institucijama, priznatim od strane građana, zakonodavne i izvrne vlasti, zdravstva i javnosti uopšte što je snažno uticalo na njenu sve veću transformaciju od marginalne preduzetničke aktivnosti u deo korporativne ekonomije. Lečenje biljem je postalo najpopularniji oblik tradicionalne medicine i veoma unosan posao na međunarodnom tržištu u 21. veku. Godišnji prihod tradicionalne medicine u zapadnoj Evropi dostigao je 5 milijardi dolara u 2003. i 2004. U Kini prihodi od prodaje proizvoda traicionalne medicine u 2005. iznosili su 14 milijardi dolari. Prihod od biljnih lekova u Brazilu bio je 160 miliona dolara u 2007.[11]

Život je zapravo ozbiljna igra uklapanja u svoje mesto. Neuspeh pronalaženja sebe u realnom životu vodi do nerazumevanja, laži i individualne patnje.[12] Razmatrajući odnos između naučne i tradicionalne medicine,mnoge pristalice tradicionalne medicine postavljaju pitanje kome služi naučnik u biomedicinskom naukama? Pamtimo mnoga vrhunska naučna otkrića u humanoj medicini (kažu zagovornici paramedicine) koja su poslužila kao sredstvo za nehumano delovanje, zloupotrebu čak i destrukciju. Događalo se i to da onome ko naruči istraživanje ne odgovaraju rezultati i zato ih ne objavljuje, pa su ponekad vrhunski lekari u konfliktu između teorije od koje polaze i rezultata koje dobiju, pa pribegavaju kompromisima ili manipulaciji medicinskim podacima. Zato je primena metoda tradicionalne medicine u stalnom porastu, posebno u najrazvijenijim zemljama poput Nemačke, Kanade, Francuske, Australije, SAD, Velike Britanije itd.[13] Razlozi porasta popularnosti tradicionalne medicine su složeni i nisu do kraja istraženi. Neka razmatranja ukazuju da pored raznih motivacionih činilaca iz individualne sfere, značajnu ulogu igraju socijalno-politički faktori, nedovoljna edukacija i zdravstvena prosvećenost, kao i nemogućnost savremene medicine da reši sve zdravstvene probleme obolelih.[9][14]

Utemeljivanju i širenju tradicionalne medicine doprineo je njen institucionalni razvoj, tj uvođenje institucija tradicionalne medicine koje su parlelne sa institucijama zvanične medicine. Razvoj tradicionalne medicine pratilo je i pokretanje brojnih međunarodnih naučnih časopisa posvećenih tradicionalnoj medicini, osnivanje nacionalnih centara za tradicionalnu medicinu poput «Fondacije za integralnu medicinu» u Velikoj Britaniji i «Nacionalnog centra za alternativnu Medicinu» u SAD, Nemačkoj, osnivanje sve većeg broja veb-sajtova posvećenih ztadicionalnoj medicini. Sve veći broj medicinskih fakulteta u svetu uvodi u nastavne programe predmete posvećene tradicionalnoj medicini i alternativnim terapijama [15].

Problemetičnost pojedinih stavova o oba oblika medicine (tradicionalne i savremene) je podjednako prisutna, pa je i kod naučnih istraživanja i prilikom razumevanja i primene naučnih medicinskih saznanja moguće zloupotreba i izvrtanje stvarnosti, što veoma vešto u svojim stavovima koriste pristalice tradicionalne medicine. Ipak, nesmemo odustati od naučnih dokaza i u jednoj i u drugoj medicinskoj oblasti, jer nema drugog puta dolaženja do istine.[16]

Tradicionalna medicina u 21. veku

uredi
 
I do 80% stanovništva sveta u primarnoj zdravstvenoj zaštiti koristi usluge tradicionalne medicine.[17]

U 21. veku nastavljen je „dramatični talas“ popularnosti različitih disciplina tradicionalne medicine u nekim azijskim i afričkim zemljama, u poslednjih trideset godina. I do 80% stanovništva u primarnoj zdravstvenoj zaštiti koristi usluge tradicionalne medicine (npr 75% stanovništva u Maliju i 70% u Mjanmaru zavisi od tradicionalne medicine i njenih praktičara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti)[18].

Takođe značajno je povećano interesovanje za tradicionalnu medicinu i u mnogim razvijenim zemljama. Na primer, 70% stanovništva u Kanadi [17] i 80% u Nemačkoj [19] koristi neki od oblik alternativne ili komplementarne medicine (npr. akupunkturu, masažu itd). Prevalenca poseta praktičarima KAM porastao je u Irskoj sa 20% u 1998. na 27% u 2002. Slični podaci dobijeni su i na međunarodnom nivou. Najveći broj Iraca tražilo je usluge KAM zbog jakog bola, anksioznosti ili depresije [20].

Svetska ekonomska kriza s kraja prve decenije 21. veka [21], i bezbroj nerešenih problema u zdravstvenoj zaštiti stanovništva mnogih zemalja sveta (uključujući i razvijene zemlje poput SAD) primorao je korisnike zdravstvenih usluga da zbog nestašice novca ili zbog njegovog preusmeravanje na druge životne potrebe sve više koriste „pristupačnije“, tradicionalne (alternativne i komplementarne) oblike zdravstvene zaštite.

Stopa zdravstveno neosigurane dece u svetu je u stalnom porastu zbog pogrešne politike zakonodavaca koji se „bore“ protiv proširenja javnog osiguranja i nezaposlenosti roditelja. Samo u SAD u 2008. stopa zdravstveno neosigurane dece pala je na najniži nivo od 1987. i iznosila je oko 7,3 miliona dece bez zdravstvenog osiguranje.

U istraživanju sprovedenom u DŽons Hopkins dečjem centru u Baltimoru [22], procenjuje se da je 17.000 dece u SAD možda nepotrebno umrlo tokom poslednje dve decenije, jer nisu imala zdravstveno osiguranje, a roditelji su bili prinuđeni da koriste alternativne i komplementarne metode lečenja. „David C. Čang, koautor, pedijatrijskih istraživanja sprovedenog u ovom centru, tim povodom izjavio je; "Ne mogu zamisliti ni jedan medicinski tretman koji ima tako dramatičan uticaj na zdravlje dece kao što to može imati nedostatak zravstvenog osiguranja, ".[23]

Zdravstveni troškovi u 21. veku su ogromni za hiljade ljudi. Mnogi su bez posla i bez ikakve nadoknade za život. Ti ljudi se okreću tradicionalnim oblicima lečenja ... Nacionalni centar za alternativnu i komplementarnu medicinu SAD (NCCAM) [24] [n 1], iznosi podatak da su oko 38% odraslih i 12% dece, danas korisnici tradicionalnih terapijskih metoda lečenje bola. U Americi se godišnje troši i do 34 milijardi dolara na alternativnu terapiju. [25]

 
Federalno istraživanje u SAD, sprovedeno 2007. otkrilo je da gotovo 5 miliona Amerikanaca koristi homeopatske lekove

Federalno istraživanje u SAD, sprovedeno 2007. otkrilo je da gotovo 5 miliona Amerikanaca koristi homeopatske lekove, napravljene od supstanci, kao što su jetra patke, teški metali (arsen, olovo), razni ekstrakti biljaka (otrovni bršljan), rastvoreni u vodi u nemerljivim količinama. Za razliku od vakcina ili lekova koji se izdaju isključivo na recept i moraju imati jasnu deklaraciju o sastavu i bitnim karakteristikama, homeopatski lekovi, koji se prema službenim podacima u SAD godišnje prodaju za više od 200 miliona dolara, najčešće ne poseduju podatke o njihovoj bezbednosti i neželjenom dejstvu, i po pravilu na pakovanju nemaju označen spisak sastojaka i podatke o uslovima korišćenja.[26][27]

Uprkos nedostatku dokaza o valjanosti homeopatskih lekova, sve veći broj Amerikanaca, kako je to navedeno u anketi koju je sproveo Vašington Post ... "koristi ove lekove za borbu protiv mnogih bolesti, uključujući i tumore [28], artritis, herpes i grip dok je u međuvremenu, u svetu pokrenuta agresivna kampanja protiv hrane i lekova koji su bez odobrenja ili nemaju dokaze da su efikasni u lečenju bolesti..."

Studija objavljena u časopisu za javno zdravlje, SAD "...o odnosima između statusa osiguranja i smrtnosti dece..." iznosi podatak da su deca i do 1,6 puta u većem riziku da umru od dece koja poseduju zdravstveno osiguranje ... „Pri tome studija nije obuhvatila decu koja su umrla izvan bolnice ili nakon napuštanja bolnice, što znači da je smrtinost među neosiguranom decom verovatno čak i veća.“

Tradicionalne (alternativne i komplementarne) medicine danas postoji rame uz rame sa modernom medicinskom praksom, iako je često u suprotnosti sa njom. To je prvenstveno zbog toga što njene metode veoma često nisu u skladu sa onim što je savremena nauka zna o uzrocima nastanka bolesti, bolestima i šta se smatra najefikasnijim medicinskim oblikom lečenja. Oni koji koriste i veruju u rad tradicionalnih (alternativnih i komplementarnih) medicinskih ordinacija, svoja saznanja o njima stekla su od mnogih generacija i drugih osoba koje su koristile njihove tretmane. U tradicionalnoj medicini naglasak se daje ravnoteži i „harmoniji“ u telu, jer je telo povezano sa zemljom i kosmos što je veoma važno u procesu lečenja i zato postoji verovanje u tradicionalnoj medicini da bolest treba lečiti svim raspoloživim resursima. Biljni preparati, molitva, magija, dijeta, vežbanje, i pravilan društveni odnosi su održiva sredstva u nastojanju da se sačuva zdravlje.[29]

Istoriski gledano, za javno zdravlje i njegovu praksu u 21. veku veliki značaj ima;

  • svest o različitostima odnosa prema zdravlju,
  • verovanje u iskustva koja se mogu steći od onih koji koriste tradicionalni pristup narodnoj medicini,
  • spsobnost eliminacije osude onih koji taj pristup koriste,
  • saznanje da današnja medicinska praksa, danas, radi efikasno na osnovama različitih tradicija narodne medicine sa kojima se svakodnevno susreće u svojoj praksi. [30]

Standardizacija sistema tradicionalne medicine

uredi
Alternativna medicine (što uključuje i tradicionalnu) ne zasniva se na objektivnoj istini.
Međutim, medicina nije biomedicinska nauka (tj traganje za objektivnom istinom), nego umetnost-veština lečenja bolesnika.
Objektivna istina jeste važna, ali za obolelog nije najvažnija.
Bolesnik je subjektivan, može se reći da je iracionalan - a iracionalna osoba teško može da bude potpuno racionalna.
To objašnjava zašto alternativna medicina nalazi prostor za svoje delovanje.

Različite metode i tehnike tradicionalne medicine razvijane su u različitim kulturama, različitim razdobljima ljudske civilizacije u različitim regionima, bez paralelnog razvoja opšteprihvaćenih međunarodnih standarda i odgovarajućih metode za ocenu rezultata tradicionalne medicine. Zato su se širom sveta javljaili zahtevi da SZO obezbedi normative za rad tradicionalne medicini i, utvrdi procedure, kojima će se sprovesti istraživanja i evaluacija pojedinih metoda i oblasti tradicionalne medicine. Vlade mnogih zemalja i istraživači, takođe su sve više zahtevali od SZO da obezbedi i standarde, tehničke smernice i redovno objavljuje informacije po tim pitanjima.[6]

Tokom 1991, SZO je studioznije počela da razvija i objavljuje niz tehničkih smernica kao što su; „Smernice za procenu biljnih lekova“, „Smernice za istraživanje i procenu bezbednosti i efikasnosti biljnih lekova“ , „Smernice za klinička istraživanja akupunkture“ itd. Međutim, ove smernice i dalje nisu bile dovoljne da pokriju sve oblasti i mnoge izazove i probleme u istraživanju i evaluaciji tradicionalne medicine.[6]

Zato je 1997, uz podršku Nacionalnog centra za komplementarnu i alternativnu medicinu, Nacionalnog instituta za zdravlje, Betesda, MD, SAD, SZO razvila nacrt »Opštih smernica za metodologiju istraživanja i vrednovanje tradicionalne medicine SZO« (engl. General Guidelines for Methodologies on Research and Evaluation of Traditional Medicine). Od tada, nacrt je revidiran četiri puta, a smernice su finalizirane na konsultacijama članica SZO u aprilu 2000, u Hong Kongu, Kina, uz podršku Vlade Hong Konga. Opšte smernice SZO (engl. General Guidelines for Methodologies on Research and Evaluation of Traditional Medicine) su primarno fokusirane na bezbednost i efikasnost tradicionalne medicine, sa ciljem da daju odgovore na neke izazove i pitanja koja se tiču osnovnih dokaza o opravdanosti primene pojedinih metoda tradicionalne medicine. One su takođe trebale da razjasne razloge primene određeneih metoda koje su nejasno definisane. Smernice predstavljaju neku vrstu opšteprihvaćenih međunarodnih propisa za ocenu »biljne medicine«, kao i da preporuče nove pristupe za sprovođenje kliničkih istraživanja, npr pomoću QOL-uputstva SZO [n 2] (engl. WHOQOL-user manual) u ostalim oblastima tradicionalne medicine.[6][31]

Ne može biti nikakve sumnje da će »Opšte smernice za metodologiju istraživanja i vrednovanje tradicionalne medicine SZO« postići svoj cilj i namenu i poboljšati kvalitet i verodostojnost istraživanja u tradicionalnoj medicini u 21. veku. Iako su smernice SZO pažljivo razvijene i modifikovane, od strane raznih stručnjaka i nacionalnih zdravstvenih institucija i zakonodavne vlasti širom sveta, još uvek može biti i drugih pitanja, mišljenja i stavova o pojedinim metodama tradicionalne medicine.[6]

Sistematizacija

uredi

U današnjoj praksi postoji preko 40 heterogenih disciplina u okviru tradicionalne medicine, ali ih NCKAM SAD na osnovu terapijskog pristupa klasifikuje u pet osnovnih kategorija ili domena. To su:

Posebna Radna grupa za tradicionalnu (komplementarnu i alternativnu) medicinu Ministarstva zdravlja Srbije, koja je dala predlog o konačnoj formi Pravilnika o bližim uslovima, načinu i postupku obavljanja metoda i postupaka tradicionalne medicine, stala je na stanovište da sve legalizovane metode tradicionalne medicine treba svrstati u dve grupe: terapijske metode i metode unapređenja zdravlja. Iz razloga vezanih za forumulacije kojima je definisana tradicionalna medicina u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti na koji se pravilnik oslanja, međutim, termin metode unapređenja zdravlja koji u Zakonu nije bio naveden, zamenjen je terminom metode rehabilitacije. Sistematizacija legalizovanih metoda tradicionalne (komplementarne i alternativne) medicine, navedena u ovoj tabeli napravljena je radi veće preglednosti i ne isključuje druge vrste podela i grupisanja.[32]

Sistematizacija metoda tradicionalne (komplementarne i alternativne) medicine u Srbiji [32]

Metode dijagnostike i lečenja Metode rehabilitacije (za unapređenje zdravlja)
Ajurveda, Akupunktura, Kvantna medicina, Kineska tradicionalna medicina, Makrobiotika, Primenjena kineziologija, Refleksologija, Segmentna terapija, Suđok, Tradicionalna domaća medicina, Tuina, Fitoterapija, Hiropraktika, Homeopatija, Šiacu Apiterapija, Aromaterapija, Detekcija štetnih zračenja, Duhovna energetska medicina, Energetska terapija, Joga, Porodični raspored, Reiki, Tai či čuan, Ći gong

Alternativna medicina

uredi

Tradicionalna kineska medicina

uredi
 
Dijagram kretanje energije dveju suprotstavljenih sila Jin i jang
Glavni članak: Tradicionalna kineska medicina

Tradicionalna kineska medicina (TKM) je pojam koji služi da označi tradicionalni dijagnostičko-terapijski sistem lečenja razvijen u Kini. Ovaj termin se primenjuje od nedavno, u Kini i drugim zemljama sveta da bi se njime označili specifični načini lečenja koji se primenjuju u dugoj istoriji kineske medicine staroj preko 5.000 godina, koji poslednjih 50 godina doživljava sve veću globalizaciju u svetu.

Glavni princip održavanja ravnoteže u telu, po shvatanju tradicionalne kineske medicine, oglada se u balansu dve međusobno suprotstavljene sile jin i jang. Jin je oličenje hladnog, sporog i pasivnog principa, dok jang predstavnik toplog, ekscitirajućeg i aktivnog principa. Osnovna postavka po shvatanju tradicionalne kineske medicine, je da se zdravlje postiže uravnoteženim odnosom jina i jinga, dok svaka njihova neuravnotežaenost za posledicu ima nastankom bolesti. Neravnoteža između jina i janga dovodi do ometanja protoka vitalne energije - qu (u prevodu či) i krvi duž puteva poznatih kao meridijani. Terapijski postupci koji se zasnivaju na korišćenju lekovitog bilja, akupunkture i masaže, treba da pomognu da se uspostavi protok (qu-či ) i krvi duž meridijana, čime se postiže ravnoteža i ozdravljenje organizma. Lečenje u TKM zasniva se na uspostavljanju narušene ravnoteže u telu pojedinca, te je i dijagnostika i terapija uglavnom individualna [33][34]

Terapijski tretmani u TKM podrazumevaju primenu: akupunkture i moksibustija (stimulacija akupunkturnih tačaka paljenjem trave moksi na njima), kineske materije medike (prema katalogu prirodnih produkata koje koristi TKM), masaže i manipulacije tela.

Suprotstavljeni stavovi o teoriji tradicionalne kineske medicine

uredi

Tradicionalna kineska medicina je ogromna kolekcija nikada dokazanih, kroz vreme poštovanih teorija od strane mnogih ljudi koji su je primenjivali sa značajnim stepenom uspešnosti. Do sada, ta njena uspešnost, nikada nije u potpunosti dokazana ili objašnjena, ili bar ne u meri koja je potpuno prihvatljiva za ortodoksne, zapadne naučnike, koji koriste ortodoksne, zapadne, istraživačke tehnike...ono što je potrebno za njeno dokazivanje je nova paradigma; novi način gledanja, zaključivanja i tumačenje, svih dokaza i zapažanja o procesima bolesti i zdravlja...jer postoje pojave (ili fenomeni) koji se ne mogu u potpunosti objasniti biomedicinskom naukom današnjice.[35][36]

Zagovornici postojanja jin i jang sila, i či energije tvrde da ove sile i energije postoje u telu, ali i u svim predmetima u svemiru. Ovo je interesantna teorija i ima potencijal da izazove revoluciju u fizici i medicini - ako je istinita. Fizika trenutno poznaje samo četiri sile. Slabu[37] i jaku nuklearnu[38], elektromagnetnu[39] i gravitacionu[40]. Stoga je verovatnije da se radi o jin i jang energijama, a ne silama. Kako bi mogli da proverimo da one, zajedno sa či energijom zaista imaju efekte za koje se tvrdi da imaju?

Prvo je potrebno da smo sposobni da identifikujemo ove energije, demonstriramo njihovo postojanje, pokažemo neke merljive efekte njihovog prisustva, i demonstriramo način na koji ih kontrolišemo. Bez ovih osnovnih tačaka, mi samo razmišljamo o ideji - da postoje takvi oblici energija. Drugo, nakon što smo demonstrirali njihovo postojanje, potrebno je da pokažemo vezu između ovih energija i određenih predvidljivih promena u ljudskom telu. Na primer, merljivu promenu stanja pacijenta nakon prijema ovih energija. Treće, potrebno je da znamo odakle ove energije dolaze, kako se prenose, kako se skladište, obzirom da je sve ovo poznato za sve ostale oblike energija. Četvrto, potrebno je da obrazložimo kako znamo sve te stvari. Ovo je neophodno da bi mogli da osiguramo da primetimo kada neko nešto pogreši.

Nažalost, po sve četiri tačke, zagovornici postojanja ovih energija ne nude dovoljno uverljive dokaze. Nema adekvatnih dokaza o postojanju jin i jang, niti či energije[41], ima dokaza o njihovim efektima, ali ne i jasnih činjenica o fiziološkim mehanizmima njihovog nastanka, koje treba dokazati u multicentričnim kontrolisanim studijama. Takođe nema predloga kako mogu biti merene ili lokalizovane, niti konvertovane u ostale oblike energija, a jedini izvor saznanja su stari zapisi, i istraživanja novijeg datuma koja nisu u potpunosti validnim dokazima dokumentovana. Obzirom da ove energije ne možemo izmeriti, niti pokazati njihove efekte, ne možemo da ih povežemo sa bilo kojom posledicom u ljudskom telu, to znači da ne možemo samo na osnovu drevnih tekstova da tvrdimo kako one uopšte postoje.

Medicina nije potvrdila hipotezu o konceptu pojave bolesti usled neravnoteže jin i jang energija ili zagušenja či energije, obzirom da ne postoji instrument (poput pulsmetra ili merača krvnog pritiska) pa čak ni jedinice mere kojom bi se ove energije mogle kvantifikovati.[n 3]

Anatomija i histologija su dokazale da se krv kreće venama, arterijama i kapilarima, mapirala je njihov položaj u ljudskom telu i nije pronašla dodatne meridijane kojima bi se mogla kretati krv, niti kanale kojima bi se mogla kretati či energija. Savremeni terapeuti tradicionalne kineske medicine ove meridijane predstavljaju kao pretpostavke (ideje) koje su korisne u kliničkoj praksi. Hemijski sastav krvi (i belih i crvenih krvnih zrnaca) je ispitan i ne daje naznake o postojanju či energije.

Mnogi terapeuti akupunkture sami odbacuju tvrdnje o postojanju ovih energija[42] Na osnovu više istraživanja zaključeno je da efikasnost akupunkture nije veća od placebo efekta[43][44][45]. Zato dr Edzar Ernst, u svojim istraživanjima navodi da su dokaza o efektima akupunktute niske uverljivosti, i da zato neki od akupunkturologa zbog nedostatka jesnih dokaza sve više koriste reči „probno“ i „moguće“ i navodi, „dok postoje provizorni dokazi da bi akupunktura mogla biti efikasna kod nekih oblika bolova i mučnine, ne postoje nikakavi jasni medicinski benefiti akupunkture u drugim situacijama njen osnovni koncepat je besmislen.“[46]

Suprotno ovim istraživanjima postoje i novija istraživanja o principima akupunkture, koja su ukazala na postojanje elektronadražljivosti u akupunturnim tačakama, čijom se provokacijom, po modernijoj teoriji, postiže izlučivanje endorfina, ektofina-oksitocina koji ublažavaju bol, uz istovremenu aktivaciju dela mozga pod nazivom limbus (lat. cortex cingulate). Ostala delovanja akupunkture se objašnjava i delovanjem ovih sistema:[47]

  • Neurohumoralniog (nervnog sistema), koji uključuje centralne neurohumoralne i neuropeptidne mehanizme, perivaskularnu simpatički aktivaciju i periferna aferentna nervna vlakna.
  • Cirkulatornog, koji prenosi biomolekularne elemente lokalno i centralno, koji uzrokuju promene u ćelijama akupunkturnom stimulacijom.
  • Limfnog, koji služi kao „medijum“ za limfnu cirkulaciju duž fascija i perivaskularnog intersticijskog prostora,
  • Elektromagnetskog ili bioinformatički sistem, koji aktiviran akupunkturnom stimulacijom deluje na statički elektricitet na površini ćelija, i na jonsku migraciju u međućelijskoj tečnosti.

Kineska materija medika

uredi

Kineska materija medika je referentna knjiga sa svim potrebnim informacijama o lekovitom bilju koje se može koristi u lečenju. Mnogi farmaceutski proizvodi svoje poreklo duguju kineskom lekovitom bilju. Na lekovito bilje i njihove lekovite sastojke utiču mnogi faktori; geografska lokacija, vreme i načina prikupljanja, sušenje i proces skladištenja, a mnoge biljke i preparati sačinjeni njihovom preradom imaju na desetine aktivnih sastojaka, tako da sve to onemogućava standardizaciju i otežava njihovu primenu.

Akupunktura

uredi
Glavni članak: Akupunktura

Akupunktura, je metoda TKM[48] koja se zasniva na ubadanju igala u specifične (akupukuturne) tačke tela u cilju lečenja. Prvi put se pominje u delima Huan Đi Neijinga koja su objavljena od 3. do 2. veka pre nove ere (u periodu zaraćenih država u vreme vladavine dinastije Han). Akupunktura se zasniva na učenju TKM da je čovek, kao uostalom i sve živo, ispunjeno životnom energijomchi chi (ki), koja kruži čovekovim telom određenim putevima ili meridijanima. Nesmetani tok vitalne energije po TKM je preduslov za energetsku ravnotežu i psihofizičko zdravlja organizma.

Različiti spoljašnji faktori (negativna zračenja, hladnoća, povrede, bakterije), kao i unutrašnji (negativne emocije, stres, bes, tuga), mogu izazvati neravnotežu. Tada će se poremetiti ili zaustaviti protok chi (ki) energije, što će uzrokovati poremećaje u psihofiziološkom funkcionisanju organizma, i može dovesti i do bolesti. Prema ovom učenju, poremećeni ili prekinuti tok vitalne energije može se ponovo uspostaviti ubadanjem igala na određene tačke koje se nalaze iznad linija, odnosno meridijana, čime se ponovo uspostavlja ravnoteža, dakle zdravlje organizma [49].

Svaki meridijan ima početak u nekom organu, koji se često naziva unutrašnjim delom meridijana. Neki od njih svojim tokom dolaze u relativno površinske slojeve, dok drugi ostaju u dubljim slojevima. U ljudskom telu postoji 14 glavnih meridijana i 361 klasična akupunkturna tačka. Svaki meridijan odgovara određenom funkcionalnom području. Kanali se dele u jin i jang i na svakom ekstremitetu se nalazi početak po tri kanala. Sa ruke polaze tri jin kanala (pluća, perikard, srce) i tri jang kanala (debelo, tanko crevo, San Jiao). Sa noge polaze tri jin kanala (slezina, jetra, bubreg) i tri jang kanala (želudac, žučna kesa, mokraćna bešika). Ki teče duž kanala unutrašnjim i spoljašnjim putevima koji se reflektuju na koži pacijenta [50].

Akupunkturne tačke omogućavaju da se ubadanjem metalnih igala, u njih, reguliše energetski tok u određenom funkcionalnom području. U tim tačkama nakon uboda ponovo se uspostavlja protok energije tamo gde je on poremećen ili prekinut, i tako uspostavlja ravnoteža u celokupnom ljudskom organizmu [51].

Brojna istraživanja novijeg datuma ukazala su na prisustvo elektronadražljivosti akupunkturnih tačaka.[52] Po modernijoj teoriji provokacijom akupunkturnih tačaka postiže se izlučivanje endorfina, ektofina-oksitocina koji ublažava bol, pri čemu se najverovatnije aktivira deo mozga pod nazivom limbus (cingularni korteks) [47].

Ajurveda

uredi
Glavni članak: Ajurveda

Ajurveda ili ajurveda medicina [53] što na sanskritu [n 4] znači „nauka o životu“, je tradicionalna indijska nauka o zdravlju (stara koliko i ljudska rasa), čiji se principi lečenja zasnivaju na svetom i prirodnom načinu življenja. Indijska medicina, ajurveda, posmatra i analizira ljudski život i njegovo zdravlje kroz jedinstvo tela, duha i uma.[54]

Naturopatija

uredi
Glavni članak: Naturopatija

Kao medicinski sistem naturopatija je nastal u Americi krajem 19. veka, na osnovama evropske tradicionalne medicine. Ona se zasniva na shvatanju da je bolest manifestacija izmenjenih procesa koje organizam po prirodi stvari sam isceljuje, a naturopatski sistem nije u lečenju oboljenja, već u povratku na zdravlje. Naturopatski lekar se ne bori sa bolešću već, oslanjajući se na prirodno isceljenje, vitalnu energiju i inteligenciju organizma, i pokušavaju da ponovo uspostavi njegovo normalno i zdravo funkcionisanje [55].

Naturopatija se najviše primenjuje u SAD, Evropi, Kanadi [56] i Australiji. Samo u SAD do kraja 1920. bilo je 22 koledža u kojima su se sticala diplome za ovu vrstu lečenja, koje je zvanično bilo odobreno i primenjivano u 26 država u SAD. Pod pritiskom savremenih medicinskih kretanja, u drugoj polovini 20. veka, došlo je do zatvaranja većine ovih ustanova, tako da ih danas u SAD ima samo oko pet [57][58].

Postoji šest bazičnih naturopatskih principa koji se primenjuju u Severnoj Americi, koji nisu istovetno prihvaćeni od strane drugih naturopata, i to su:

  • zdravlje je snaga prirode,
  • identifikacija i tretman uzroka oboljenja,
  • koncept, najpre ne škoditi (primum non nocere),
  • terapeut je učitelj,
  • lečenje kompletne individue i
  • prevencija.

U procesu isceljenja naturopatija primenjuju sledeća četiri postupka:

  • ponovo uspostavljanje uslova za zdravlje,
  • stimulacija vitalne snage,
  • usklađivanje i ujednačavanje oslabljenih organskih sistema pomoću tonika, ishrane
  • izgradnja sistemske harmonije organizma.

Naturopatski terapeut na osnovu simptoma najpre mora da utvrdi prirodu oboljenja i uzroke koji ga izazivaju, a zatim da predloži način uklanjanja štetnih činilaca ili njihovo ublažavanje. Pridržavajući se ovih principa u terapiju se uključuju dijete i dijetetski suplementi, lekovito bilje, TKM, hidroterapija, masaža i zdrav stil života. Ovaj protokol, kombinovan zajedno sa lečenjem lekara opšte prakse, smatra se najpogodnijim terapijskim pristupom oboleloj osobi [55].

Homeopatija

uredi
Glavni članak: Homeopatija

U 18. i 19. veku, kada su metode lečenja bile više neuspešne, nego uspešne, nemački lekar Samuel Haneman (1755-1843), po prvi put u istoriji medicine formulisao je zakone i principe koji upravljaju zdravljem i bolešću i dokazao ih kroz sopstvenu praksu. Tako je nastala „nauka“ koja je nazvana: Homeopatija. Polazeći od pretrpostavke da svaki organizam poseduje urođenu sposobnost za samoisceljenje, a da lečenje ne bi trebalo da se sastoji, od uklanjanja simptoma, nego u podsticanju "unutrašnjih snaga" organizma za samoisceljenje, Haneman je izveo osnovne postulate homeopatje.

Principi homeopatije. Ako pacijenta posmatramo kao totalitet onda je jasno da se poremećaj u njegovom telu ne može manifestovati samo na fizičkom nivou. Pacijent je u bolesti u različitim stepenima poremećena na svim nivoima funkcionisanja: mentalnom, emotivnom i fizičkom. Između ova tri nivoa postoji potpuna međusobna povezanost i interakcija. Zato oni nikako ne mogu biti odvojeni. U slučaju bolesti, što predstavlja poremećaj jedinstva funkcija u organizmu, manifestacije poremećaja javljaju se na sva tri navedena nivoa, pri čemu je mentalni nivo najvažniji u hijerarhiji sagledavanja poremećaja. Zato homeopati moraju potpuno da sagledaju i shvate svaki od simptoma koji se javlja kod pacijenta i da ih poveže sa celinom njegovog stanja. Homeopati će najvažnija informacija iz uzete anamneze, biti upravo način reagovanja odbrambenog mehanizma na nadražaje iz dinamičkog okruženja, koji sve vreme na mnogo načina utiču na organizam pacijenta. Ovo je homeopati važno zbog toga što će svaka individua različito reagovati na ove nadražaje, i što će se reakcija prvenstveno odvijati u skladu sa njegovom ličnom konstitucijom. Pored osnovnih informacija o tome na šta se osoba žali, homeopati je potrebno i mnogo informacija o svim aspektima života te osobe i na koji način osoba doživljava svoj problem. Na osnovu ovako prikupljenih informacija o specifičnosti pacijentove konstitucije homeopati propisuju homeopatske supstance („lekove“).[59]

Medicina uma i tela

uredi

Mudar čovek od davnina zna da je njegovo „sopstvo“ ispunjeno i samodovoljno onda kad je ujedinjeno s telom, čulima i umom. To najbolje ilustruje drevna sanskritska izreka koja kaže;

Telo je kočija, čula su konji, čulni objekti su putevi, um su uzde, inteligencija je kočijaš, „sopstvo“ je putnik.

Polazeći od ove sanskritske izreke možemo reći, da se medicina uma i tela temelji na interakciji moždanih i telesnih funkcija uz uticaj karaktera, emocionalnih, mentalnih, socijalnih, duhovnih faktora i ponašanja na zdravstveno stanje čoveka. Ovo je osnova za primenu postupaka medicine uma i tela kojom svaki pojedinac može da podigne nivo znanja i poveća kapacitet odbrambenih snaga.

Postupci medicine uma i tela koji promovišu zdravlje obuhvataju; relaksaciju, hipnozu, vizuelnu imaginaciju, jogu, meditaciju, biofidbek, tai či, či gong, kognitivno-bihejvioralnu terapiju, grupnu podršku, autogeni trening, spiritualizam i molitve.[60][61]

Počevši od 1960. predmet mnogobrojnih istraživanja bila je interakcija uma i tela. Rezultati kliničkih studija su ukazali na povoljne efekte primene biofidbek postupaka kod nekih oboljenja (rehabilitacije kod koronarnih oboljenja, migrene, hroničnog bola u leđima), kao i kognitivno-bihejvioralne interakcije i hipnoze, uz jasne dokaze da izazivaju fiziološke efekte [62][63][64].

Ova terapija popravlja raspoloženje i kvalitet života obolelih od karcinoma koji primaju hemioterapiju, delujući na smanjenje muke, gađenja i povraćanja [65].

Prijemčivost za respiratorne infekcije pod uticajem stresogenih činilaca upotrebom postupaka medicine uma i tela je smanjena uz poboljšanje imunoloških parametara [66].

Tehnike i postupci medicine uma i tela predstavljaju najzastupljeniji vid tradicionalne medicine u 2002. Pet relaksacionih tehnika, autogeni trening (biofeedback), terapija vizuelizacijom (vizuelna imaginacija) i hipnozu primenjivalo je oko 30% odraslih stanovnika SAD, dok je meditaciju i molitvu koristilo 50% amerikanaca [61].

Osnove delovanja medicine uma i tela

uredi

Hipokrat je prepoznao značaj duhovnog i moralnog aspekta u lečenju i verovao je da nema uspešne terapije bez razmatranja ličnog stava obolelog, uticaja spoljašnjih činilaca i delovanja prirodnih lekova. Zato se centralna paradigma medicine uma i tela sastoji u tome da ona bolest sagledava u obliku ličnog prevazilaženja, razvoja i transformacije, a terapeut u njoj služi kao katalizatori i vodiči u tom procesu.

Osnovu za alternativnu primenu terapeutskih postupaka koje nudi medicina uma i tela čine rezultati mnogih kliničkih ispitivanja koja su utvrdila da postoje mehanizmi kojima mozak ostvaruje uticaj na imunske, endokrine i autonomne funkcije, a oni su od značajnog uticaja na zdravlje i bolest. Posebno su kombinacije relaksacionih tehnika i bihejvioralno-kognitivnih intervencija usmerene na prevazilaženje stresa pogodne za dodatni tretman koronarno ishemijskih oboljenja i artritisa, a kombinovane sa edukaciono-informativnim komponentama daju povoljne rezultate kao dodatni i palijativna tretman hroničnih oboljenja

Veliki tehnički napredak nauke i primena savremene dijagnostičke opreme stvorile su od lekara parcijalnog posmatrača bolesti i njegovo „otuđenje“ ili odvajanje od čoveka (pacijenta), pa se često u medicinskoj praksi čuje „da lekari ne leče bolesnika već bolest“. Koliko je ovo pogrešan pristup najbolje pokazuju radovi Waltera Cannona i Hansa Selyea koji su u prvoj polovini 20. veka, ispitujući stresne reakcije, dokazali da preteći činioci po organizam, poput hladnoće, prekomerne toplote, pretnje kaznom, izazivaju patofiziološke reakcije koje se manifestuju neuro-endokrino-imunskim poremećajima koji mogu biti tako ozbiljne da mogu rezultovati i smrtnim ishodom.[67][68][69]

Fiziologija očekivanja (placebo efekat)

uredi

Placebo[70] je supstanca bez konkretnih farmakoloških aktivnosti protiv bolesti, koja ne poseduje svojstvo leka, a primenjuje se da kod pacijenata izazove fiziologiju očekivanja o postizanju dobrobiti (placebo efekat), ili se koristiti kao kontrola u kliničkim istraživanjima kako bi se odredila efikasnost potencijalnih novih lekova.

 
Placebo je supstanca bez konkretnih farmakoloških aktivnosti protiv bolesti

Potrebu za istraživanjem uticaja svesti na oboljenje (placebo efekat) pokrenula su zapažanja, engl. Henrya Beechera američkog lekara i uticajne ličnosti za razvoj medicinske etike [71], koji je tokom 2. svetskog rata otkrio da se bolovi povređenih vojnika mogu kupirati davanjem injekcija fiziološkog rastvora (placeba) umesto morfina, ali samo pod uslovom da oni ne znaju za ovu „prevaru“. Henri, koji je taj efekat nazvao placebo efekat, kasnijim ispitivanja utvrdio je da su u 35% slučajeva terapijski efekat bilo kog leka povezani sa verovanjem pacijenta da upotrebljena supstanca ima predočeno dejstvo.[72][73]

Smatra se da je placebo efekat posredovan kako kognitivnim, tako i mehanizmima automatskog uvežbavanja. O ulozi ovih mehanizama u različitim okolnostima veoma se malo zna. Placebo odgovor predstavlja autonomnu reakciju na koju se ne može svesno uticati (poput sekrecije hormona, aktiviranja unutrašnjeg opioidnog sistema itd), koja nastaje kao rezultat očekivanja bolesnika da će se njegovo stanje normalizovati pod uticajem primenjenog lečenja.

U istraživačkoj studiji u kojoj je primenjena pozitron emisiona tomografija mozga ustanovljeno je da se kod obolelih od Parkinsonove bolesti, kao odgovor na placebo, oslobađa neurotransmiter dopamin [74]. Oslobađanje dopamina je bilo dobro izraženo i posredovano kroz aktivaciju nigrostrijatalnog dopaminergičkog sistema koji je kod parkinsoničara oštećen. Ovi rezultati pokazuju da je placebo efekat posredovan formiranom autonomnom reakcijom koja podrazumeva oslobađanje dopamina koji ima snažan uticaj na funkcionisanje neuralne mreže i da to može biti od pomoći u tretiranju obolelih od Parkinsonove bolesti.

Tretiranje stresa, zarastanja rana i pripreme za hiruršku intervenciju

uredi

Biološki zasnovana praksa

uredi

Primena biološki zasnovane prakse

uredi
Dijetetski suplementi
uredi
Glavni članak: Dijetetski suplementi

Kako je preduslov za održavanje dobrog zdravlja pravilna i raznovrsna ishrana, ustanovljeno je da se unošenjem odgovarajućih nutritivnih (hranljivih) sastojaka može sprečiti nastanak mnogih oboljenja. Tako u grupu nutritivnih sastojaka koji mogu doprineti poboljšanju zdravlja i prevenciji nekih bolesti spadaju i dijetetski suplemetni ili dopune u ishrani.

 
Jedan od dijetetskih suplemenata koji se kortisti u ishrani sportista.

Dijetetski suplementi su proizvodi koji svojim aktivnim sastojcima mogu da pomognu, pojačaju ili asistiraju jačanju prirodnih funkcija organizma. U direktivi (engl. Dietary Supplement Health and Education Act of 1994)[75] Američke kancelarije za dijetetske suplemente, oni se definišu kao: „proizvodi (sem duvana) koji su namenjeni suplementiranju ishrane i koji u sebi sadrže jednu ili više sledećih komponenati: vitamine, minerale, biljke i druge biljne proizvode, aminokiseline, dijetalne supstance koje povoljno utiču na unos hrane, koncentrate, metabolite, konstituente, ekstrakte ili razne kombinacije ovih komponenti.“

Dijetetski suplementi spadaju u kategoriju hrane, i ne mogu se nazvati lekom, [n 5] ali se za njih može tvrditi da pomažu zdravlju i da su poželjni u ishrani [76]. Zato se na dijetetskim suplementima ne bi smele isticati deklaracije; „da oni služe u svrhu postavljanja dijagnoze, lečenja i prevencije bilo koje bolesti ili stanja“. U „Direktivi za ishranu Evropske unije 2002/46/EC“ iz 2002. zahteva se da dijetetski suplementi budu bezbedni u pogledu doza i čistoće. Samo oni dijetetski suplementi za koje je dokazano da su bezbedni mogu se naći na tržištu EU i prodavati bez lekarskog recepta [77].

Skraja 20. veka u svetu je započeo proces permanentnog porasta interesovanja, sve većeg broja ljudi, za korišćenje dijetetskih suplemenata ili dodataka u ishrani. Tako je samo u Evropi tokom 2003. trgovina biljnim preparatima dostigla nivo od 5,3 milijarde dolara (Nemačka 2,1, Francuska 1,1 dok su sve ostale zemlje EU u tu svrhu potrošile 2,1 milijardu dolara) [78] Ovakvom interesovanju i potrošnji umnogome je doprinela sve agreagresivnija reklamna kampanja proizvođača dijetetskih suplementa koji nude biljne suplemente u cilju unapređenja opšteg zdravlja, popravljanja energetskog stanja i kondicije, i sprečavanja i lečenja raznih oboljenja. Zato dijetetske suplemente najčešće koriste osobe sa različitim zdravstvenim problemima, među kojima i mnoge koje imaju teška oboljenja poput tumora, alkoholičari ili gojazne osobe [79][80][81]

Biološki aktivne namirnice (funkcionalna hrana)
uredi
Dijeta
uredi

Istraživanja primene biološki zasnovane prakse

uredi

Tehnike zasnovane na manipulaciji tela

uredi

Primena tehnika zasnovanih na manipulaciji tela (navedenih u nastavku teksta), pokazuje značajan porast u razvijenim zemljama sveta. Tako u SAD, od svih poseta terapeutima koji se bave tradicionalnim medicinskim postupcima manipulacija telom, oko 50% otpada na posete hiropraktičarima i terapeutima koji pružaju usluge masaže [82].

Brojne tehnike koje su zasnovane na manipulaciji tela, svoje izvorište imaju u tradiconalnoj medicini Kine, Indije i Egipta, ali neke poput hiroprakse i osteopatije nastale su s početka 20. veka u SAD. Osnovni principi ovih tehnika zasnovani su na manipulaciji pojedinim organskim sistemima tela, kao što su npr. koštano-zglobni sistem, cirkulacioni sistem i limfni sistem. Tako u toku terapije hiropraktičari i osteopati koriste brze pokrete, masažisti koriste snažne i spore pokrete, dok se u kraniosakralnoj masaži pokreti isključivo nežni. Mnogi terapeuti poseduju osnovna znanja iz anatomije i humane fiziologije. Uprkos razlikama između terapeuta koje uglavnom proističu iz pokušaja terapeuta da postupak prilagode svakoj osobi ponaosob, postoje i zajednički principi koji u sebi objedinjavaju mnoge grupe međusobno heterogenih tehnika.

Zajedničko svim ovim tehnikama je prihvatanje međuzavisnosti različitih organskih sistema koji imaju veliku moć samoregulacije. Ovim metodama u ljudskom telu se jača sposobnost da prevaziđe poremećaj uz pomoć terapeutsku intervencije koja se koncentriše na onaj deo za koji svaka tehnika ponaosob smatra da je centralni.

„Bez obzira na široku primenu ovih tehnika one nisu još dostigle nivo da budu priznate kao naučne discipline ravnopravne sa klasičnom medicinom. U mnogim studijama navode se pozitivni efekti manipulativnih tehnika i ukazuje na njihovu bezbednost, ali istraživači koji se bave izučavanjem mehanizama koji leže u osnovi pojedinih manipulativnih tehnika nailaze na velike poteškoće koje još uvek nisu zadovoljavajuće razrešene. U njihovim izučavanjima nema jasno definisanih životinjskih modela, nema multidisciplinarnih kliničkih studija, nema metodološki jasne istraživačke koncepcije usled različitosti koje vladaju u institucijama gde se stiče znanje o manipulativnim tehnikama i postoji pomanjkanje adekvatne primene savremnih istraživačkih tehnologija. Uprkos mnogim interesantnim eksperimentnim zapažanjima prava priroda mehanizama delovanja manipulativnih tehnika slabo je razjašnjena i, u literaturi koja se time bavi, primetna je praznina. Posebno nedostaju: precizna biomehanička karakterizacija primenjene manipulacije kako od strane terapeuta, tako i od strane bolesnika; neadekvatna i nedovoljna upotreba savremenih biohemijskih i „skrining“ tehnika; podaci o anatomskim, fiziološkim i biohemijskim promenama koje se događaju tokom i posle tretmana; veoma oskudni podaci o fiziološkim medijatorima koji su uključeni u pozitivan klinički ishod [83]..“

Kliničke studije pokazuju, da spinalne manipulativne tehnike nisu efikasne kada je u pitanju tretiranje povišenog krvnog pritiska, astme i dismenoreje [84][85][86], ali da imaju pozitivan učinak u lečenju migrene, tenzione glavobolje [87] i slab kratkotrajan učinak kod osoba koje imaju bolove u vratu .[88]

Ne postoje i studija koje bi upoređivale efikasnost različitih manipulativnih tehnika, kao i opšte studije o tome koliko su bolesnici zadovoljni rezultatima lečenja nekom od manipulativnih tehnika. Ali postoje podaci da je većina pacijenata zadovoljno hiropraksom i masažom [89][90]

Kako postoji veliki broj ovih tehnika, opis njihovih osnovnih principa dat je u najkraćim crtama u nastavku teksta:

Hiropraksa

Osnovne postavke hiropraktičke filozofije su da je zdrav, jak, elastičan i uravnotežen kičmeni stub osnov za normalno funkcionisanje i razmenu informacija između različitih delova tela i organskih sistema, sa jedne strane, i mozga, sa druge strane.

Hiropraksa polazi od činjenice da su različite disfunkcije na nivou kičmenog stuba uzrok poremećaja, i da se zato hiropraktičarskom manipulacijom (nameštanjem kičmenih pršljenova, to jest njmeđupršljenskih zglobova, i drugih zglobova, tetiva i mišića) obnavlja biomehanička ravnoteža kičmenog stuba i uspostavlja narušena ravnoteža i funkcija organskih sistema.[91]

Osteopatska medicina

Osteopatska medicina zasniva se na četiri osteopatska principa:

  • telo je povezana celina;
  • struktura i funkcije su međusobno povezane;
  • telo poseduje mehanizme za samoizlečenje i samousklađivanje i
  • osteopatski tretman se zasniva na primeni pomenuta tri principa.

Pridržavajući se ovih principa, istsovremeno prateći razvoj medicinske nauke i usmeravajući se ka bolesniku lekari osteopatske medicine ga procenjuju u celini. Bez obzira da li propisuju lek, primenjuju manipulaciju, operaciju ili psihoterapiju, oni bolesniku objašnjavaju sve postupke, i ulivajući mu sigurnost, aktivno ga uključuju u proces izlečenja.

Prvenstvo u dijagnostičkom postupku osteopatska medicina ima na proceni osetljivosti, asimetriji, ograničenoj pokretljivosti i promeni teksture tkiva, a od organskih sistema primat imaju živčani, mišićni i koštani sistem.

Glavni terapeutski principi osteopatske medicine je manipulacija zglobovima, koja je kombinovana sa fizikalnom medicinom i savetima za ispravno držanje tela.

U SAD lekari osteopatske medicine su jako cenjeni i priznati (sa neograničenom dozvolom za rad) i čine oko 5% svih lekara, i zbrinjavaju oko 10% amerikanaca [92].

Kraniosakralna osteopatska terapija.

Kraniosakralna terapija je oblik manuelne terapije koja ima za cilj da harmonizuje funkcije različitih telesnih sistema. Zasniva se na principu da CNS pulsira određenim ritmovima, a da cerbrospinalni likvor, krv i limfa prate te pulsacije. Čvrste ovojnice mozga (dura mater) omogućavaju njihovo prenošenje na nivou lobanje, kičmenog stuba i sakruma. Dobro uvežbana osoba oseća ove pulsacije i kada primeti iskrivljeni naboj i ograničenu pokretljivost, na tome delu primenjuje blagu masažu, ali i mnogo veću silu, što zavisi od poznavanja anatomije, što treba da omogući uspostavljanje narušene ravnoteže u organizmu pacijenta [93][94].

Rolfing

Rolfing tehnika koja je ranije nazivana strukturna integracija ili povezivanje zasniva se na principima sposobnosti opuštanja, koje poboljšava povezanost struktura, funkcija i energetsku organizaciju tela u odnosu na silu zemljine teže. Rolfing je u istoj meri filozofija i konkretna terapija dodirom koja zahteva opuštanje u ravnoteži sa samim sobom i silom zemljine teže, čime dolazi do uravnoteženja tela, uklanjanje bola, ukočenosti i hroničnog stresa. Kao sredstvo opuštanja ova tehnika postala je popularna kod biznismena koji rada i žive ubrzim ritmom.[95]

Aleksanderova tehnika

Aleksandera tehnika uči čoveka i pokazuje mu načine kako da popravi svoje držanje i kretanje i da pojedine mišiće koristi pravilno i efikasno. Sama tehnika je više edukativna nego terapijska metoda.

Bovenova tehnika.

Ova manipulacija koristi nežnu masažu mišića i tetiva preko njihovih akupunkturnih refleksnih tačaka čime se postiže opuštanje napetosti i uspostavlja ravnoteža u obolelom delu tela.

Feldenkraisov metod

Primenom ove edukativne tehnike na individualnom planu se pasivnim pokretima i dodirom bolesniku poboljšava svest o sopstvenim pokretima, a potom se sporim aktivnim pokretima usmerenim na različite ljudske funkcije pokušava ponovo on nauči izvođenju pravilnih pokreta.

Reflekslogija

 
Refleksološka mapa stopala prikazuje „refleksne zone“ koje refleksolozi koriste u svom radu.

Refleksologija ili terapija zona je metod masaže, stiskanja ili gnječenja stopala (ređe dlanova i ušnih školjki), u predelu „refleksnih zona“ u kojima su mapirani organi tela. Ova tehnika, poznata i kao manipulacija telom, zasniva se na principima tradicionalne medicine o kretanju energije kroz telo, čijom se blokadom ili stimulacijom može postići ozdravljenje.

Refleksologija je veoma stara metoda, koja se primenjuje više od 3.000 (6.000) godina u Kineskoj, Tajlandskoj, Indijijskoj, Egipatskoj i drugim kulturama Sveta. Međusobna povezanost reflekogenih zona na stopalima i organima u telu bila je poznat i drevnim egipatskim lekarima, koji su ove zone smatrali „ulaznim vratima ka misterijama tela“.

Indikacije za primenu ove metode su; poremećaji digestivnog trakta; respiratorne bolesti; slaba cirkulacija; lokalnih oboljenja stopala, noge, gležnjeva, bokova i kolena; zadržavanja tečnosti (edem); anksioznost i lupanje srca; glavobolje, neuralgije; stresna stanja; mučnina; poremećaji funkcija reproduktivnog sistema kod muškaraca i žena, itd.

Iako neme specifičnih kontraindikacija, postoje i ograničenja za primenu masaže stopala kao što su tromboza krvnih sudova, proširene vene donjih udova i trudnoća.

Tuina

Metoda Tuina predstavlja jedan od vidova akupunkture, koja se koristi u Kini oko 2000 godina [96]. Tuina zasniva se na teoriji tradicionalne kineske medicine o protok životne energije qu (u prevodu či), koja kruži po telu određenim putevima ili meridijanima, koji služe kao osnova za orijentaciju u terapiji. Nesmetani tok vitalne energije preduslov je energetske ravnoteže i psihofizičkog zdravlja organizma. Različiti spoljašnji faktori (negativna zračenja, hladnoća, povrede, bakterije), kao i unutrašnji (negativne emocije, stres, bes, tuga), mogu izazvati neravnotežu. Tada će se poremetiti ili zaustaviti protok qu (u prevodu či) energije, što će uzrokovati poremećaje u psihofiziološki funkcionisanju organizma, a može dovesti i do bolesti. Prema ovom učenju, poremećeni ili prekinuti tok vitalne energije može se ponovo uspostaviti primenom masaže i drugih tehnika Tuina na određene tačke koje se nalaze iznad linija, odnosno „meridijana“, čime se ponovo uspostalja skladan protok Či kroz sistem kanala i kolaterala, što omogućava telu prirodno izlečenje [90].

Lečenje Tuina metodom se izvodi tako što praktičar prstima vrši dozirani pritisak i masažu akupunkturnih tačaka. U stvari, kod Tuina radi se o akupresuri pri čemu intenzitet pritiska prstiju na akupunkturne tačke može biti različit. Lečenje ovom metodom se može izvoditi i uz upotrebu kineskog bilja i raznih vibratora. U tipičnooj Tuina seansi, pacijent, nosi široku odeću i bez obuće, leži na terapeutskom stolu ili na tepihu, na podu. Terapeut nakon ispitivanja specifičnih probleme pacijenta počinje da primenjuje poseban protokol lečenja, manuelnu akupresuru koja je usmerena ka specifičanim bolnim područjima, i njihovim akupunkturnim tačkama, energetskim meridijanima, u mišićima i zglobovima. Seansa traje od 30 minuta do 1 časa. U zavisnosti od specifičnih probleme pacijenta, terapeut može sprovesti i dodatne tretmane [97].

Masaža

Lečenje masažom obuhvata različite vrste manipulacije mekim tkivom tela, primenjujući pritisak i pokrete. Masaža je kao terapija primenjivana u svim poznatim civilizacijama, a danas postoji mnogo njenih modaliteta.[90] Najpoznatiji modaliteti masaže su:

  • tradicionalna evropska masaža,
  • švedska masaža,
  • sportska masaža,
  • masaža dubokih tkiva,
  • savremena zapadna masaža,
  • Trager tehnika,
  • ručna limfna drenaža,
  • živčano–mišićna masaža,
  • Esalen masaža,
  • istočnjačka masaža (šiiatsu-masaža prstom), itd.

Energetska terapija

uredi
Glavni članak: Energetska terapija

Energetska terapija je deo tradicionalne (komplementrane i alternativne) i zasnovana je na korišćenju energetskih polja koja se mogu meriti i onih koja se ne mogu meriti, ali se pretpostavlja da postoje.

Energetska terapija, je često poznatija pod i nazivom bioenergetska terapija, i još uvek je suočena sa nizom problema, koji proističu iz činjenice da ne postoje jasno definisane i empirijski, na zadovoljavajući način verifikovane terapijske procedure i terapijska sredstva kojima se ona koristi.[98][99][100][101][102][103]

Povezano

uredi

Napomene

uredi
  1. ↑ „Nacionalni centar za altlternativnu i komplementarnu medicinu SAD (NCCAM) ne daje medicinske savete ili preporuke za praktičare. Odluka o medicinskoj nezi i lečenju treba da bude doneta uz konsultaciju sa lekarem, na osnovu stanja i potreba svake osobe. (NCCAM) preporučuje razmatranje informacije o alternativnom i komplementarnom lečenju sa lekarem pre donošenja bilo kakve odluke o tretmanu ili nezi.“ Navodi (NCCAM) na svom sajtu
  2. ↑ Kvalitet života definisan QOL-uputstvom i razvijen kroz program o mentalnom zdravlju SZO, može se koristiti za procenu rezultata kliničkih istraživanja u tradicionalnoj medicini.
  3. ↑ To što na danjašnjem stepenu razvoja, medicina nije u stanju da kvantifikuje postojanje jin i jang energija ili zagušenja či energije, apsolutno ne isključuje i postojanje biološki aktivnih energetskih polja u živim bićima.
  4. ↑ Sanskrit je drevni jezik iz koga su potekli svi indo-evropski jezici
  5. ↑ Često se veliki broj dijetetskih suplemenata koji se distribuira u obliku kapsula, tableta, sirupa, kapi reklamira na nedozvoljen način pod nazivom „lek“

Reference

uredi
  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 Dr Xiaorui Zhang Traditional Medicine, na WHO Traditional Medicine: Definitions, General Guidelines for Methodologies on Research and Evaluation of Traditional Medicine, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  2. ↑ Vuk Stambolović Tradicionalna medicina Arhivirano 2014-02-27 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  3. ↑ Katić R. Terminološki rečnik srpske srednjevekovne medicine. Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1987.
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 Radoje Čolović, 800 godina srpske mediine i 140 godina Lekarskog društva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Predavanje održano na Drugom naučnom skupu „800 godina srpske mediine“, manastir Sv. Prohor Pčinjski, 9. do 12. juna 2011. godine.
  5. ↑ Pavlović B. Temelji srpske medicinske istoriografije. Eko plus. Beograd 1997.
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 (en) WHO, General Guidelines for Methodologies on Research and Evaluation of Traditional Medicine, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  7. ↑ Rahmatullah M, Biswas KR: Traditional medicinal practices of a Sardar healer of the Sardar (Dhangor) community of Bangladesh. J Altern Complement Med 2012, 18:10–19.
  8. ↑ Sofowora A: Medicinal Plants and Traditional Medicinal in Africa. New York: John Wiley and Sons; 1982.
  9. ↑ 9,0 9,1 Marušić M. "Complementary and alternative" medicine – ameasure of crisis in academic medicine. Croat Med J 2004;45(6): 684–8.
  10. ↑ P. Radenović, Opšta sociologija, Beograd, (2002)
  11. ↑ (en) WHO, Traditional medicine, Fact sheet N°134 December 2008 WHO Media centre, Pristupljeno 27. 10. 2011
  12. ↑ M. Haralambos, Uvod u sociologiju Globus, Zagreb, (1980).
  13. ↑ Legal Status of Traditional Medicine and Complementary/Alternative Medicine, World Health Organization, Geneva, 2002.
  14. ↑ Ernst E. The role of complementary and alternative medicine. BMJ 2000; 321(7269): 1133–5.
  15. ↑ Zollman C., Vickers A., ABC of complementary medicine: What is complementary medicine?, British Medical Journal, 1999. 319: 693-696.
  16. ↑ R. Đorđević, Filozofija, nauka, umetnost, religija, u: Nauka i religija, Gledišta 3-4 (1996)
  17. ↑ 17,0 17,1 Perspectives on Complementary and Alternative Health Care, a collection of papers prepared for Health Canada, Ottawa, Health Canada, 2001
  18. ↑ Presentation by the Governments of Mali and Myanmar at the Congress on Traditional Medicine, Beijing, People’s Republic of China, 7-9 November 2008.
  19. ↑ Annette Tuffs Heidelberg. Three out of four Germans have used complementary or natural remedies, British Medical Journal 2002, 325:990.
  20. ↑ Fox P, Coughlan B, Butler M, Kelleher C., Complementary alternative medicine (CAM) use in Ireland: a secondary analysis of SLAN data, Complement Ther Med. 2010 Apr;18(2):95-103. Epub 2010 Mar 1.
  21. ↑ Rade Ivković, Svetska ekonomska kriza trči drugi krug Nova srpska politička misao, 13. oktobar 2011, Pristupljeno 27. 10. 2011
  22. ↑ Milan Mišić, Lečenje i zdravih. Bliski susret sa ”DŽons Hopkins medicinom”, jednom od najprestižnijih zdravstveno-obrazovnih ustanova sveta ” Politika, 27.03.2011, Pristupljeno 27. 10. 2011
  23. ↑ Jelena Vidojević, ZDRAVSTVENA ZAŠTITA U SAD: PRAVO ILI PRIVILEGIJA? FPN, GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. III DEO: Socijalna politika i socijalni rad, UDC 614.2(73)364.3(73)[1][mrtav link], Pristupljeno 27. 10. 2011
  24. ↑ (en) Nacionalni centar za altlternativnu i komplementarnu medicinu SAD (NCCAM) zvanični sajt, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  25. ↑ (en) Richardson MA. Biopharmacologic and herbal therapies for cancer: research update from NCCAM. J Nutr. 2001 Nov;131(11 Suppl):3037S-40S. Abstract-PubMed, Pristupljeno 27. 10. 2011
  26. ↑ Owen-Smith A, DePadilla L, DiClemente R. The assessment of complementary and alternative medicine use among individuals with HIV: a systematic review and recommendations for future research. J Altern Complement Med. 2011 Sep;17(9):789-96.
  27. ↑ (en) Complementary and alternative medical treatments and children. Arhivirano 2012-02-04 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 27. 10. 2011
  28. ↑ (en) Kelly KM. Complementary and alternative medical therapies for children with cancer. Eur J Cancer. 2004 Sep;40(14):2041-6. Abstract-PubMed, Pristupljeno 27. 10. 2011
  29. ↑ Huff, R., and Kline, M. (1999). Promoting Health in Multicultural Populations: A Handbook for Practitioners. Thousand Oaks, CA: Sage Publications, Inc.
  30. ↑ Helman, C. G. (1994). Culture, Health and Illness: An Introduction for Health Professionals, 3rd edition. Bristol, UK: Butterworth-Heinmann
  31. ↑ The WHOQOL Method PROGRAMME ON MENTAL HEALTH WHOWHOQOL User Manual, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  32. ↑ 32,0 32,1 Sistematizacija metoda tradisionale medicine, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  33. ↑ Epler DC Jr. Bloodletting in early Chinese medicine and its relation to the origin of acupuncture. Bull Hist Med 1980; 54(3): 337–67.
  34. ↑ Kaptchuk TJ. Acupuncture: theory, efficacy, and practice. Ann Intern Med 2002; 136(5): 374–83
  35. ↑ Kimball Atwood Acupuncture Anesthesia’ Redux: another Skeptic and an Unfortunate Misportrayal at the NCCAM (2009) Acupuncture,Medical Academia,Science and Medicine,Science and the Media Science-Based Medicine, Pristupljeno 31. 7. 2012
  36. ↑ Steven Novella, Changing the Rules of Evidence (2008) / Science-Based Medicine, Pristupljeno 31. 7. 2012
  37. ↑ „Slaba nuklearna sila”. 
  38. ↑ „Jaka nuklearna sila”. 
  39. ↑ „Elektromagnetna sila”. 
  40. ↑ „Gravitaciona sila”. 
  41. ↑ Antonić V.. Da li postoje stvari koje ne postoje? ISBN= 8690215913. 
  42. ↑ Kaptchuk TJ. Acupuncture: theory, efficacy, and practice. Ann Intern Med 2002; PMID 11874310
  43. ↑ Madsen, M. V.; Gotzsche, P. C; Hrobjartsson, A. (2009). "Acupuncture treatment for pain: systematic review of randomised clinical trials with acupuncture, placebo acupuncture, and no acupuncture groups". BMJ 338: a3115. DOI:10.1136/bmj.a3115. PMC 2769056. PMID 19174438. //www.pubmedcentral.nih.gov/articlerender.fcgi?tool=pmcentrez&artid=2769056
  44. ↑ Ernst, E. (2006). "Acupuncture - a critical analysis". Journal of Internal Medicine 259 (2): 125–137. DOI:10.1111/j.1365-2796.2005.01584.x. PMID 16420542
  45. ↑ Furlan, Andrea D; Van Tulder, Maurits W; Cherkin, Dan; Tsukayama, Hiroshi; Lao, Lixing; Koes, Bart W; Berman, Brian M (2005). Furlan, Andrea D. ed. "Acupuncture and dry-needling for low back pain" (PDF). Cochrane Database Syst Rev (1): CD001351. DOI:10.1002/14651858.CD001351.pub2. PMID 15674876
  46. ↑ Puncturing the Acupuncture Myth, Published by Harriet Hall under Acupuncture (2008) Science-Based Medicine, Pristupljeno 31. 7. 2012
  47. ↑ 47,0 47,1 Dragan Zlatanović, Principi akupunkture, (2009), stetoskop.info, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  48. ↑ . Limehouse J, Taylor P. Traditional Chinese medical therapy. In: Schoen A, Wynn S, eds. Complementary and alternative veterinary medicine: principles and practice. St. Louis: Mosby, 1998;138
  49. ↑ Mann F. A new system of acupuncture. In: Filshie J, White A, eds. Medical acupuncture: a western scientific approach. London: Churchill Livingstone, 1998;62
  50. ↑ (en) David W. Ramey, DV, A Review of the Evidence for the Existence of Acupuncture Points and Meridians, AAEP PROCEEDINGS 2000 / Vol. 46 / A [2], Pristupljeno 25. 4. 2013.
  51. ↑ Soulie´ de Morant G. Chinese acupuncture. English Edition edited by Paul Zmiewski. Bookline, MA: Pradigm Publications, 1994.
  52. ↑ Cho S-H, Chun SI. The basal electrical skin resistance of acupuncture points in normal subjects. Yonsei Med J 1994; 35:464 – 473
  53. ↑ Ayurveda Encyclopædia Britannica, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  54. ↑ Ajay Sharma, “Ajurveda-tradicionalni vid lečenja u Indiji”, Skripta-Medicinski fakultet u Nišu, 2008.[mrtav link], Pristupljeno 25. 4. 2013.
  55. ↑ 55,0 55,1 Smith MJ, Logan AC. Naturopathy. Med Clin North Am 2002; 86(1): 173–84.
  56. ↑ (en) Canadian naturopathic practitioners: holistic and scientific world views. Boon H. Soc Sci Med. 1998 May;46(9):1213-25. PMID 9572611 PubMed - indexed for MEDLINE, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  57. ↑ (en) The interface between tradition and science: naturopaths' perspectives of modern practice. Steel A, Adams J. J Altern Complement Med. 2011 Oct;17(10):967-72. Epub 2011 Oct 6. PMID 21978217 PubMed, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  58. ↑ (en) Complementary medicine and health policy regulations. Künzi M. Schweiz Med Wochenschr Suppl. 1994;62:7-12. German. PMID 8073243 PubMed - indexed for MEDLINE, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  59. ↑ (en) "Alternative Medicine." UXL Encyclopedia of Science. 2002. Encyclopedia.com. 22 Oct. 2011 [3].
  60. ↑ Sancier KM, Holman D. Commentary: Multifaceted health benefits of medical qigong. J Altern Complement Med 2004; 10(1): 163–5.
  61. ↑ 61,0 61,1 Wolsko PM, Eisenberg DM, Davis RB, Phillips RS. Use of mindbody medical therapies. J Gen Intern Med 2004; 19(1): 43–50.
  62. ↑ Rutledge JC, Hyson DA, Garduno D, Cort DA, Paumer L, Kappagoda CT. Lifestyle modification program in management of patients with coronary artery disease: the clinical experience in a tertiary care hospital. J Cardiopulm Rehabil 1999; 19(4): 226–34.
  63. ↑ Luskin FM, Newell KA, Griffith M, Holmes M, Telles S, DiNucci E, et al. A review of mind/body therapies in the treatment of musculoskeletal disorders with implications for the elderly. Altern Ther Health Med 2000; 6(2): 46–56
  64. ↑ Lang EV, Benotsch EG, Fick LJ, Lutgendorf S, Berbaum ML, Berbaum KS, et al. Adjunctive non-pharmacological analgesia for invasive medical procedures: a randomised trial. Lancet 2000; 355(9214): 1486–90.
  65. ↑ Mundy EA, DuHamel KN, Montgomery GH. The efficacy of behavioral interventions for cancer treatment-related side effects. Semin Clin Neuropsychiatry 2003; 8(4): 253–75.
  66. ↑ Tusek DL, Church JM, Strong SA, Grass JA, Fazio VW. Guided imagery: a significant advance in the care of patients undergoing elective colorectal surgery. Dis Colon Rectum 1997; 40(2): 172–8
  67. ↑ Cannon WB. The Wisdom of the Body. New York: Norton; 1932.
  68. ↑ Selye H. The Stress of Life. New York: McGraw-Hill; 1956.
  69. ↑ Viner R. Putting Stress in Life: Hans Selye and the Making of Stress Theory. Soc Stud Sci 1999; 29: 391−410.
  70. ↑ Placebo, medicinska definicija u TheFreeDictionary, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  71. ↑ Kopp, Vincent J., M.D. Henry K. Beecher, M.D.: Contrarian (1904–1976) Arhivirano 2000-11-19 na Wayback Machine-u. September 1999 Newsletter, American Society of Anesthesiologists.
  72. ↑ Beecher H. Mesaurment of subjective responses. New York: Oxford University Press; 1959
  73. ↑ Beecher HK (July 1961). "Surgery as placebo. A quantitative study of bias". J Am Med Assoc 176: 1102–7. PMID 13688614. PubMed, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  74. ↑ de la Fuente-Fernandez R, Phillips AG, Zamburlini M, Sossi V, Calne DB, Ruth TJ, et al. Dopamine release in human ventral striatum and expectation of reward. Behav Brain Res 2002; 136(2): 359–63.
  75. ↑ §3. Definitions. (a) Definition of Certain Foods as Dietary Supplements. Section 201 (21 U.S.C. 321) "Dietary Supplement Health and Education Act of 1994", Pristupljeno 25. 4. 2013.
  76. ↑ (en)European Commission website: Food Safety - Labelling & Nutrition - Health & Nutrition Claims, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  77. ↑ (en) Directive 2002/46/EC of the European Parliament and of the Council of 10 June 2002 on the approximation of the laws of the Member States relating to food supplements, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  78. ↑ De Smet PA. Herbal medicine in Europe − relaxing regulatory standards. N Engl J Med 2005; 352(12): 1176–8.
  79. ↑ Barnes P, Powell-Griner E, McFann K, Nahin R. Complementaryand alternative medicine use among adults: United States,2002. CDC Advance Data Report #343. 2004. Bathesda:NCCAM; 2004.
  80. ↑ Ervin RB, Wright JD, Kennedy-Stephenson J. Use of dietary supplements in the United States, 1988−94. Vital Health Stat 111999; (244): i−iii, 1−14.
  81. ↑ Radimer K, Bindewald B, Hughes J, Ervin B, Swansen C, PiccianoMF. Dietary supplement use by US adults: data from the National Health and Nutrition Examination Survey, 1999-2000.Am J Epidem 2004; 160(4): 339−49.
  82. ↑ Eisenberg DM, Davis RB, Ettner SL, Appel S, Wilkey S, Van Rompay M, et al. Trends in alternative medicine use in the United States, 1990-1997: results of a follow-up national survey. JAMA 1998; 280(18): 1569–75
  83. ↑ Maličević Ž. Alternativna i komplementarna medicina. Vojnosanitetski pregled. 2006; 63(1):55-64
  84. ↑ Goertz CH, Grimm RH, Svendsen K, Grandits G. Treatment of Hypertension with Alternative Therapies (THAT) Study: a randomized clinical trial. J Hypertens 2002; 20(10): 2063–8.
  85. ↑ Hondras MA, Linde K, Jones AP. Manual therapy for asthma. Cochrane Database Syst Rev 2005; (2): CD001002.
  86. ↑ Proctor ML, Hing W, Johnson TC, Murphy PA. Spinal manipulation for primary and secondary dysmenorrhoea. Cochrane Database Syst Rev 2004; (3): CD002119
  87. ↑ Astin JA, Ernst E. The effectiveness of spinal manipulation for the treatment of headache disorders: a systematic review of randomized clinical trials. Cephalalgia 2002; 22(8): 617–23.
  88. ↑ Hurwitz EL, Aker PD, Adams AH, Meeker WC, Shekelle PG. Manipulation and mobilization of the cervical spine. A systematic review of the literature. Spine 1996; 21(15): 1746–59.
  89. ↑ Cherkin DC, MacCornack FA. Patient evaluations of low back pain care from family physicians and chiropractors. West J Med 1989; 150(3): 351–5.
  90. ↑ 90,0 90,1 90,2 Cherkin DC, Eisenberg D, Sherman KJ, Barlow W, Kaptchuk TJ, Street J, et al. Randomized trial comparing traditional Chinese medical acupuncture, therapeutic massage, and self-care education for chronic low back pain. Arch Intern Med 2001; 161(8): 1081–8.
  91. ↑ Palmer DD. Chiropractor's Adjuster. The Science, Art, and Philosophy of Chiropractrc. Portland: Portland Printing House; 1910.
  92. ↑ Eisenberg DM, Davis RB, Ettner SL, Appel S, Wilkey S, Van Rompay M, et al. Trends in alternative medicine use in the United States, 1990-1997: results of a follow-up national survey. JAMA 1998; 280(18): 1569–75 Abstract-PubMed, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  93. ↑ Upledger JE. Vredevoogd JD: Craniosacral Therapy. Seattle: Eastland Press; 1983.
  94. ↑ (sl)O kranio sakralni terapiji (KST) Soma Integra Lutman k.d. 2010 Arhivirano 2014-03-27 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  95. ↑ Roff IP. Rolfing: The Integration of Human Structures. Santa Monica (CA): Dennis-Landman Publications; 1977
  96. ↑ (en) Ying XiaXiaoding CaoGencheng WuJieshi Cheng Acupuncture Therapy for Neurological Diseases:A Neurobiological View. View scribd.com[mrtav link], Pristupljeno 25. 4. 2013.
  97. ↑ (en) Tui Na (tuina)-Chinese Bodywork Massage Therapy na Traditional Chinese Medicine and Acupuncture Health Information Organization Arhivirano 2011-10-07 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 27. 10. 2011
  98. ↑ Maličević Ž. Alternativna i komplementarna medicina. Vojnosanitetski pregled. 2006; 63(1):55-64.
  99. ↑ Hunt 2003: str. 215
  100. ↑ Rosenfeld, Richard M.; Bluestone, Charles D. (2003). Evidence Based Otitis Media. PMPH-USA. str. 243-. ISBN 978-1-55009-254-7. 
  101. ↑ Suddarth 2006: str. 152
  102. ↑ Tillement 2004: str. 189
  103. ↑ Jolliot 2003: str. 175

Literatura

uredi
  • Jolliot, Chantal (2003). Les notions de force vitale et d'énergie: permanence culturelle, nécessité conceptuelle. L'Harmattan. str. 175-. ISBN 978-2-7475-3973-9. 
  • Tillement, Pierre (2004). Traitements du mal de dos: Causes et Thérapies ; Prévention, pathologies et techniques adaptées. Ellébore. str. 189-. ISBN 978-2-86898-084-7. Arhivirano iz originala na datum 2014-06-27. Pristupljeno 2014-03-28. 
  • Suddarth, Doris Smith (2006). Soins infirmiers en médecine et en chirurgie: 1. Généralités. De Boeck Supérieur. str. 152-. ISBN 978-2-8041-5204-8. Arhivirano iz originala na datum 2014-06-27. Pristupljeno 2014-03-28. 
  • Rosenfeld, Richard M.; Bluestone, Charles D. (2003). Evidence Based Otitis Media. PMPH-USA. str. 243-. ISBN 978-1-55009-254-7. 
  • Hunt, Judith M. Carpenter, Robert L. Morgan, E. Stephen. Classification of instructional programs 2000 edition. DIANE Publishing. str. 215-. ISBN 978-1-4289-2572-4. 
  • Stambolović V., Zdravlje u zajednici, u Dragićević Šešić M., Javna i kulturna politika, Magna Agenda, Beograd, 2002, str. 93-113.
  • Graham H., Building an inter-disciplinary science of health inequalities: the example of life course research, Social Science & Medicine, 2002. 55: 2005-2016.
  • Astin J., Why PatientsUse Alternative Medicine? An Empirical Study, Journal of the American Medical Association, 1998. 279: 1548-1553.
  • Vincent C., Furnham A., Why do patients turn to complementary medicine? An empirical study, British Journal of Clinical Psychology, 1996. 35: 37-48; Blais R., Maiga A., Aboubacar A.,How different are users and non-users of alternative medicine?, Canadian Journal of PublicHealth, 1997. 88:159-162; Wolsko P., Ware L., Kutner J., Chen.Tan L., Albertson G., CyrL., Schilling L., Anderson R.J., Alternative/Complememntary medicine: Wider usage than accepted, The Journal of Alternative and Complementary Medicine, 2000. 6:321-326; Kelner M., Wellman B., Health care and consumer choice: Medical and alternative therapies, Social Science & Medicine, 1997a, 45: 203-212.
  • Furham A., Kirkcaldy B., The health beliefs and behaviours of orthodox and complementary medicine clients, British Journal of Clinical Psychology, 1996. 35: 49-61.; McGregor K.J., Peay E.R., The choice of alternative therapy for health care: Testing some propositions, Social Science & Medicine, 1996, 43: 1317-1327.
  • Eskinazi D. P., Factors that shape alternative medicine: Policy perspectives, Journal of the American Medical Association, 1998. 280: 1621-1623.; Hsieh M,- O., Kagle J.D., Understanding patient satisfaction and dissatisfaction with health care, Health & Social Work, 1991. 16: 281-290.; Furnham A., Bhgarath R., A comparison of health beliefs and behaviours of clients of orthodox and complementary medicine, British Journal of Clinical Psychology, 1993. 32: 237-246.
  • Fabrega H. Jr., Evolution of Sickness and Healing, University of California Press, Berkeley, 1999. pp. 138.
  • Ruedy J., Kaufman M.D., MacLeod H., Alternative and Complementary Medicine in Canadian MedSchools: A Survey, Canadian Medical Association Journal, 1999. 160: 816-817.
  • Hunter D.J., Desperately seaking solutions, Longman, London and New York, 1997.
  • Peters D., Chaitow L., Harris G., Morrison S., op. cit. Str. 138-142.
  • Montani M., Novak I., Miklić., Klinički i ekonomski učinci homeopatskog liječenja angine pektoris, Kvalitetna suradnja za zdravijeg čovjeka, Hrvatsko udruženje za prirodnu, energetsku i duhovnu medicinu, Zagreb 2001.
  • Meade T.W., Dzer S., Browne W., Frank A.O., Randomized comparison of chiropractic and hospital outpatient management for low back pain: Results from extended follow up, british Medical Journal, 1995. 311: 349-351.
  • Lindal S., Is acupuncture for pain relief in general practice cost-effective? Acupuncture in Medicine, 1999. 17: 97-100.
  • Safety Effectiveness and Cost Effectiveness in Naturopathic Medicine, Americanm Association of Naturopathic physicians, 1991. sit: International Journal of Alternative & Complementary Medicine, 1992. 6: 6-8.

Spoljašnje veze

uredi
Tradicionalna (komplementrana i alternativna) medicina
Popularna medicina Samolečenje • Lečenje domaćim lekovima • Narodna medicina
Tradicionalna medicina Ajurveda • Akupunktura • Akupresura • Duhovna energetska medicina • Joga • Tradicionalna kineska medicina • Orijentalna medicina • Kvantna medicina • Makrobiotika • Primenjena kineziologija • Refleksologija • Segmentna terapija • Suđok • Tradicionalna domaća medicina • Tuina • Šiacu
Metode tradicionalne (komplementarne i alternativne) medicine Apiterapija • Aromaterapije • Bioenergoterapija • Detekcija štetnih zračenja • Energetska terapija • Osteopatija • Hiropraktika • Homeopatija • Herbalistika • Lečenje zvukom • Lečenje verom • Naturopatija • Kvantna medicina • Kristaloterapije • Lečenje svetlom • Fitoterapija • Porodični raspored • Reiki • Tai či čuan • Ći gong

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Tradicionalna_medicina&oldid=42179063