Kontrastno sredstvo

Kontrastno sredstvo, kontrastna boja, je supstanca, nerastvorljiva ili rastvorljiva u vodi, koja se primenjuje u invazivnoj i neinvazivnoj radiološkoj dijagnostici. Zbog sposobnosti da apsorbuje rendgen zračenje više ili manje od telesnih tkiva ili organa, nakon parenteralnog, intravenoznog, intraarterijskog, intraartikularnog unosa u organizam ono omogućava drugojačiju prosvetljenost mekih tkiva, nakon njihovog izlaganja rendgen zracima u toku klasične radiografije ili kompjuterizovane tomografije. Pre otkrića i primene kontrastih sredstava u radiologiji je bilo moguće samo prikazivanje bolesti koštanog sistema, pluća i delimično srca kao i prikaz stranih tela, posebno metalnih.

Prva primena barijum–sulfata u dijagnostici počela je 1910. (i zadržala se u upotrebi sve do danas)

Istorijat

Morton i Hamer u svojoj monografiji objavljenoj 1896. prvi su izneli ideju o primeni neškodljivih sredstva nepropusnih za rendgen zračenje. Oni su uočili da se apsorpcija rendgen zračenja u nekoj materije povećava sa četvrtim stepenom atomskog broja (~Z⁴), i izneli ideju o teškim metalima kao kontrastnim sredstvima (inače izuzetno otrovnim supstancama).
Beker je 1896. prikazao crevo svinje uz pomoć olovo-acetata.
Duta je prikazao arterije amputirane ruke primenom krede,
Hašek i Lindental, su uz pomoć živinog-sulfida i bizmuta prikazali želudac u pacova.
Prve prikaze želuca čoveka primenom vazduha i ugljen-dioksida (negativni kontrast) i olovnim-acetatom u gumenoj vreći (zbog otrovnosti acetata)
Rouk i Baltazar tokom 1897/98, prikazali su želudac i jednjaka primenom bizmut-subnitrata i karbonata, da bi 1904. započela primena tzv. "Riderovog obroka" (bizmut + mleko + brašno + laktoza)
Pomoću bizmut-subnitrata 1901. prikazan je prvi put ureter, a 1904.i kanalni sistem bubrega (što je bila preteča pijelografije ili urografije)
Prva primena barijum-sulfata u dijagnostici počela je 1910 (i zadržala se u upotrebi sve do danas). Masovnija primena barijuma počinje tek 1920, kada je postao desetostruko jeftiniji nego 1910. Te godine postupno prestaje i upotreba soli teških metala, nerastvorljivim solima barijuma koje su potpuno neškodljive. Zahvaljujući ovoj inovaciji do 1913. urađeno je 20.000 procedura bez štetnih posledica po zdravlje ispitanika.
Revntri, 1923. prvi izvodi ekskretornu urografiju u kojoj je kao kontrastno sredstvo koristio 10% rastvor natrijum-jodida. Ovo kontrastno sredstvo imalo je dosta loših osobina; bilo je toksično i izlučivalo se presporo iz organizma tako da je prikaz pijelona i uretre bio nezadovoljavajući.
Firma Šering AD 1928. licencirala je derivate jodopiridona, uočeno da se oni izlučuju u bubrezima i opacificiraju ih. Primenom organskih jodnih derivata (Uroselektanom), 1929. prvo je izvedena urografija, a zatim i angiokardiografija.
Rosen i Jepkins, 1929. uvode u radiografiju mešavinu natrijumovog jodida i ureje. Loša strana i ovog kontrastnog sredstva bila je njegova relativno visoka toksičnost.
U 1940. počinje primena „savremenijih“ jodnih kontrastnih sredstava kao što su derivati hipurne kiseline - natrijum-jodohipurata, a zatim i acetrizoata (svi ovi preparati imali su jednim delom supstituisan aromatski benzenov prsten)
U 1950. počela je primena hidrosolubilnih jodnih organskih kontrastnih sredstava u radiografiji želudačnocrevnog (gastrointestinalnog) trakta (acetrizoat, diatrizoat - Gastrografin ^®). Zbog jakog osmotskog efekata (kod dece je mogao izazvati hipovolemiju), od 1990. zamenjen je niskoosmolalarnim hidrosolubilnim jodnim kontrastnim sredstvom (Jotrolan)
Primena diatrizoata, prvog trijodobenzenskog jedinjenja, počela je tokom 1950. godine, a potom sledi i primena čitavog niza derivata koji nisu imali značajne prednosti u odnosu na diatrizoato (jotalamat, metrizoat, jodamid, joksitalamat itd)
Oko 1968. istraživanjem su uočena neželjena dejstva postojećih jodnih kontrastnih sredstava, koja su uzrokovana njihovim jonskim svojstvima i hiperosmolarnošću (pojavom prvih nejonskih trijodobenzeni). Nakon ovog otkrić umesto trijodobenzena počela je primena metrizamida

Osnove primene kontrasta

Ako u ljudskom telu između susednih struktura ili organa na radiogramu nema prirodnog kontrasta, njihov prikaz je moguć jedino uz upotrebu veštačkog kontrastnog sredstva. Glavni način dobijanje kontrastnijeg prikaza u klasičnoj radiologiji je „prigušenje zračenja“ pomoću sredstava koja sadrže atome većeg rednog broja (Z) odnosno veće gustine. Zato je primena kontrastnih sredstava u medicinskoj radiologiji prisutna od njenih samih početaka. Otkriće kontrastnih sredstava bilo je od velikog značaja za dalji razvoj rendgen dijagnostike bolesti u svim onim organima, koji se zbog svoje prirodne strukture na rendgenskom snimku uopšte ne prikazuju ili se prikazuju nedovoljno jasno. Međutim put do sigurnih sredstava koja će dati pojačanu osenčenost ili prosvetljenost tkiva nije završena ni do danas.

U rendgen dijagnostici anatomska struktura ili patološki proces se može prikazati senkom - pozitivan kontrast ili transparentnošću - negativan kontrast. Da bi se anatomske strukture ili patološke promene, u tim strukturama, na radiogramu ili ekranu monitora, mogle uočiti one se moraju prikazati u obliku svetlije ili tamnije senke nego što je stvara njihova neposredna okolina, dakle moraju biti kontrastne.

Glavni način dobijanje „kontrastnog prikaza“ u klasičnoj radiologiji ostvaruje se apsorpcijom (prigušenjem) zračenja pomoću sredstava koja sadrže atome većeg rednog broja (Z) odnosno veće gustine od okolnog tkiva u kome se nalaze. Stepen apsorpcije rentgenskog zraka, a time i stvaranje senke na rentgenskoj slici raste približno sa četvrtom potencijom atomskoga rednog broja elemenata od kojih je kontrastno sredstvo prozvedeno.

Osnovni pojmovi

Kontrastna metoda u radiologiji

Prikazivanje organa i organskih sistema primenom kontrastnih sredstava, nosi naziv kontrastna metoda u radiologiji

Kontrast u radiologiji

Primena kontrastnog sredstva u radiologija zasniva se na razlikama u optičkoj gustini, odnosno stepenu zacrnjenja (zasenjenja) dve susedne površine na osvetljenom i obrađenom filma ili stvorene slike na ekranu monitora.

Intenzitet gustine normalnog ljudskog tela na radiogramu

Prema izgledu i stepenu zacrnjenja (zasenjenja), senka stvorena primenom kontrastnog sredsva na radiogramu se može manifestovati kao;

senka gustine vazduha (transparentno)
senka gustine masnog tkiva
senka gustine mekih tkiva
senka gustine kostnog tkiva (kreča)
nefiziološki intenzitet gustine (stepena zacrnjenja (zasenjenja) je onak u kome senka ima intenziteta metala)

Primena kontrastnog sredstva

U konvencionalnoj radiologiji.
U magnetnoj rezonantnoj tomografiji.
Ultrazvučnoj dijagnostici.

Način primene

Kontrastna sredstva se mogu na različite načine uneti u pojedine delove tela ispitivane osobe;

u šuplje organe (npr. u želudačnocrevni trakt) ispijanjem ili klizmom,
srčanosudovni sistem ubrizgavanjem u arterije, vene i srčane šupljine, traheo–bronhijalno stablo, bilijarni trakt, mokraćnopolni trakt, u prostore ljudskog tela ispunjene vezivom (npr retroperitoneum, medijastinum (sredogruđe)) ali i u patološke šupljine i kanale (npr. fistule, aneurizme).

Vrste

Kontrastna sredstva koja se primenjuju u klasičnoj radiologiji koriste se i u procedurama kompjuterizovane tomografije (ST). U klasičnoj radiologiji najčešće se primenjuju pozitivna, negativna kontrastna sredstva..

Za snimanja primenom magnetne rezonantne tomografije koristi se potpuno drugačija vrsta sredstva, (paramagnetne supstance) sa drugačijim hemijskim osobinama i drugojačijom dozom i načinom upotrebe. Alergijske reakcija koje se mogu javiti na sredstva koja se primenjuju u klasičnoj radiologiji (npr ona sa jodom) nisu kontraindikacija za primenu kontrastnih sredstava za preglede primenom magnetne rezonantne tomografije jer ona poseduje drugojačije farmakološke osobine i sastav. Kontrastna sredstva koja se primenjuju u magnetnoj rezonantnoj tomografiji su paramagnetna kontrastna sredstva.

Pozitivna kontrastna sredstva

Debelo crevo: snimak načinjen primenom barijuma

Bočica sa jodnim kontrastom

Sva hidrosolubilna kontrastna sredsva za intravaskularnu upotrebu zasnivaju se na benzenovom prstenu

U ovu grupu spadaju kontrastna sredstva koja povećavaju gustinu tkiva ili imaju veću gustinu od okolnog tkiva (barijum i jodni preparati i sl). Ona apsorbuju rendgenske zrake u većoj meri nego što to čine pojedina tkiva ili organi pa se na radiogramu prikazuju kao zasenčenja. Pozitivna kontrastna sredstva se dele na:

Nerastvorljiva

Nerastvorljiva kontrastna sredstva se primenjuju za prikazivanje šupljih organa, uglavnom digestivnog sistema - BaSO₄ - barijum-sulfat. Barijum je alkalni metal, sličan kalcijumu, rednog broja 56 II. Za razliku od barijum-sulfida koji je jako otrovna supstanca, barijum-sulfat je nasuprot njemu, neotrovan, ne rastvara se u vodi i ne resorbuje u crevima, nego se izlučuje u nepromenjenom obliku iz digestivnog trakta.
Suspenziji barijum-sulfat se dodaju razni aditivi (pektin, sorbitol, agar, karboksimetil-celuloza) koji regulišu električni naboj, pH, viskoznost i stabilnost, što je važno za dobro punjenje creva, oblepljivanje sluzokože, sprečavanje flokulacije i penušanje kontrastnog sredstva. Slični efekti se mogu postići i upotrebom grubih čestica BaSO4 (veličine oko 30 μm).

Barijum-sulfat se primenjuje u sledećim radiološkim procedurama;

radiografija jednjaka - kao barijumova pasta (koncentracije barijuma 113 gr%), visoke viskoznost, sa dodatkom aditiva: glicerin, saharin, K-sorbat, razne arome
radiografija želuca, tankog i debelog creva - kao suspenzija (koncentracije barijuma 60 gr%). Za pregled tankog creva najbolja je primena barijuma enteroklizom uz dodatak metilceluloze koja omogućava razvijanje ugljen-dioksida.
dvostrukokontrastna radiografija želuca - kao suspenzija (koncentracije barijuma 200-250 gr%), (Prontobario HD), visoka koncentracija neophodna zbog tankog sloja kontrastnog sredstva.
irigografija - kao suspenzija 5-10 gr% (mikroskopske - čestice 1-15 μm), sa kateterom
za markiranje creva kod kompjuterizovane tomografije - koristi se kao jako razređena suspenzija.

Ulja ili ulju slična

Danas su uljna kontrastna sredstva skoro sasvim izbačena iz upotrebe, osim u intervencijama kao što su;

kontrastna limfografija (prikaz limfnih čvorova)
ciljana embolizacija.

Rastvorljiva

Sva u vodi rastvornjiva (hidrosolubilna) kontrastna sredstva su derivati trijodbenzena. NJihova visoka sposobnost apsorpcije rendgen zračenja postignuta je zahvaljujući jodu.
Jod, je hemijski element dovoljno velikog atomskog broja (Z=53) koji stvara zadovoljavajuću senku na radiogramu. Osnovne himijske osobine joda su;

Na sobnoj temperaturi jod se javlja u čvrstom agregatnom stanju, kao sjajna plavo crna supstanca.
U čistom obliku jod ima otrovno dejstvo.
Postoji samo jedan postojan izotop joda u prirodi.
Radioaktivni izotopi joda su: J123, J125, J127, J129, J131.
Kao i svi halogeni elementi jod je veoma reaktivan.
Jod se u vodi slabo rastvara.
Jod se dobro rastvara u organskim rastvaračima.
Organske molekule čvrsto vezuju atome joda što omogućava njegovu prihvatljivu hidrosolubilnost i toksičnost.
Jod se u prirodi nalazi u obliku jodida i jodata
Dugotrajna primena jodnih preparata može uzrokovati hronično trovanje (jodizam).

Od 1950. sva kontrastna sredstva za intravaskularnu upotrebu (u vodi rastvorljiva - hidrosolubilna) zasnivaju se na benzenovom prstenu na kojem su adirana tri atoma joda, tj to su jodirane soli benzojeve kiseline (katjon je ili meglumin ili natrijum). Jod je u molekulu čvrsto vezan, ne oslobađa se u organizmu i ne ulazi u metaboličke procese. Zbog disocijacije molekula na katjon i anjon soli kontrastnog sredstva imaju dobru hidrosolubilnost, ali to ima i dve neželjene posledice:

Kao električno nabijene čestice joni kontrastnog sredstva u telu mogu menjati električne potencijale na membranama
Jedan molekul kontrastnog sredstva disocira na dva jona (a samo je jedan potreban za rendgensku kontrastnost), pa je osmolarnost (osmotski pritisak) takvog rastvora dvostruko veća nego kad bi molekula kontrastnog sredstva bila nedisocirane (hipertoničnost rastvora).

Jodna kontrastna sredstva su najraširenija i najvažnija grupa kontrastnih sredstava koja se koriste za prikazivanje organa, krvnih sudova, telesnih šupljina u mijelografijama itd. Sva današnja hidrosolubilna kontrastna sredstva su derivati trijodbenzena, i koriste se u sledećim neinvazivnim poluinvazivnim i invazivnim procedurama:

Angiografija (dijagnostika arterijskih bolesti)
Venografija (dijagnostika venskih bolesti)
Cistoureterografija (dijagnostika bolesti mokraćnih puteva)
Histerosalpinografija (dijagnostika bolesti materice)
Intravenska urografija (dijagnostika bolesti bubrega)

Danas su u upotrebi uglavnom preparati koji su manje osmolarnost sa vrlo retkim nuspojavama i alergijskih reakcija (učestalosti oko 1:1.000.000 boelsnika).

Negativna kontrastna sredstva

U ovu grupu sredstav spadaju ona koja imaju manju gustinu od okolnog tkiva (vazduh, kiseonik, ugljen-dioksid, helijum, ksenon). Negativna kontrastna sredstva slabije apsorbuju rendgenske zrake od pojedinih tkiva ili organa u ljudskom organizmu pa se na radiogrami uočavaju kao „svetlija“ mesta ili transparentnost.

Danas su u redovnoj upotrebi samo u pregledima cevastih organa, kao što su organi gastrointestinalnog trakta (npr. vazduh se koristi za pregled debelog creva).

Fizičko-hemijska osobin kontrastnih sredstava ^[1]

Osmolarnost

Osmolarnost označava broj čestica u jedinici zapremine nekoga rastvora. U radiološkim kontrastnim sredstvima, osmolarnost je proporcionalna sa odnosom atoma joda i broja čestica u rastvoru kontrastnog sredstva. Kod većine hiperosmolarnih kontrastnih sredstva taj odnos je 3:2, dok je kod hipoosmolarnih 3:1. Na osnovu osmolarnost rastvora u odnosu na krvnu plazmu čoveka ona može biti;

izotonična osmolarnost,
hipertonična osmolarnost
hipotonična osmolarnost

Hidrosolubilna ili u vodi rastvorljiva jodna kontrastna sredstva, prema osmolalarnosti mogu biti;

niskoosmolarna (hipotonična, hipoosmolarna)
visokoosmolarna (hipertonična, hiperosmolarna).

Osnovni zadatak farmaceutske industrije u razvoju i proizvodnji kontrastnih sredstva je postizanje što većeg broja atoma joda u rastvoru (sa ciljem da se što je moguće više poveća apsorpcija rendgen zračenja) uz što manji broj čestica (ili što manju osmolarnost) što zahteva vezivanje više atoma joda za jedan organski molekul nosioca.

Prednosti niskoosmolarnih kontrastnih sredstva ogleda se u sledećim njihovim osobinama:

Ne izazivaju bol na mestu injektiranja u arterije
Ne izazivaju hemodinamske i elektrokardiografske poremećaje kod interventnih radioloških procedura na srcu i plućima
Mogu se primeniti i u većim dozama u odnosu na visokoosmolarna kontrastna sredstva.

Viskoznost

Praćenje proticanja tečnosti kroz cevaste organe pokazuje da se svi delovi tečnosti ne kreću istom brzinom, na šta u većoj utiče i viskoznost. Viskozitet zavisi o unutrašnjem trenju među česticama unutar neke tečnosti. Visoku viskoznost imaju ulja, mazut, sirupi, med i slično. Tečnosti sa niskom viskoznošću su voda, alkohol, benzin... Viskoznost se meri u mPa x s (stara jedinica cP= centipois).

Sila viskoznog kretanja kontrastnog sredstva zavisi, pre svega, od vrste tečnosti. Na primer, dok se vodeni rastvor kontrastnog sredstva (kod koga je ta sila relativno slaba), vrlo brzo kreće kroz krvne sudove, ista količina uljanog kontrastnog sredstva kreće se u istim tim krvnim sudovima veoma sporo.

Viskoznost kontrastnog sredstva zavisi od njegove koncentracije, temperature, količine meglumin-natrijuma u njemu, polimernosti i dužine bočnih veza lanaca.

Što je viskoznost kontrastnog sredstva veća ona sporije protiče kroz iglu, slabije se meša sa drugim tečnostima organizma, i na radiogramu se mogu prikazati kao nehomogeni delovi kontrastnog sredstva u krvnom sudu. To može rezultovati lažno pozitivnim nalazom). Viskoznije kontrastno sredstvo lokalno više nadražuje tkiva. Brzina ubrizgavanja kontrastnog sredstva zavisi o viskoznosti i temperature kontrastnog sredstva, debljine igle, dužini igle i katetera, kao i od sile pritiska na klip šprica prilikom ubrizgavanja.

Viskoznost kontrastnog sredstva je poželjnija kod artrografija, bronhografija, histerosalpingografije i mijelografije jer se sredstvo ne razliva u okolinu već ostaje na mestu injektiranja. Injektiranje jako viskoznih kontrastnih sredstva je dvostruko lakše kad se ona zagreju na 20ºS, telesnu tremperaturu ili kad se ubrizgavaju kroz iglu većeg promera.

Električni naboj i rastvorljivost

Visoko osmolarana (jonska) kontrastna sredstva

Jonska kontrastna sredstva, rastvorljivija su u vodi jer disociraju na katjon (natrijum ili meglumin) i anjon, građen od benzenovog jezgra sa tri joda i negativnom karboksilnom grupom (COOH^-).

**Najčešće primenjivana jodna kontrastna sredstva**
Jedinjenje	Naziv	Vrsta	Sadržaj joda	Osmolaritet	Nivo
Jonska	Diatrozat (Hypaque 50)	Monomer	300 mgI/ml	1550	Visoka osmolarnost
Jonska	Metriozat (Isopaque 370)	Monomer	370 mgI/ml	2100	Visoka osmolarnost
Jonska	Joksaglat (Hexabrix)	Dimer	320 mgI/ml	580	Visoka osmolarnost

Nisko osmolarna (nejonska) kontrastna sredstva

Nejonska kontrastna sredstva, ne disociraju, ali su ipak hidrosolubilna jer imaju polarne grupe OH^- sa viškom elektrona oko kiseonika (pol) i manjkom elektrona oko vodonika (H⁺ pol) pa se tako polarni molekuli mogu rastvoriti među disociranim molekulima vode (što više OH ima u molekulu to je hidrosolubilnost bolja, npr. Jotrolan (Isovist) ih ima čak 12. Osim dobre rastvorljivosti ona smanjuju i subarahnoidalnu toksičnost.

**Najčešće primenjivana jodna kontrastna sredstva**
Jedinjenje	Naziv	Vrsta	Sadržaj joda	Osmolaritet	Nivo
Nejonska	Jopamidol (Isovue 370)	Monomer	370 mgI/ml	796	Niska osmolarnost
Nejonsku	Joheksol (Omnipaque 350)	Monomer	350 mgI/ml	884	Niska osmolarnost
Nejonska	Joksilan (Oxilan 350)	Monomer	350 mgI/ml	695	Niska osmolarnost
Nejonska	Jopromid (Ultravist 370)	Monomer	370 mgI/ml	774	Niska osmolarnost
Nejonska	Vizipak (Visipaque 320)	Dimer	320 mgI/ml	290	Niska osmolarnost

Zbog električnog naboja kontrastna sredstva se rasprostiru samo ekstracelularno pa prema tome ne deluju toksično u ćelijama. Jonska kontrastna sredstva disociraju na jone koji ulaze u reakcije u organizmu iz kojih se oslobađaju supstance koje mogu da izazovu alergijske reakcije. Nejonska kontrastna sredstva ne disociraju, i zato ne ulaze u nikakve reakcije u organizmu.

Najčešće korišćena jonska kontrastna sredstva su Urografin, Telebriks (Telebrix), Urovizon, a od nejonskih Omnipak (Omnipaque), Ultravist i Jopamir (Iopamiro).

Poželjne osobine kontrastnog sredstva ^[2]

Da ima visoku rentgensku gustinu, koja omogućava dobru kontrastnost (što više atoma joda ili barijuma u jednom molekulu)
Da je biološki inertan (tj da nema specifično biohemijsko dejstvo, da ne menja biohemijske reakcije u organizmu)
Da je fizičko-hemijski stabilan (da naknadno ne stvara u telu toksične supstance, i da se hemijski ne razlaže prebrzo)
Da je praktičan za upotrebu i da ima prihvatljivu cenu.

Dodatni zahtevi za jodno hidrosolubilno kontrastno sredstvo

Da ima nisku osmolarnost (što manji broj čestica po ml)
Da je nejonski ili da ne disocira na anjon i katjon
Da se dobro rastvara u vodi (a time i u krvi, tj da je što više hidrofilan (treba da sadrži hidrofilne lance u strukturi molekula što manje lipofilan (lipofilna materije mogu da prolaze kroz membrane u ćeliju, što je nepoželjno jer u ćeliji kontrastno sredstvo deluje toksično)
Da ima što nižu viskoznost (osim ako je ona poželjna u cilju kvalitetnije dijagnostike)

Paramagnetna kontrastna sredstva

Prednost magnetne rezonance (MRT) u odnosu na druge radiološke metode je visoka osetljivost na promene sadržaja vode unutar tkiva u patološkim stanjima, kao i visoka kontrastnost različitih tkiva. Standardne, morfološke tehnike MRT su osetljive u otkrivanju tumora, njihovog smeštaja i odnosa prema okolini, i pružaju informacije o obimu peritumorskog edema, krvarenju, nekrozi, kao i ependimalnom ili meningealnom širenju tumora. Primenom paramagnetnog kontrastnog sredstva značajno se skraćuje T1 relaksacijsko vreme protona u neposrednoj blizini čestica kontrastnog sredstva. U slučajevima prekida krvnomoždane barijere, dolazi do postkontrastne imbibicije lezije, čime se povećava kontrast na snimku između normalnog tkiva i patološkog procesa, a omogućava se i delimična procena odgovora tumora na lečenje, na osnovu stepena i obima imbibicije.

Kontrastno paramagnetno sredstvo koje je u najširoj primeni je gadolinijdietil-triamino-pentaoctena kiselina (Gd DTPA).

Neselektivnost kontrastnog sredstva u MRT intrakranijalnih tumora

Propustljivost krvnomoždane barijere nije osobina specifična isključivo za tumore, već se nalazi kod relativno širokog spektra patoloških promena, kao što su zapaljenjske lezije, ishemijski inzult, metaboličke i toksične lezije tkiva mozga i moždanih omotača. Iako podaci o nastanku, toku i simptomima bolesti, starosti i polu bolesnika, kao i neuroradiološka svojstva lezije na snimcima magnetne rezonance značajno sužavauju diferencijalnu dijagnozu, morfološkim metodama MRT nije moguće pouzdano razlikovati tipove tumora.

Neželjena dejstva

Kontrastna sredstva spadaju među „lekove“ koji se najbolje podnose: „ali ih svi posmatraju kroz prizmu velike kritičnosti jer se daju u dijagnostičke svrhe, ništa direktno ne leče, i ako se nešto dogodi ... pred nama je puno neprijatniji problem od našeg „biti ili ne biti“ ili „preživeti ili ne preživeti“ ..^[3]
U najčešća naželjena dejstva nakon primene kontrastnih sredstava spadaju;

Pojava alergija na kontrastno sredstvo. Ona se može sprečiti upotrebom antialeregijskih lekova“
Izlivanje kontrasta. Ako se veća količina kontrastne materije „curenjem“ iz posude izlije i proširi po koži ili se ubrizga ispod kože, (nakon oštećenja vena pri ubruzgavanju) može doći do oštećenja kože krvnih sudova i nerava, iako je malo verovatno, da do toga dođe. Ako bolesnik oseća bol u toku ubrizgavanja kontrasta (na mestu ubrizgavanja) on mora odmah da obavesti lekara.
Kontrastnim sredstvom indukovana nefropatija, definiše se kao uvećanje veće od 25% kreatinina u serumu ili apsolutno povećanje kreatinina u serumu od 0,5 mg/dl ^[4] (nakon radiološkog pregleda obavljenog uz pomoću kontrastnog sredstva).

Prevencija i lečenje komplikacija

Kako bi se sprečila ili ublažila neželjena dejstva pre radioloških ispitivanja koja zahtevaju ubrizgavanja kontrastne materije može se izvršiti odgovarajuća premedikacija (primenom profilakse kortikoidima, npr. metil prednizolon tabletama od 30 mg 12 i 2 časa pre ispitivanja). U rizičnoj grupi bolesnika ispitivanje treba izvesti nejonskim niskoosmolarnim kontrastnim sredstvom.

Rizik od ozbiljnijih alergijskih reakcija na kontrast koji sadrži jod je veoma retka, a odeljenja radiologije su dobro opremljena za brzu sanaciju alergijskih reakcija.

Slabe i srednje reakcije saniraju se intravenskom primenom antihistaminika, nizak pritisak, kolaps i teške vaskularne reakcija tretiraju se supkutano ili intravenski datim nradrenalinom, i prema potrebi udisanjem kiseonika. U stanjima praćenim šokom primenjuju se infuzije visokomolekularnih rastvora. U slučaju pojave grčeva primenjuje se diazepam.

U komplikacije intravenozne aplikacije kontrastnog sredstva spada i ekstravazacije i infiltracija mekih tkiva. Ova komplikacija javlja se kada kontrastno sredstvo ili lek iz vene ulazi u meko tkivo. Simptomi infiltracije su otok, crvenilo i osećaj toplote, pečenja i bola. Najčešći uzrok infiltracije je ispadanje igle iz punktirane vene. Ukoliko se javi infiltracija odmah se prestaje sa aplikacijom medikamenta. Infiltracija se najčešće leči;

aplikacijom leda ukoliko se infiltracija javila u prvih 30 minuta,
postavljanjem tople komprese ukoliko se infiltracija javila nakon 30 minuta.

Povezano

Izvori

↑ Damir Miletić Izabrana poglavlja iz “ Kontrastna sredstva u radiologiji“ SVEUČILIŠTE U RIJECI – MEDICINSKI FAKULTET Katedra za radiologiju^{[mrtav link]}, Pristupljeno 9. 4. 2013.
↑ Hebrang A, Lovrenčić M Radiologija Zagreb: Medicinska naklada, 2000
↑ * Hashek E, Lindenthal OT. A contribution to the practical use of the photography according to Röntgen. Wiener Klinische Wochenschrift 1896; 9: 63
↑ Barrett BJ, Parfrey PS (2006). „Clinical practice. Preventing nephropathy induced by contrast medium”. N. Engl. J. Med. 354 (4): 379-86. DOI:10.1056/NEJMcp050801. PMID 16436769.

Literatura

Jovan Lazić i Vera Šobić Radiologija - univeritetski udžbenik, Medicinski fakultet Beograd, Novi Sad, Niš, Priština, Kragujevac, Medicinska knjiga - Medicinska komunikacija, 2007., 475 strana
William F.Ganong, Pregled medicinske fiziologije, Beograd Savremena administracija 1993.

Ostali izvori

W. Angerstein (Hrsg.): Grundlagen der Strahlenphysik und radiologischen Technik in der Medizin. 5. Auflage. H. Hoffmann Verlag, 2005.
Roland C. Bittner: Leitfaden Radiologie. ISBN 3-437-41210-8, KNO 06 29 50 87.
Dirk Pickuth: Radiologie Fakten. Uni-Med, Bremen 2002, ISBN 3-89599-310-7, KNO-NR: 11 11 20 48.
Gerhard Lechner, Martin Breitenseher u. a. (Hrsg.): Lehrbuch der radiologischen klinischen Diagnostik. Maudrich 2003, ISBN 3-85175-754-8, KNO-NR: 11 08 93 84.
Jörg-Wilhelm Oestmann: Radiologie. Ein fallorientiertes Lehrbuch. Thieme, Stuttgart 2002, ISBN 3-13-126751-8, KNO-NR: 10 91 20 07.
Theodor Laubenberger, Jörg Laubenberger: Technik der medizinischen Radiologie. Diagnostik, Strahlentherapie, Strahlenschutz. Für Ärzte, Medizinstudenten und MTRA. Deutscher Ärzte-Verlag, ISBN 3-7691-1132-X, KNO-NR: 00 99 81 31.
Deutsches Röntgen-Museum (Hrsg.): Die Augen des Professors. Wilhelm Conrad Röntgen. Eine Kurzbiografie. Vergangenheitsverlag, Berlin 2008.

Spoljašnje veze

Portal Medicina

[1] Damir Miletić Izabrana poglavlja iz “ Kontrastna sredstva u radiologiji“ SVEUČILIŠTE U RIJECI – MEDICINSKI FAKULTET Katedra za radiologiju^{[mrtav link]}, Pristupljeno 9. 4. 2013.

[2] Hebrang A, Lovrenčić M Radiologija Zagreb: Medicinska naklada, 2000

[3] * Hashek E, Lindenthal OT. A contribution to the practical use of the photography according to Röntgen. Wiener Klinische Wochenschrift 1896; 9: 63

[pmid16436769-4] Barrett BJ, Parfrey PS (2006). „Clinical practice. Preventing nephropathy induced by contrast medium”. N. Engl. J. Med. 354 (4): 379-86. DOI:10.1056/NEJMcp050801. PMID 16436769.

[1]

[2]

[3]

[4]